РАЗГОВОР СА БИСЕРКОМ РАЈЧИЋ
Крајем 2023. године појавила се у Вашем преводу књига преписке између Виславе Шимборске и Збигњева Херберта под веома упечатљивим насловом Неки злобни богови наругали су нам се свирепо (1955–1996) у издању Трећег трга и Сребрног дрвета из Београда. Рекло би се да је њихов однос био специфичан. Књига обилује цртежима и ликовним прилозима, а једно друго су именовали најразличитијим именима, која творе мозаик динамике њиховог духовитог и креативног дијалога, кроз обраћања као што су, примера ради: Ивањска ноћи, Анђеле, Месече и Луно моја, драга Удовице, најдража сиротице, Висло, животе мој, ти моје мале ручице, жабице моја, шкољкице моја, твој пас Херберт, али и Тамарисе, Проконзуле, најмилији Господине Збишко. Како схватити природу њиховог односа, шта Вас је привукло да преведете ову књигу и приближите је српским читаоцима?
Вислава Шимборска и Збигњев Херберт спадају у исту генерацију послератних пољских писаца. Познавала сам их. Сретали смо се у Пољској и у Београду. Читала сам их и преводила. Писала о њима. Тачније, најпре сам писала о преводима Петра Вујичића, који је поседовао њихова ауторска права, без којих се ниједан писац не сме преводити и објављивати. Обоје су се понашали отмено. Тачније, племићки. Што је по свој прилици утицало на њихову славу и значајне награде које су релативно рано почели да добијају, без обзира на комунизам, који није обраћао пажњу на ту врсту писаца. Захваљујући свом стрпљењу постигли су светску славу. Рођени су почетком 20-их година у Пољској ослобођеној и поново уједињеној 1918. године. Односно, у држави успостављеној после 123 године разједињености, заузетој од Пруске, Русије и Аустрије. Из необичног разлога. У осамнаестом веку престали су да постоје мушки наследници Пољско-литванске уније која је постојала четири века. Проблем је решен на веома необичан начин. Краљ Пољско-литванске уније могао је да постане и странац, односно да се у избору краља примени демократија уведена специјалним пољским законом. Његова примена показала се фатална. Страни владари су долазили, узимали све што су желели и напуштали својевремено јединствену демократску Пољско-литванску унију. После такозване треће поделе Пруска, Русија, Аустрија заузеле су територије бивше уније које су им се чиниле најадекватније за владавину.
Херберт је рођен под аустријском окупацијом. Аустрија је материјално на освојеном терену материјално узимала шта је хтела, али је допуштала коришћење пољског језика, постојање школа од основних до факултета, подизала путеве и железничке пруге, уводила новине у изградњу градова. Настава на Јагелонском универзитету у Кракову извођена је на немачком и пољском. Допуштано је оснивање научних институција, чак рад Академије наука, позоришта, разних стручних школа и другх институција културе. Посебно у Лавову, једном од најевропскијих градова Истока, у коме је Збигњев Херберт рођен. Био је енглеско-јерменско-пољског порекла. Породица је припадала средњем сталежу. Његов отац је био доктор права и директор банака и осигуравајућих друштава. Мајка је завршила гимназију, знала стране језике и посвећена образовању своје троје деце: пре свега њиховом учењу страних језика, посетама ликовних изложби, позоришним представама, праћењу деце у школу до једанаесте године, летовањима у близини Лавова и на јужним и северним морима. Очева мајка, Јерменка, оставши рано удовица такође се бавила унуцима. Збишек јој је у знак захвалности посветио низ песама. Без обзира на мешовито порекло Хербертови су се понашали као Пољаци. Отац је с поносом учествовао у оба светска рата. Кад је почео Други светски рат укључила се у њега цела породица. Међутим, после немачке окупације уследила је совјетска. Грчки и латински, који је Збигњев или Збишек учио са великим задовољством укинути су и уведен је руски. Учио га је, али не читањем велике руске књижевности, јер га у школском програму није било. Стога је породица одлучила да крајем рата напусти Лавов, који је припао Совјетском савезу. Најближи им је био Краков. Најпре су се сместили код рођака, очекујући да добију одговарајући стан. И не добивши стан Збишек и сестра остали су у Кракову. Уписао се најпре на студије права, а касније економије, завршивши их магистарским испитима. Отац и мајка послати су у балтички град Сопот. Уместо да отац, доктор наука добије одговарајући посао у комунистичкој Пољској није га добио, јер није постао члан комунистичке партије. Мајка са знањем француског и немачког није могла да добије запослење ни у основној школи. Збигњев премда је завшио два факултета у Кракову није могао да добије право на боравак у било ком пољском граду, јер такође није био члан партије. Покушавао је да се као дипломирани правник запосли као дипломата, међутим то му није пошло за руком. Иако није био ватрени католик почео је да пише ликовну критику за католичке часописе и објављује под низом псеудонима. Јер, само су га они објављивали. Зарађеним новцем није био у стању да изнајми ни собичак у поткровљу. Изнајмљивање стана сводило се на преспављивање у једној соби са још двојицом-тројицом колега. Повремено је боравио код родитеља у Сопоту, у коме такође није могао да добије право боравка, а ни да постане члан Удружења пољских писаца… Писао је поезију од гимназијских дана, али прву збирку је објавио тек у тридесет петој години.
