Otvorenost ka svetu i briga-za-drugog

(Miroslav Aleksić, Bdenje pingvina, UK „Koraci“, Kragujevac 2024)

– reč urednika knjige Bdenje pingvina dr Vladimira B. Perića¹⁾ –

Kompleksno pesničko ostvarenje Miroslava Aleksića Bdenje pingvina je pregnantno intertekstualnošću, živopisnim pesničkim slikama, dubokim refleksijama o položaju čoveka u svetu. Ono nam pruža raznovrsne meta- i autopoetičke uvide, kao i pesnička svedočenja o književnoj zajednici i književnim prijateljstvima koje pesnik ostvaruje živeći umetnost reči.

U pesničkom rukopisu provejavaju prevashodno popinsko-miljkovićevski uticaji. Autor, međutim, često gradi i veze domaće sa stranom književnošću putem donkihotovskih ili bajronovskih referenci (pesma „Devojka iz Sintre“). Aleksićeva „definicija“ centralnog pesničkog pojma (naslova pesme) je efektna, u Popinom maniru: „Ispljunuo je đavo, / šarena je i kužna. / Popije pamet, / ukrade prsten, / toliko znamo o njoj. (…)“ („Svraka“). Upućivanje na citat je neretko hibridan, značenjski nabijen, što možemo videti u sledećim servatesovsko-miljkovićevskim stihovima: „(…) / A znam, / neće Dulsineja umeti da peva / kao što sam rušan pevao o njoj. ///“ („Don Kihotova pesma“). Svetske okvire srpske književnosti autor daje krećući se od srpskih bajkovitih okvira („Zlatna Jabuka i devet paunica“) preko sizifijansko-odisejskih mitskih parabola („Divlji magarci“ i „Prepoznavanje“) do kafkijanske atmosfere u pesmi „Prst na čelo“, u kojoj vidimo zabrinutost za obezvređenu društvenu jedinku. Paradigmu zadovoljstva-u-skrivanju, takođe u Kafkinom maniru, pronalazimo u pesmi „Krtica“: „(…) // Mreža hodnika pod zemljom / je tvoj fini nervni sistem. / Tvoja glava je glava / jednog malog / podzemnog svemira. // (…)“.

Pitoresknost Aleksićeve lirike je impresionistička, snolika ali i egzotična, nadrealna: „(…) / Unutrašnjost dijamanta je oskudna: / umivaonik, vojnički krevet, sto pri zidu, / na njemu islednička lampa za oči / da pesnikinja prizna sve. / Mnogo ukrštenih paralelograma / (razlog ukrštanja je vidljiv samo spolja) / gradi geometriju reči njenih pesama. / (…)“ („Dijamant“). Alegorično opisujući pesničko stvaranje i kao težak, rudarski i kao visokoestetički rad, Aleksić ukazuje na nepodrazumevanje lakoće autorefleksivne lirske kreacije. Filmičnost, na drugoj strani, predstavlja odliku Aleksićeve poezije koja vlada planovima, kako totalom – u vidu galerije-pejzaža u kome je okačen autoportret koji se upisuje u život („Autoportret“), tako i detaljem kada se slikaju mikro-predeli usta („Pepeo“): „Dva puta / se kratko dodirnu / gornja i donja usna, / samo se dotaknu, / kao da vetar / u trenu skine sneg sa grane, / jezik i zubi i nepca / ostanu besposleni, a bude teška reč. / Rekao si – nikad više vatra, / rekao si – ledeni mir, / rekao si – smrt, / končina, / kraj, / a samo kažeš / – p e p e o.“ Aleksić pokazuje tako da na malom prostoru može da formira itekako pesnički delotvoran svet.

Aleksićevo pesništvo je meditativno („Medijana“) i kreativno pristupa religioznim prostorima („Klepalo“): „Monah s klepalom / oponaša ritam / kosmičke sekundare. / Telo monaha je / rezonatna kutija, / a ruka svira stakato / na jedinoj žici / crnog violončela. / Klepalo je / crvčak u oreolu dana, / kvazar koji pulsira / na rubu svemira, / bilo Božje koje tuče / u korenu ispruženog dlana / na kome počiva svet. / Ko nije čuo – čuće, / ko nije krenuo – krenuće / na službu, / da služi. ///“ Kreativnost se ogleda u činjenici da pesnik muzikostilemski ozvučava metafizičke svete prostore tišine. Njegova je refleksivnost u funkciji otpora zaboravu („Sepija“) i borbe protiv otupelosti uzrokovane medijima („Dolazi zima“): „(…) /  Televizije javljaju – / … dolazi polarna zima, / uključen je crveni alarm, / svi treba da  ostanu / u svojim kućama zauvek, / jedni bez drugih, / mirno i bez viška osećanja. ///“ Ovim stihovima pesničko biće stoji na istoj liniji na kojoj se nalazi i tvrdnja Mikela Difrena da je čovek „biće u kome svet postaje svestan sebe, ali zato što je to samo biće zarobljeno u svetu.“ Pevanje je ujedno i oslobađanje.

