Отвореност ка свету и брига-за-другог

(Мирослав Алексић, Бдење пингвина, УК „Кораци“, Крагујевац 2024)

– реч уредника књиге Бдење пингвина др Владимира Б. Перића¹⁾ –

Комплексно песничко остварење Мирослава Алексића Бдење пингвина је прегнантно интертекстуалношћу, живописним песничким сликама, дубоким рефлексијама о положају човека у свету. Оно нам пружа разноврсне мета- и аутопоетичке увиде, као и песничка сведочења о књижевној заједници и књижевним пријатељствима које песник остварује живећи уметност речи.

У песничком рукопису провејавају превасходно попинско-миљковићевски утицаји. Аутор, међутим, често гради и везе домаће са страном књижевношћу путем донкихотовских или бајроновских референци (песма „Девојка из Синтре“). Алексићева „дефиниција“ централног песничког појма (наслова песме) је ефектна, у Попином маниру: „Испљунуо је ђаво, / шарена је и кужна. / Попије памет, / украде прстен, / толико знамо о њој. (…)“ („Сврака“). Упућивање на цитат је неретко хибридан, значењски набијен, што можемо видети у следећим серватесовско-миљковићевским стиховима: „(…) / А знам, / неће Дулсинеја умети да пева / као што сам рушан певао о њој. ///“ („Дон Кихотова песма“). Светске оквире српске књижевности аутор даје крећући се од српских бајковитих оквира („Златна Јабука и девет пауница“) преко сизифијанско-одисејских митских парабола („Дивљи магарци“ и „Препознавање“) до кафкијанске атмосфере у песми „Прст на чело“, у којој видимо забринутост за обезвређену друштвену јединку. Парадигму задовољства-у-скривању, такође у Кафкином маниру, проналазимо у песми „Кртица“: „(…) // Мрежа ходника под земљом / је твој фини нервни систем. / Твоја глава је глава / једног малог / подземног свемира. // (…)“.

Питорескност Алексићеве лирике је импресионистичка, снолика али и егзотична, надреална: „(…) / Унутрашњост дијаманта је оскудна: / умиваоник, војнички кревет, сто при зиду, / на њему иследничка лампа за очи / да песникиња призна све. / Много укрштених паралелограма / (разлог укрштања је видљив само споља) / гради геометрију речи њених песама. / (…)“ („Дијамант“). Алегорично описујући песничко стварање и као тежак, рударски и као високоестетички рад, Алексић указује на неподразумевање лакоће ауторефлексивне лирске креације. Филмичност, на другој страни, представља одлику Алексићеве поезије која влада плановима, како тоталом – у виду галерије-пејзажа у коме је окачен аутопортрет који се уписује у живот („Аутопортрет“), тако и детаљем када се сликају микро-предели уста („Пепео“): „Два пута / се кратко додирну / горња и доња усна, / само се дотакну, / као да ветар / у трену скине снег са гране, / језик и зуби и непца / остану беспослени, а буде тешка реч. / Рекао си – никад више ватра, / рекао си – ледени мир, / рекао си – смрт, / кончина, / крај, / а само кажеш / – п е п е о.“ Алексић показује тако да на малом простору може да формира итекако песнички делотворан свет.

Алексићево песништво је медитативно („Медијана“) и креативно приступа религиозним просторима („Клепало“): „Монах с клепалом / опонаша ритам / космичке секундаре. / Тело монаха је / резонатна кутија, / а рука свира стакато / на јединој жици / црног виолончела. / Клепало је / црвчак у ореолу дана, / квазар који пулсира / на рубу свемира, / било Божје које туче / у корену испруженог длана / на коме почива свет. / Ко није чуо – чуће, / ко није кренуо – кренуће / на службу, / да служи. ///“ Креативност се огледа у чињеници да песник музикостилемски озвучава метафизичке свете просторе тишине. Његова је рефлексивност у функцији отпора забораву („Сепија“) и борбе против отупелости узроковане медијима („Долази зима“): „(…) /  Телевизије јављају – / … долази поларна зима, / укључен је црвени аларм, / сви треба да  остану / у својим кућама заувек, / једни без других, / мирно и без вишка осећања. ///“ Овим стиховима песничко биће стоји на истој линији на којој се налази и тврдња Микела Дифрена да је човек „биће у коме свет постаје свестан себе, али зато што је то само биће заробљено у свету.“ Певање је уједно и ослобађање.