Вислава Шимборска потиче из материјално и интелектуално веома скромне породице. Њен отац, дугогодишњи чувар аристократских имања оженио се тек у педесет другој години, када је са нешто уштеђеним новцем у Кракову могао да купи кућу, чији део је изнајмљивао да би могао да отплаћује кредит. Умро је у њеној тринаестој години. Мајка је била јеврејског порекла и искључиво домаћица, јер је завршила само основну школу и није знала ниједан страни језик. И Виславина старија сестра завршила је само гимназију и радила као секретарица у разним предузећима. Удата за скромног чиновника. За време Другог светског рата кућу су им одузели Немци, а после рата Пољаци комунисти. Мајка је живела у дворишној летњој кујни, а ћерке с мужевима у собичцима. Да их као полујеврејке Немци не би отерали у логор, радиле су на железничкој станици.
Вислава је још у гимназији испољава интересовање за писање и сликање. Када је реч о писању почела је са кратким причама. Како није била члан партије тешко их је објављивала у краковским новинама. За њу се заинтересовао Адам Влодек, песник, прозни писац и уредник извесних издавачких кућа. У њеној прози видео је поезију и након извесног времена убедио је да је песник. Оженио се њом. Становали су у собичку 3×3 у згради Удружења писаца. После четири и по године брака су се развели, мада су остали у „пословној“ вези и кад се он поново оженио. Она се више није удавала. Помогао јој је да се запосли као секретар редакције часописа Књижевни живот. Један од њених задатака било је позивање писаца из целе Пољске на сарадњу. Већина песника којима се обраћала прихватала је позив и слала своје песме. Херберт се одмах није одазвао. С обзиром да није био члан Удружења пољских писаца није веровао да ће његове песме бити објављиване. Осим тога, није имао писаћу машину и требало је песме у више примерака да преписује руком. Стога јој дуго није слао своје песме. И њихова даља преписка писана је руком и прилично ретко, јер се штедело на папиру, до кога се тешко долазило. Секретарица Шимборска се није предавала. Премда га лично није познавала почиње да му пише духовита писма. На њих он јој духовито одговара, мада се не срећу и не воде обичне разговоре. Као секретар редакције она сваког месеца односи у Архив најстарије пољске библиотеке, зване Јагелонка, објављене и необјављене песме у Књижевном животу, захваљујући чему је материјал за књигу Неки злобни богови наругали су нам се сурово сачуван. Сакупио га је и обрадио Ришард Крињицки, песник и оснивач издавачке куће А5.
Иако је Шимборска у часопису све послове обављала на писаћој машини, одговоре писцима писала је искључиво руком. У преписци открила је Хербертову духовитост и слала му духовите, често илустроване одговоре. И он је био духовит и такорећи свако писмо нечим је „илуструвао“. Током дописивања Херберт се оженио, боравио је сам или са женом Катажином Ђедушицком, пламићког порекла, која је у Паризу завршила студије француског језика и књижевности и радила као секретарица у варшавској Опери. Када је бивао чешће превођен и добијао стипендије, путовао је по свету. На путовањима, која су каткад трајала месецима, она почиње да га прати. То чини до краја његовог живота, који, како је у једном интервјуу после његове смрти изнела, није био идеалан.