Svojevrsnu životnu mudrost prepoznajemo kroz Aleksićevo razmatranje položaja čoveka u svetu. Čovekovu bespomoćnost često ilutruje životinjska metafora („Petao“) ili mu je vrednost svedena na vrednost otpada: („Pilana“): „Rat je. Opadaju mrtvi / sa tela naroda, / kao u pilani / kad sa debla leti kora, / gljive, lišajevi, larve… / (…)“. Aleksić je itekako svestan relativnosti ljudske „moći“ i snage žrvnja istorije – to je preduslov da se ceni život i trenutak u kome se pesma peva. Empatija prema odbačenima ukazuje na marginofiliju kao jednu od pesničkih odlika Miroslava Aleksića („Svraka“). To je posebno vidno u brizi sa srpstvo na svim njenim ugroženim područjima („Kartonske kutije“): „(…) / Kao u aleji velikana / u kartonskim kutijama / jedan na drugom počivaju / Andrić, Desnica, Crnjanski, Popa / i tu čekaju vaskrsenje.“ Suština sreće je u nalaženju pozitivnog životnog balansa („Tatarkjevič“) i mišljenju-na-drugog – u ovom slučaju na srpsku kulturu i Srbe sa Kosmeta.

Figura pesnika je oslikana kao feniks koji se iznova rađa kroz pesničku muku stvaranja („Pesnik“) ili kao marljivi, uporni insekt („Smešne insignije“): „Kao rovac / u mokru zemlju, pored šahta / meko uranjam / u postelju, / u svoj log / na ivici dana. / Člankovit, / loman i sluzav / prebiram, / svodim, podvlačim. // Ubogi pisar / masnih podlaktica, / bezuslovno predajem / smešne insignije / noći koja dolazi. ///“. U tom pravcu je data slika samog pesništva, jer pisati je rudarski posao („Pobeći od rukopisa“). Pesništvom se čovek upisuje u vreme, na neki način ga zaustavlja („Dolazi zima“). Opšti osvrt na književna prijateljstva pokazuje da se pesnici (u ovom slučaju Čarls Simić i lirski subjekat) prepoznaju po tome što ne mogu bez poezije: „(…) // Vidiš li isto što i ja? / pitao sam prijatelja koji je otresao pantalone / od peska i zemlje i suvih listića oskudnog rastinja. / Vidim pesniče, a ti baš ne možeš bez poezije! / Kako je samo znao / I kako je to lepo umeo da kaže taj moj prijatelj. ///“ („Atlantik“). Književnu zajednicu čine i pojedinačna književna prijateljstva kao što je to slučaj sa pripovednom pesmom „O sole mio 1993“, posvećenoj Stevanu Tontiću.

U Aleksićevoj poeziji možemo sresti i elemente ezoterije. To je vidljivo kako kroz simbole sove i žive („Sova“) tako i kroz deizam Karla Gustava Junga („Jungov osmeh“). Najjači izraz Aleksićevo pesništvo dostiže kada je u fokusu fenomen humanosti. Ova lirika je pacifistička („Incident“, „Indijanska pesma“, „Hanan“). Ostale vrline koje „greju“ Aleksićevu poeziju su prirodnost („Ružin san“) i požrtvovanje („Bdenje pingvina“): „(…) // I pomeraju se samo / da bi one s rubova, / koje studen šiba jače, / pustili u sredinu da se zgreju / i da zameci u njihovim jajima / ne bi osetili nedostatak / ljubavi bližnjih. // Kakva bi to pobeda čovečnosti bila / kada bi ljudi / s takvim dostojanstvom, / u tihom sabranju, / pod otvorenim nebesima, / dočekali kraj vremena. ///“ U vezi sa poslednje pomenutom, nosećom pesmom zbirke, ističe se autorov imblicitni stav da se od životinja itekako može učiti te da se u prirodi nalaze svi odgovori na naša životna pitanja.

Summa summarum svega rečenog predstavlja čvrsto skiciranu tvrdnju da pesnika, Bdenja pingvina, njegovo lirsko „ja“, doživljavamo kao levinasovskog Čoveka otvorenog ka svetu, empatičnog i brižnog za Drugog. U tome je ljudska vrednost ovog pesničkog angažmana.

Autor: Vladimir B. Perić