о Вујици Решину Туцићу, неоавангарди и још понечем
Излазак Ваших књига, Вујица Решин Туцић би често испратио у својим критикама, ретко пропуштајући прилику да истакне пријатељство са Вама, КГБ-ом (Књижевником Гораном Бабићем), како Вас назива. Како сте упознали Вујицу Решина Туцића, тог, како рекосте једном приликом, најмодернијег уметника ког је српска уметност, у последњих пола века, дала?
Не могу се сјетити кад и гдје смо се први пут срели. Да је жив, он би се тога (за разлику од мене) свакако сјетио јер је имао сјајно памћење, годину или двије прије одласка објавио је (мислим у Трагу, у Врбасу) нешто својих успомена из шездесетих и седамдесетих, фасцинантан текст у наставцима. Млађарија би нашу новију (књижевну, али и политичку) историју поштеније научила из таквих ријетких и драгоцјених списа него из текстова осредњих писаца, медиокритета што насрћу на врата Академије и свих других институција. Јер В. Р. Т. није био књижевни функционер, али се знала тежина његове ријечи. У жаргону овдашњег књижевног свијета он није био обични, већ велики песник, оприлике као Давичо или Бранчило Петровић.
Вујица Решин Туцић и Ви се јављате у приближно исто време у књижевном животу – он у Памфлетима (1968), које у Зрењанину издаје са Јовицом Аћином, односно, самостално са Јајетом у челичној љусци (1970), док Ви прву књигу поезије (Остале отворене игре) издајете 1969. године. Како у то време изгледа књижевни живот у Загребу, у односу на Нови Сад?
Углавном досадно (не у односу на Нови Сад него у односу на тадашњу европску модерност), другим ријечима, то је била производња традиционалне, да не кажем конзервативне и досадне литературе. Загреб је и тада (као што је и сада) био нека врста аустроугарске провинције, оптерећен смртоносном улогом Каптола, који вјековима виси о врату тог несретног народа, немоћног да се отараси напасти. Комунисти (тј. љевица) јесу кроз педесетак поратних година много тога доброг учинили (у привреди, просвјети, здравству итд), али у култури и умјетности нису остварили битнији помак. Јер, рецимо, „Кругови“ и круговаши, на примјер, генерално ако и јесу свакако били модернији и писменији од Барковића, Дончевића, Франичевића, Божића и иних, засигурно нису били помак према руским формалистима или америчким битницима.
Књижевност авангарде седамдесетих (и осамдесетих) година је, по свему судећи, успела да „повеже“ велики број писаца из различитих делова СФРЈ (превасходно њених северних покрајина), тако стварајући једну, практично, јединствену књижевну сцену?
Такав је био дух епохе, не заборавимо омладинске радне акције и све остало. Наша мостарска омладинска радна бригада градила је једног давног љета аутопут кроз Прешево дружећи се са Славонцима и њиховим дјевојкама. Нешто слично данас није замисливо па ни слична литерарна сурадња подједнако није могућа ни замислива. Јест, додуше, да је онај осјечки ратни злочинац Златко Крамарић (чија улога у убојству Јосипа Кира није разјашњена) за Туђманова вакта бива поклисар у Македонији, али са авангардом има везе колико и с пингвинима на Антарктику.
У Вашој песми „Лубеница“ (збирка Мужа змија) стоји: „Све јест поезија / или то може бити / … / све што преломи и разбије / бесмислено равну црту“. Шта је, у перцепцији неоавангарде, најпосле, у Вашем и Вујичином стваралаштву, представљала та „равна црта“ коју је ваљало разбити? Којим би смером, након, претпоставимо успешног, разбијања те црте ваљало поћи?
Поштено говорећи, ми смо више знали шта нећемо него шта хоћемо. Најзначајнији наш непријатељ (назовимо га тако) била је досада и све што је с њом (с досадом) било повезано. Равна црта из пјесме „Лубеница“ може бити (а можда и јест била) она водоравна црта на екрану апарата, која показује да је пацијент умро, да му срце више не ради. Осјећали смо (младалачком интуицијом) да је у друштву дошло до замора материјала, да понестаје свјежине, инвенције, надахнућа. Кардељ је са својим „Правцима развоја…“ и сличним вокабуларом, унаточ добрим жељама, заправо наносио штету социјализму што Вујица генијално приказује у поеми „Пут у комунизам“.