Шимборска је у почетку дописивања била разведена и становала у собичку Дома писаца. После више година ступила је у везу с Корнелом Филиповичем, веома цењеном личношћу и прозним писцем, која је трајала до краја његовог живота, мада је свако од њих живео у свом стану. У једном писму Херберту поменула га је, кад је поред изврсне прозе почео да пише и поезију, коју је Збишек похвалио и налази се као додатак књиге. Све време он је претежно боравио ван Пољске, најчешће у Немачкој, Аустрији, Француској. Неко време, захваљујући Чеславу Милошу, и у Америци. Шимборска, не знајући ниједан страни језик, с Филиповичем је повремено боравила у Немачкој, с обзиром на преводе његове прозе, награде, као и на његов изврстан немачки.
После две збирке написане у соцреалистичком духу Вислава почиње да пише „спонтано“, без научних термина, „филозофску“ поезију, углавном засновану на „језичким играма“. Те игре углавном су се заснивале на дијалозима о могућностима и немогућностима изражавања човека и света, трудећи се да вишеструко и вишестрано користи могућности речи, а да при том не буде зависна од њих. Јер, њен знак питања је био основна реторска фигура њеног стваралаштва. Други њен стилски поступак је иронија. Или, како је рекао теоретичар књижевност Михал Гловињски: „Њена поезија заснива се на необичном споју озбиљности и лудизма“. Што је представљало велику оригиналност и непоновљивост њене поезије. Истакла се и писањем лимерика, својствених енглеској поезији. Њима је навела на писање и низ других песника, а у једном тренутку чак је основала Ложу лимерика, премда је у суштини била „индивидуалисткиња“. Осим лимерика њена велика пасија била је сакупљање кича и прављење колажа, који су садржали такође одлике њене поезије, мада није их излагала већ их је слала као честитке пријатељима и преводиоцима за Божић и Нову годину. Између осталих Петру Вујичићу и мени, јер смо се током сваког мог боравка у Кракову сретале код њене и моје пријатељице Агњеле Кот, историчарке и сестре шекспиролога Јана Кота.
Други светски рат у Пољској трајао је шест година. За време немачке окупације изгубила је шест милиона становника. Гладовало се. Харала је туберкулоза. Нису је избегли ни Шимборска ни Филипович, који је умро пре ње. И у том односу испољавала се њена духовитост. Посебно очигледна у њиховој дугогодишњој, објављеној преписци, богато илустрованој као и преписка с Хербертом, која је започела њеним једноипогодишњим боравком у једном санаторијуму у Татрама…
Године 1996. Вислава је добила Нобелову награду. Веома ју је то ражалостило. Сматрала је да је не заслужује и да ће јој променити живот на горе. То горе већ се испољило Хербертовом честитком Нобелове награде са пар речи и прекидом вишедеценијског дописивања. О чему сведочи и наслов књиге: Неки злобни богови наругали су нам се свирепо!
Херберт је почео тешко да оболева и умро је 1998. године. Шимборска је добила Нобелову награду 1996. а умрла 2012. Да није било њеног секретара Михала Рушинека то би се догодило знатно раније. Од новца Нобелове награде основала је Фондацију, из које се плаћају две награде: Награда за поезију Вислава Шимборска и Награда за прозу Адам Влодек, кирија краковског Удружења писаца, материјално помажу тешко болесни пољски писци, као и боравак писаца из других градова у њеном стану у Кракову, да не би плаћали скупе хотеле.
Концем 2023. појавила се у Вашем преводу и књига преписке између Чеслава Милоша и Витолда Гомбровича под индикативним насловом Конфронтације у издању Трећег трга и Сребрног дрвета из Београда. Природа њиховог односа делује озбиљније, а кроз њихово суочавање огледа се на неки начин и турбуленција међуљудских односа на глобалном нивоу. Читањем књиге долазимо до још неколико синонимних синтагми које адекватно илуструју њихов однос, попут двобоја гримасама, нужне напетости неопходне за живот ума, спортистима у области ума, папилотнама ироније, али и њиховог међусобног проширивања клавијатуре. Разговори, писма, есеји су ишли у више смерова, као што су нејасност односа Пољака према Западу, Источни и Западни Милош, проблем европеизације пољске интелигенције и емиграције, као и о Милошевој Историји и Антологији пољске књижевности, те професури на Беркли универзитету и семинару о Гомбровичу. Коментарисао је и писао о Камију, Сартру, Набокову, Солжењицину, Пшибошу, Шопенхауеру, Достојевском, али и Барту, Коту, Биторију, Роб-Гријеу, Понжу и указао на помодарска интересовања за Црнце и urban crises, због чега су смањени фондови словенско-источним питањима. Разуме се, било је речи и о феномену кетмана, али и појединих интересантних и, чак, духовитих места као што је Гомбровичев обичај да пужевима на тераси који му једу биље даје имена (Чеслав је беж пуж са браон тачкицама) и његова опаска да Милош црпи снагу за своје аргументе из густе косе и чекињастих обрва, које жели да му ошиша. Ова књига преписке несумњиво је драгоцена грађа за научна истраживања, у њој има и есејистичких пасажа са важним интерпретативним увидима, али је и занимљиво штиво. Чини се да, иако се двојица класика пољске књижевности непрестано конфронтирају једно другом, не можемо бити на једној страни или можда ипак можемо? Такође, бројна питања која покрећу деликатна су и провокативна, али се саговорници превасходно поштују. Шта српским читаоцима може бити најинтересантније у овој књизи преписке?
