Забележени неуспех 2 или Нарцис у дворишту моје баба Живке
Не могавши да опевам:
сузе навираху.
Не могавши патњу своју:
дозивах те.
А твоје камено Ја
чвршће и јаче све,
док ти речи,
већ прах свој
даривах;
Речи које нестајаху.
Твоје злато:
према Звездама,
према Kиши,
према Небу,
према мени:
не.
Прилазећи,
све јаче,
Светачки поглед
Зазор мој дуби,
рука Дрхти,
Да те откинем:
Не.
Ћутиш.
све каменији
и јачи
и већи
твоје Ја
надраста,
закрчује поглед;
Речи немам.
Сипаш,
Сипаш.
А моје очи врело дуби
злато Твоје
Нарцисе
Емилија Поповић
Слобода
Ослободићеш се свега.
Биће то сјајно и угодно време.
Ниједно лето неће бити ужарено
и тако окрутно пећи.
И август ће бити блажи,
пријатнији.
Бацићеш терет,
осетићеш олакшање.
Нећеш више луцкасто судбину читати са лименке,
па ко још то ради?
Не мораш слушати лош рокенрол док возиш,
ни писати неспретне стихове.
А и коме више требају стихови?
И биће те брига да ли ћеш ухватити ружичастог лептира,
а вероватно га нећеш више ни вдети.
Топла чоколада ће бити топлија,
а први снег неће бити тако мокар.
И што би ти требала нека срца од пластике,
све тричарије и измишљотине.
Нећеш живети у илузији,
неће те пећи,
ослободићеш се.
Биће то сјајно и угодно време.
Ивана Николић
кристали с длана сричу судбину
Елеонора.
Елеонора,
реч без звука
исто је што и
тело без човека,
конопом свезано
за сунце.
Елеонора,
смисао се
одавно
иселила из наше улице,
Елеонора,
ја никада нисам
умео да опсујем
тврђе и заносније
од твог имена,
извини,
моје речи
шупље саздане
ођекују,
моје речи
сломљених костију пузе
преко закржљале
глади за животом.
Елеонора,
желео сам само
да ти кажем,
прочитао сам у новинама
да ће данас
пасти снег.
Бежи,
Елеонора!
Елеонора,
бежи,
тако ти Бога,
сакриј душу,
снег није киша,
снег не склизне са капута,
снег се увуче у крвоток
снег промрзне срж
свега што си
икада познавала
или ћеш познавати
(и мене).
Елеонора,
студена сећања
цвокоћу као зуби
низ слеђену калдрму
једном склизнули људи
никад више
не ходају на прстима
Елеонора
цича-зима
ватре шапућу тише
и плавље
топло се повлачи
из боја
Елеонора
ти знаш како зима
утиче на моје
речи
а пише овде
масном фарбом
ево погледај
само што није
само што није
ја се плашим
Елеонора
Елеонора
рукавице сам
заборавио у
претходним деценијама
Елеонора
зашто си
још увек ту
бежи, побогу
Елеонора
о Елеонора
хибернација је
сан над сновима
спавање је
крах будног човека
сањање је
нуспроизвод самоће
елеонора
елеонора
зубато сунце
су речи које дрхте
наслућујем
белину
ти никада
ниси носила бело
елеонора
мирише на
тврде сузе неба
бело је боја
чедности је боја
чистог боја
светог
елеонора
видим га
лелуја
пружа прсте
моје срце
од иња
одавно не куца
трчи
елеонора
где си елеонора
завеса или вео
свеједно
елеонора
тако је хладно
бежи
елеонора
јер
ако
сада
не
побегнеш
елеонора
ја ћу
можда
коначно
схватити
да
никада
заправо
ниси
ни
била
овде
Немања Ћурчић
Песме су настале у оквиру курса Креативно писање поезије, под менторством проф. др Драгана Станића на Филозофском факултету у Новом Саду