На неколико места у својим записима, В. Р. Т. недвосмислено пише историју, такорећи, традиције авангарде, па тако до нас долазе његове похвале на рачун Ђорђа Марковића Кодера, Тодора Манојловића, Оскара Давича, као и, од страних аутора, Рембоа, Малармеа и других. Који су уметници утицали, директно или индиректно, на формирање Ваше поетике, односно, кога бисте сврстали у традицију авангарде, под условом да се о једној таквој традицији уопште може говорити, као традицији не рушилачког, већ покретачког карактера, оног што разара академски и традиционалистички (у класичном смислу) статус quo, са циљем не у деструкцији самој по себи, већ, напротив, покретању књижевне и друштвене мисли унапред?
Многи су нас формирали, страни и домаћи и није све од нас почињало. Спајали смо неспојиво, Хармса и Гинзберга, Мандељштама и Кавафиса и да даље не набрајам. Човјечанство и његови плодови леже пред тобом на столу и ти, гладан, можеш да бираш. Нисмо занемаривали (ни одбацивали) ни нашу народну поезију, наравно не пристајући уз арлаук домољуба. Авангарда је, све у свему, била за нас излаз из замке, могућност слободе.
В. Р. Т. на једном месту (критика насловљена „Возач хитне поезије“) истиче како је сукоб на левици, прећутно […] исказан немогућим резултатом 0:0. У том смислу, ако имамо у виду да се неоавангардна књижевност, нарочито Вујичина и Ваша, као најистакнутијих левичара у тим круговима, враћа интересовању за друштвену праксу (термин В. Р. Т-а), може ли се говорити о покушају (поновног) осмишљавања књижевности као социјално и идејно (идеолошки) ангажоване, као опозита модернистичкој и интимистичкој, уопште, академској и класичној литерарној оријентацији и (мало)грађанском концепту живота?
У складу с „Лубеницом“ према којој „све јест поезија“ ми смо пропитивали то „све“. Можда смо требали бити жешчи, храбрији, дрчнији, провокативнији, не знам. Ако су Мирослав Крлежа и Марко Ристић војевали против стаљинизма, наш противник (досада у социјализму) није био ништа слабији ни немоћнији. Једном сам, негдје, казао како Олимп и његова божанства нису поразили Римљани већ досада, помањкање идеја. Јурсенаркин Хадријан каже на једном мјесту како у његовом животу нема ничега што прије њега није искусио (доживио) неки Грк. А Хадријан је од нас старији двије хиљаде година… Како бити нов и неистражен.
Вујици Решину Туцићу, у једном тренутку, прети затворска казна каква је била изрицана, у периоду након Обзнане, а нарочито након Шестојануарске диктатуре, многим интелектуалцима, писцима и публицистима, члановима – тада ван закона стављене – КПЈ. Робије га спасава, и сам својевремено жртва шестојануарске диктатуре, Оскар Давичо. Ко су били „бранитељи“ једног оваквог парадоксалног система који би Вујицу прогласио за комунистичког јеретика, односно, В. Р. Т-ови Анити и Ликони, који су као опасност перципирали, можемо рећи, револуционарну ангажованост овог песника?
Кад говорим о Вујици врло ми је тешко употребљавати перфект, односно прошло свршено вријеме. Никако да се помирим с чињеницом да је дефинитивно отишао, да је нестао из нашег живота јер се таква личност рађа једном или ниједном у стотину година. Тако и у овом случају кад је ријеч о његовом сукобу са догматским духовима (не могу рећи с догматским мишљењем јер догма није мишљење), можда је добар примјер, тј. илустрација, судбина збирке „Кост и месо“ Вујичиног и мог друга Авде Сидрана. И ту су књигу генијалне поезије били једно вријеме „обуставили“ надлежни „другови“ над чијом квалификацијом стављам наводнике јер су кретени понајмање другови. Елем о случају Сидранове збирке сам у књизи „Окус оскоруше“ (издање Матице српске) објавио пјесму „Тијесно, уско и ниско“ из које је видљиво да су цензори инсистирали да Сидран избаци из рукописа збирке „било које двије пјесме“! У Вујичиној причи није била ријеч о избацивању стихова из књиге већ о убацивању пјесника у хапсану, али се у суштини радило о истом.