Тридесет година била сам библиотекар у Народној библиотеци и у библиотекама Историјског института и Института за српски језик у САНУ. О Гомбровичу, с обзиром на то да су стране књиге, које сам обрађивала у Одељењу предметног и стручног каталога, унете у магацин тек пресељењем у нову зграду, сазнала сам из књижевних часописа и НИН-а, када је требало да добије Нобелову награду 1969. године и да је умро два месеца пре уручивања награде. На студијама професор Суботин, који се бавио пољском књижевношћу 20. века и имао веома богату библиотеку, никада није поменуо ни Гомбровича ни Милоша. Као нобеловац помињан је само Сјенкјевич. Књиге Гомбровича и Милоша имао је и Петар Вујичић. Мада, Гомбровичев Дневник превешће за Просвету тек 1985, а роман Фердидурке препустиће Угљеши Радновићу, уреднику Пољско-српског речника САНУ, који га је објавио 1982. у Нолиту. Пре тога преведеног на најзначајније језике света и на свим континентима. Необично, с обзиром да је Нолит од свог настанка објављивао авангардистичке писце свих континената. Прве антологије њихове поезије. О којима се писало и говорило у медијима. И, најважније, читале су се. У нешто мањој мери литература тог типа објављивана је у Просвети, мада каткад с већим тиражима. О чему говори издање Гомбровичевог Дневника у 10 000 примерака, које је распродато за мање од годину дана.
Петар Вујичић је знао и за Милоша. Унео га је најпре у своју антологију Савремене пољске поезије (Нолит, 1964), а када је овај добио Нобелову награду 1980. превео је такорећи сва његова песничка и прозна дела. Учинио га је тиме популарнијим од Гомбровича. Разлог је по свој прилици била језичка и стилска сложеност његових дела, што посведочује издање Гомбровичевог Дневника у Службеном гласнику из 2012. у само 1000 примерака.
Милош је постао популаран и због тога што је почетком 80-их боравио двапут у Београду, као гост САНУ и Удружења писаца Србије. За Политику сам са њим направила интервју, који сам објавила и у својој књизи Поетика разговора. Срела сам га пар пута и у Кракову 90-их година. Био је веома пријатан саговорник. Интересовао се између осталог за Титову Југославију и њен распад, за слободу изражавања током њеног постојања. Као гост Удружења писаца позван је на вечеру у Скадарлију. Предложио је разговор на руском, француском, немачком и енглеском. Само је са Миодрагом Павловићем попричао на немачком, с осталима морала сам да преводим питања наших најзначајнијих писаца на српском, која сам преводила на пољски и његове одговоре с пољског на српски. Што га је поприлично разочарало. Када смо остали сами рекао ми је: Српска књижевност је нажалост још увек у деветнаестом веку! Јер, наши најпознатији писци стављали су још увек у први план нашу народну књижевност. Покушала сам да га утешим навевши Андрића, Миодрага Павловића, Попу, Булатовића…
Верујем да би исто рекао и Гомбрович, који је био још озбиљнији мислилац, чак могло би се слободно рећи – филозоф. Што се види из књиге Конфронтације. У којој је разговоре с Милошем стално усмеравао на филозофију. Милош се није бранио од тих тема, али га је повремено то замарало, јер није могао одговарајуће да учествује у њима. Мада, на Беркли универзитету, на коме је радио, предавала се савремена европска књижевност.