Својеврсну животну мудрост препознајемо кроз Алексићево разматрање положаја човека у свету. Човекову беспомоћност често илутрује животињска метафора („Петао“) или му је вредност сведена на вредност отпада: („Пилана“): „Рат је. Опадају мртви / са тела народа, / као у пилани / кад са дебла лети кора, / гљиве, лишајеви, ларве… / (…)“. Алексић је итекако свестан релативности људске „моћи“ и снаге жрвња историје – то је предуслов да се цени живот и тренутак у коме се песма пева. Емпатија према одбаченима указује на маргинофилију као једну од песничких одлика Мирослава Алексића („Сврака“). То је посебно видно у бризи са српство на свим њеним угроженим подручјима („Картонске кутије“): „(…) / Као у алеји великана / у картонским кутијама / један на другом почивају / Андрић, Десница, Црњански, Попа / и ту чекају васкрсење.“ Суштина среће је у налажењу позитивног животног баланса („Татаркјевич“) и мишљењу-на-другог – у овом случају на српску културу и Србе са Космета.

Фигура песника је осликана као феникс који се изнова рађа кроз песничку муку стварања („Песник“) или као марљиви, упорни инсект („Смешне инсигније“): „Као ровац / у мокру земљу, поред шахта / меко урањам / у постељу, / у свој лог / на ивици дана. / Чланковит, / ломан и слузав / пребирам, / сводим, подвлачим. // Убоги писар / масних подлактица, / безусловно предајем / смешне инсигније / ноћи која долази. ///“. У том правцу је дата слика самог песништва, јер писати је рударски посао („Побећи од рукописа“). Песништвом се човек уписује у време, на неки начин га зауставља („Долази зима“). Општи осврт на књижевна пријатељства показује да се песници (у овом случају Чарлс Симић и лирски субјекат) препознају по томе што не могу без поезије: „(…) // Видиш ли исто што и ја? / питао сам пријатеља који је отресао панталоне / од песка и земље и сувих листића оскудног растиња. / Видим песниче, а ти баш не можеш без поезије! / Како је само знао / И како је то лепо умео да каже тај мој пријатељ. ///“ („Атлантик“). Књижевну заједницу чине и појединачна књижевна пријатељства као што је то случај са приповедном песмом „О соле мио 1993“, посвећеној Стевану Тонтићу.

У Алексићевој поезији можемо срести и елементе езотерије. То је видљиво како кроз симболе сове и живе („Сова“) тако и кроз деизам Карла Густава Јунга („Јунгов осмех“). Најјачи израз Алексићево песништво достиже када је у фокусу феномен хуманости. Ова лирика је пацифистичка („Инцидент“, „Индијанска песма“, „Ханан“). Остале врлине које „греју“ Алексићеву поезију су природност („Ружин сан“) и пожртвовање („Бдење пингвина“): „(…) // И померају се само / да би оне с рубова, / које студен шиба јаче, / пустили у средину да се згреју / и да замеци у њиховим јајима / не би осетили недостатак / љубави ближњих. // Каква би то победа човечности била / када би људи / с таквим достојанством, / у тихом сабрању, / под отвореним небесима, / дочекали крај времена. ///“ У вези са последње поменутом, носећом песмом збирке, истиче се ауторов имблицитни став да се од животиња итекако може учити те да се у природи налазе сви одговори на наша животна питања.

Summa summarum свега реченог представља чврсто скицирану тврдњу да песника, Бдења пингвина, његово лирско „ја“, доживљавамо као левинасовског Човека отвореног ка свету, емпатичног и брижног за Другог. У томе је људска вредност овог песничког ангажмана.

Аутор: Владимир Б. Перић