Авду су цензурирали ликови који данас не значе више ништа (Лука Павловић и Љубо Цвијетић), а Вујицу нека друга слична имена, али ми данас заиста не знамо који је правовјерни цинкарош своједобно отјерао Велеса Перића на Голи оток.
Године 1983. излази Књига песама млађих југословенских песника (избор Александра Петрова), у форми основношколске лектире за VIII разред, а у којој је заступљена – између осталих – поезија једног дела неоавангардних песника – Владана Радовановића, Мирољуба Тодоровића, Јосипа Севера, Томажа Шаламуна, Истока Гајстера Пламена, Франција Загоричника, те и Вујичина и Ваша. Како протумачити овај напор приређивача, односно, његове потенцијалне последице – да ли је овакав поступак могао (и успевао?) приближити (нај)млађима поезију, како сам Петров каже, новог израза, или се, пак, да оваквим видом, условно речено, канонизовањаисте, неутралише њено разбијање праве црте?
Имам добро мишљење о тој антологији Саше Петрова јер је она у то вријеме представљала знатан искорак у односу на тад доминирајућу поетску „производњу“. Не мислим да је његов потез нанио било какав квар или штету, али није ни помакао с мјеста (у битном смислу ријечи) овдашњу поезију за чији највећи дио је и данас Вујичина авангарда мисаона именица у којој конзервативно пјевање не партиципира нити је разумије.
Већ након неколико првих бројева часописа „Око“, преузимате место главног и одговорног уредника од Фадила Хаџића. Објављивали сте и В. Р. Т-ову поезију и текстове критичког карактера (због прве сте, чак, доспели и у полемику са мајком?), промовишући на тај начин, дало би се рећи, нове, ванканонске књижевне вредности. На какву је рецепцију наилазила та и таква, генерално, поезија код читалаца?
Вујичино читање (властитих) стихова било је у нашим тадашњим условима нешто слично појави Кероака или Ферлингетија у Америци. Публика је то одушевљено и с великим одушевљењем примала јер је глуви геније представљао дах свјежине у учмалој панонској мочвари. Не треба такође сметнути са ума ни чињеницу да је његов најближи колега и пријатељ Воја Деспотов објавио једну од првих антологија битничке поезије или, колико се сјећам, ону Кероакову књигу „На цести“.
Непуних пола века након почетака нове авангардне књижевности у СФРЈ, шта се може рећи о њеном синтетичком сагледавању, њеном књижевном и критичком вредновању, њеном утицају и наслеђу?
Ако је Кодеру било потребно свих 250 година да би његов глас допро до данашњих љубитеља књижевности, шта значи ових ништавних 50 у нашем случају? Зар ни Павле Соларић или Сава Мркаљ нису дуго чекали? Уосталом, поезија и јест дуговјечна стога што је вријеме у судару с њом немоћно и ни на који јој начин не може наудити. Дон Кихот је младић стар свега пет стотина година.
За крај, да ли бисте испричали неку (или неке) од анегдота из дружења са Вујицом Решином Туцићем, тим, како га Остоја Кисић назива, лирским песником из времена процвата самоуправљања?
Као што он рече у једном давном разговору за новине – “ја сам биће пореклом од људи” ни крај му није био другачији. Сидран и ја смо ишли у Нови Сад да га посјетимо, чилог и веселог, у уторак, а он је у четвртак преминуо. Од свих анегдота из његовог живота ова је најстрашнија.
Интервју је настао за време слушања курса о неоавангардним и постмодерним тенденцијама у српској књижевности 20. века, који је држао проф. Гојко Тешић. Како је пракса била да на сваком од предавања гост буде или аутор о ком се говори (међу првима су тема били Војислав Деспотов и Вујица Решин Туцић) или познавалац њиховог дела или пријатељ, тако је Горан Бабић говорио о делу Вујице Решина Туцића. Интервју, игром комедијанта случаја, никада до сада није био објављен, и овом се приликом захваљујем уредништву КУЛТ-а на сарадњи, и још једном – г. Горану Бабићу на крајње јединственом разговору.
Разговор водио: Растко Лончар