Гомбрович у Варшави је студирао права. Није га занимала пољска кљижевност, а још мање савремена светска. Боравећи у Јужној Америци учио је шпански, пре свега да би са својим младим пријатељима превео свој роман Фердидурке.
Милош је у Литви такође студирао права, али је припадао авангардистичкој групи писаца, који су себе називали катастрофистима. И, рана његова поезија је донекле „катастрофистичка“. Крајем 50-их остао је у Паризу. Престао је да пише поезију, јер је морао својим радом да издржава породицу. 1960. добио је америчку визу и посао на Беркли универзитету, на коме је предавао руску и пољску књижевност. Бавио се и превођењем пољске књижевности на енглески и енглеске на пољски. У дискусији с Гомбровичем нисам схватила критику Запада и западњачке књижевности и уметности. Мада 50-их година Сартр и други познати француски писци су одлазили у СССР, али су се правили да не примећују свевладајући соцреализам.
Гомбрович је био отворено геј. Нашавши се у Паризу упознао је Канађанку Риту Лаброс, која је довршавала докторат о Колети. Заинтересовала га је разговорима на озбиљне интелектуалне теме. Стога јој је предложио да из његових здравствених разлога оду на југ Француске и да му она буде секретарица. И била је. Пошто је изврсно разумела његово стваралаштво званично је после његове смрти пропагирала његова дела за превођење и то чини до данас. Када је у Ванс у коме су живели дошао Милош са својом женом Јањином-Јанком, препотентном, мада слабо образованом, Витолд је све чинио да се она не меша у њихове разговоре, јер није схватала ко је Гомбрович, нарочито његов хумор.
Премда најмлађи од четворо деце у породици био је од стране родитеља најцењенији. Допуштали су му слободу мишљења, коју нису старијој браћи и сестри. По очевој жељи завршио је права, али су му после завршетка студија омогућили скоро двогодишњи боравак у Паризу, у коме је похађао студије филозофије, знајући добро француски упуштао се, као и у Варшави, у разговоре с веома образованим личностима. Исто то допуштао је себи боравећи почетком 60-их на стипендији у Западном Берлину, у коме је водио веома захтевне разговоре о филозофији на немачком, иако га је нешто слабије знао од француског.
Такође је занимљиво да су и он и Милош потицали из Литве, али да литвански уопште нису знали. Гомбровича то није погађало, јер је његова породица живела на мајчиним имањима у централној Пољској и школовао се у Варшави, у школама за аристократску децу, али Милоша јесте. Желео је да буде сахрањен у Литви, међутим Литванци, без обзира на чињеницу да је нобеловац, нису то допустили. Што га је веома погађало. Гомбрович је сахрањен у Вансу, на Азурној обали, где је провео последње године живота, јер су после Другог светског рата свим пољским племићима одузета имања и куће у градовима. Што је веома погодило Витолдову породицу, која је остала без игде ичега. Милошева и очева и мајчина породица у Литви биле су знатно сиромашније. Током деветнаестог века нашле су се под руском окупацијом, која им није оставила ништа. Милошев отац инжињер и мајка учитељица провели су скоро цео живот у Вилну. У њему је Милош завршио све школе, закључно са студијама права. Посао је нашао ипак у Пољском радију у Варшави. Током рата научио је енглески, захваљујући коме се запослио у Министарству спољних послова, које га је послало у Пољску амбасаду у Њујорку. Требало је да буде културни аташе и у Паризу, али под условом да постане члан комунистичке партије. Одбио је то и тиме се његова дипломатска каријера завршила. Знање енглеског и руског омогућило му је да постане професор руске и пољске књижевности на Беркли универзитету. Пољска емиграција у Паризу омогућила му је Нобелову награду, а ова преводе широм света, повратак у Пољску и после смрти своје прве жене женидбу тридесет четири године млађом Американком, универзитетским професором, четворособни стан у центру Кракова, који је сада Музеј Чеслав Милош, сахрањен у чувеној краквској цркви на Скалки, као десета значајна личност. Без обзира на све то јавно је износио да је Нобелову награду пре заслуживао Гомбр, кога већ дуго више није било.
Крајем 2023. године појавила се и Ваша импозантна књига Поетика разговора (1980–2023) у издању Трећег трга и Сребрног дрвета из Београда. У њој су сабрани бројни разговори које сте водили са различим саговорницима из словенског света, највише пољског, из поља културе, науке, уметности, историје итд. Марија Рената Мајерова, Стефан Жулкјевски, Едвард Балцежан, Збигњев Бјењковски, Јан Кот, Јиржи Павелка, Стефан Моравски, Виктор Ворошилски, Јузеф Шајна, Михал Гловињски, Чеслав Милош, Мирослав Валек, Тадеуш Ружевич, Јежи Штур, Ирена Венигова, Јежи Тополски, Јулијан Корнхаузер, Јежи Туровић, Јан Јузеф Липски, Адам Михњик, Броњислав Геремек, Јакуб Карпињски, Едуард Лимонов, Дејан Медаковић, Ева Липска, Томас Венцлова, Адам Загајевски, Јахим Топол, Александар Флакер, Јакуб Корнхаузер, Илона Чамањска, нека су од имена Ваших саговорника. Веома су занимљиве, али понекад и неочикиване трврдње и запажања бројних саговорника колико о сопственом раду или у поређењу са другим ствараоцима, приликама у сопственим земљама и виђењу оновремених југословенских или посткомунистичких прилика, па се може рећи да је Ваша књига драгоцени споменик и пресек једног исечка времена који је савремен и веома актуелан. Ваша директност у постављању питања, ученост, обавештеност, речју врхунска припрема, допринели су да одговори буду готово на граници са есејем, чиме ови разговори иду раме уз раме са индивидуалним поетикама саговорника, али, истовремено, граде Вашу поетику разговора. Како сте се припремали за интервјуе, ступали у контакт са најугледнијим именима, колико би то све трајало и шта је Вама у свему томе било најинспиративније и најважније?
О тој књизи и о осталим одлучила је моја природа. Никада ни у чему нисам истицала своју изузетност… Имала сам срећу да се са људима сличног типа срећем, размењујем мисли, учим од њих, проверавам своје знање. Један од примера био ми је Петар Вујичић. Премда је спадао у најбоље познаваоце светске књижевности и уметности писао је само о пољским, руским и српским писцима. Кратке текстове или предговоре и поговоре. Тачније, о њиховим новим или преведеним књигама. Пошто је спадао у најзначајније познаваоце и преводиоце пољске књижевности могао је да добије све најважније пољске и југословенске награде. Одбијао је да их добија. Сматрао је да их још увек не заслужује. Па ипак, тим животним ставом привлачио је издаваче и уреднике. У целој Југославији. Чиме? Пре свега знањем. Живео је веома строго. Није путовао. Није летовао. Лети је пар пута одлазио на земунско Ратно острво да се окупа и осунча. С обзиром да је од детињства патио од астме послат је на месец дана у Боку Которску. Вратио се кроз недељу дана. У хотелу због слабог светла није могао ноћу да чита, а камоли да преводи.
Превео је стотинак пољских драма, које су извођене широм Југославије. Позиван је на њихове премијере. Ни на једну није отишао, чак ни у Београду. Ја сам одлазила уместо њега, али под условом да му се по повратку с премијере кући сместа јавим телефоном и у пар реченица испричам шта мислим о представи, чији текст сам претходно морала пажљиво да прочитам. С писцима које је преводио није правио ни интервјуе, јер је сматрао да одузимају превише времена. Што је и тачно.
За разлику од Петра ја сам волела да путујем и путовала сам на кратко или дуже у Пољску, Чешку, Словачку, такође и широм Југославије. Најчешће планинарећи. Посебно сам захвална путовањима с агенцијом Доброчинство, с којом сам боравила у Турској, Израелу, Јордану, Мађарској, Бугарској, Грчкој… Одлазила сам с породицом кад ми се пружала прилика у Француску, Шпанију и Италију. За свако путовање припремала сам се. Међутим, о путовањима почела сам да пишем и објављујем текстове тек од почетка 80-их година. Веома жалим што то нисам, сматрајући да моје припреме за та путовања нису комплетне. Охрабрила су ме путовања на којима сам сретала значајне особе и са њима правила интервјуе, које сам почела да објављујем најпре у новинама и књижевним часописима. Што се види и из моје књиге Поетика разговора. А пре тога и из књига насловљеним са Писма из Прага (1999, 2019), Мој Краков (2006), Imago Poloniae (2014), Писма из Пољске (2018), Фактомонтаже (2020).
С великим уживањем читала сам интервјуе других, али се дуго нисам усуђивала да их сама правим, јер по мени захтевају озбиљне припреме и одређен стил писања. И, најважније: не опонашати друге избором личности, сагледавањем њиховог живота и рада, изражавањем тога. Чак када сам одлазила у Пољску одлазила сам с одређеном темом, чије сагледавање захтева исцрпан рад, проналажење најважнијих података о њој. Каткад текст већ објављен у штампи допуњавала сам пре објављивања у књизи. Веома ценим разговоре с извесним личностима, које не морају да буду писци и уметници. Наравно, имам и своје ауторе са којима правим више интервјуа. У њих пре свега спадају писци, али и критичари, теоретичари књижевности и уметности, ликовни уметници, глумци, режисери. Веома ме занимају аутори са једном, две књиге, њихова будућност. Пре песници, али и песници који почињу да пишу прозу, као Малгожата Лебда, која је рођена у планинском селу на југу Пољске. Објавила сам избор из њене поезије о животу у селу у коме је рођена, о обичајима, веровањима његових житеља. На тему села недавно је написала и објавила роман о чијем наслову интензивно размишљам, јер за њега имам већ шест израза.
Веома су захтевни интервјуи на страним језицима. Највише сам их дала на пољском. Најтеже ми падају они на чија питања одговарам на лицу места, без могућности размишљања. Не одговарам на теме које су ми потпуно непознате. На плану превођења доста сам урадила. Неки доктори наука не посвећују раду на својим докторатима онолико времена колико сам ја посветила пољској и јидиш књижевној авангарди (поезија, проза, драма: програми, манифести…) у периоду од 1917. до 1939. године. Јер, било је веома тешко доћи до текстова, који су излазили у часописима с малим тиражима и што су за време Другог светског рата пољске библиотеке страховито уништене, као и да деценијама није постојала могућност копирања текстова као данас већ сам их све преписивала са скраћеницама и са њих преводила, посветивши томе тридесетак година рада.
Томас Венцлова рекао је да је поезија изнад свега разговор и да нема лирике без дијалога. Ова изјава барем је двоструко важна. С једне стране, повезује и преводе преписки између Херберта и Шимборске, као и Милоша и Гомбровича, а са друге и Вашу књигу, а, надасве, нуди могућност за провокативно питање: нису ли све три књиге заправо својеврсна поезија? Такође, пружа прилику и да укажемо на то да сте и Ви стваралац, те да Вас питамо у којој мери себе доживљавате уметником и да ли је заправо све што радите Уметност и, Пшибошевим речима говорећи, „више од манифеста”?
Сложена, али исправна констатација. Слажем се с Венцловом који је мој аутор већ двадесет пет година, премда га преводим с пољског а не с литванског. Већ више година спада у пет најобразованијих и најпревођенијих песника света. Јер, највише ме је увек занимала поезија његовог типа. Определила сам се за словенске језике, али сам читала и читам поезију написану и на другим језицима. Поред словенских језика блиска ми је звуковно и на романским, од којих сам у школи учила латински и француски, а због разумевања шпанске и италијанске поезије бавила сам се изговором и римама та два језика. Веома ценим немачку поезију због филозофичности, нажалост нисам имала времена да учим немачки. Нешто сам учила енглески, али ни то знање не користи ми за боље разумевање поезије на том језику. Речју, задовољавам се њом у преводима. Отуд Међународни дан поезије сматрам важним празником, који деценијама пратим у Културном центру Београда. На коме сам пре десетак година упознала чешког песника Адама Борзича и објавила избор из његове поезије.
Поред поезије највише ме привлачи есеј. Стога су све моје књиге написане у виду есеја. 2008. објавила сам у Службеном гласнику Антологију пољског есеја, која је обухватила 32 аутора двадесетог века. Јер, западнословенски писци су се најбоље исказали у поезији и есеју. Мада, добри су и у причи и роману. И за мене такође важно: солидни су теоретичари књижевности. Институти пољске, чешке, словачке и, наравно, руске Академије наука запошљавају стотине стручњака, који се деценијама баве једном књижевном формом. У томе нимало не заостају за западноевропском и америчком књижевном науком.
По мени, опаска „више од манифеста“ везана је за авангарду. С тим што се, не односи само на авангардне књижевне правце у међуратном периоду већ и на данашње. То посебно осећам када преводим неког мање познатог песника. Као на пример пољског теолога Елигјуша Димовског. И кад није члан неке теоријске школе он ствара своју поетику и на основу ње своју поезију. И у међуратном периоду, када је авангарда настајала, постојало је низ праваца у једној књижевности. Трајали су релативно кратко, да не би брзо застаревали. Данас сваки песник пише како њему одговара. Прихватам и то. Кореспондирам без проблема с таквима.
Ви сте слависта у најширем и најређем смислу, јер не само да сте писали и преводили са готово свих словенских језика, иако можда највише са пољског. Скренула бих пажњу и на то да готово сваку преведену књигу опремите и упућујућим предговором или поговором, чиме тог аутора битно приближавате српским читаоцима. У чему је за Вас важност славистике и у оквирима ње полонистике? Ко су Вам били узори, примери и људи који су Вас надахнули? Да ли је, најпосле, за Вас писање и рад као и дисање, природно, спонтано и неопходно да би се достојанствено живело?
У Србији тешко је неког окарактерисати славистом. То кажем јер сам упозната и са славистиком у источнословенским и западнословенским земљама. Како теоријски тако и практично. 1969. године, почевши да радим у Народној библиотеци Србије у предметном и стручном каталогу, указала сам на недостатке „одредница“ из савремене науке о књижевности и лингвистике. Библиотека ме је послала у Пољску, односно у Народну библиотеку у Варшави и у Јагелонску библиотеку у Кракову. Народна библиотека у Варшави повезала ме је са Књижевним институтом Пољске академије наука. Схватила сам да такорећи ништа не знам и да треба још много шта да научим. Имала сам велику срећу да упознам тада најзначајније научнике тих области. Вратила сам се са много стручних књига. Почела сам да правим речнике терминологије науке о књижевности и лингвистике. Како се полаже библиотекарски испит о историји књиге и библиотеке и четири страна језика која се односе на поменуте области (латински, старословенски, француски и руски) припремала сам га две године и положила. Док су ми моји терминолошки речници донели Награду Народне библиотеке Србије. Без обзира на то критеријуми рада у библиотеци су се временом смањивали те сам после 12 година рада одлучила да променим библиотеку. Почела сам да пишем културну историју Пољске, објављену под насловом Пољска цивилизација и пријавила сам се на конкурс Историјског института САНУ за библиотекара. Поново сам „предметно“ обрађивала књиге и часописе. Своју историју културе Пољске писала сам код куће, пошто се није налазила у програму Института. Објављена је у тиражу од 2000 примерака. Нажалост, није допринела увођењу историје Пољске и Чехословачке као предмета на Београдском факултету. Затим сам позвана у Институт за српски САНУ. Ту сам поред обраде књига и часописа урадила неколико библиографија најпознатијих лингвиста. Јер, нисам схватала како су могли да пишу научне текстове без комплетних библиографија.
Како САНУ није имао централно грејање почела сам да имам озбиљне проблеме с кичмом. На савет лекара отишла сам годину дана раније у пензију. Свакодневно неодлажење на посао омогућило ми је да досад напишем, преведем и објавим 130 књига, да добијем најзначајније српске и пољске награде за свој рад. Још 1991. добила сам Награду председника Народне републике Пољске, 2000. Награду за ширење пољске културе Министарства спољних послова Пољске, да постанем почасни члан Савеза пољских писаца, почасни грађанин Кракова, јер сам превела 38 краковских песника и да краковски Институт за књигу, који ми је 2009. године доделио Награду Трансатлантик делимично финансира моје преводе. И, најважније: да не „крадем“ преводе Гомбровичевих дела свог старијег колеге Вујичића, да мењам наслове његових преведених дела или ред речи у реченици, чак да користим његов текст о писцу, што данас чине млађи преводиоци/преводитељке, посебно са Гомбровичем и Бруном Шулцом. Веома ценим ову двојицу писаца, али сам открила и преводила низ ништа мање значајних. Посебно се поносим превођењем пољске јидиш књижевности, с обзиром да су њени аутори живели преко 500 година у Пољској и поред јидиша знали пољски са кога их преводим. За овогодишњи Сајам књига изаћи ће у мом преводу Антологија пољске женске јидиш поезије. Једина сам у своју антологију Пољске књижевне авангарде 1917-1939. поред пољских писаца унела јидиш писце. Због чега сам своју антологију промовисала и у Институту за књижевност Пољске академије наука. Такође, Виткјевичев роман Незаситост, први превод на други словенски језик, с обзиром на његов веома сложен стил писања.
Разговор водила: Јелена Марићевић Балаћ
