Антижена, Ниче и жена (II део)

Антижена, Ниче и жена (I део)

Ниче исправно доказује недостатак стила у феминизму: „Не показује ли жена најгору врсту укуса, када се суверено спрема да крочи на тле науке, објективности и озбиљности?“ Просјечан „мушкарац од науке“ јесте онај који не ствара, који не рађа, онај који се у неку руку задовољава тиме да су му само „уста пуна науке“ док је „трбух“ стерилан и празан!

Метафора уста указује на испразно и површно прежвакавање бескорисних чињеница, на машину која меље, дочим метафора трбуха указује на стваралачку дубину и плодност, сократовску мајеутику, божанско рађање. У наставку (С оне стране…, 232) просјечни човјек од науке је онај чије је око „попут равног, одбојног језера“, али које може постати попут „рисјег ока за оно што је нечасно у таквим природама до чијих врхунаца није кадар да се успење“. И најзад, такав „човјек од науке“ упоређен је са „старом, стерилном дјевојком“.

Постављена у ову двоструку перспективу, Ничеова жена задобија атрибуте божанског преимућства у односу на мушкарца. Зашто би онда имала потребу да му ишта одузима?!

„Ма шта жене писале о жени, имамо разлога за сумњу: да ли жена заправо (eigentlich) хоће да ишта сазна (aufklarung) о самој себи? – да ли може хтети? (will und wollen kann)… Ако жена на тај начин не тражи неки нови украс за себе (einen neuen Putz fur sich) – ипак, мислим, да самоукрашавање (sich-putzen) припада вјечно женском… – добро, онда она хоће да је се плашимо: можда хоће власт (herrschaft)? Али штогод да хоће, једно је сигурно, она неће истину!!! (aber es will nicht wahrheit): Шта се жене тиче истина!

Од самог почетка, њој ништа страније, одвратније и непријатељскије од истине! Женина велика умјетност јесте лаж (није ли Ниче управо сматрао да „нам је лаж потребна да не бисмо умрли од истине!“ на мјесту на којем умјетницима даје предност у односу на мислиоце), а њена најважнија ствар – привид (schein) и љепота (232).

Жена је два пута модел: она је то на контрадикторан начин, она се због тога истовремено велича и осуђује. Kао што то писање чини регуларно и без ризика, жена подвргава „аргумент тужиоца логици бакрача“ (Деридино поређење).

Joel Robine/Getty

Kао модел истине, она ужива у једној заводничкој моћи која управља догматизмом, заблуђује и разјурује мушкарце, лаковјернике, философе. Али, уколико не вјерује, она је уистину, налазећи упркос свему свој интерес у тој истини која је не интересује (уистину волшебно!), опет модел: она се забавља скривањем, накитом, измишљотином, умјетношћу, умјетничком философијом – она је моћ афирмације!

Ако бисмо је и тада осуђивали (опет Ниче у Деридиној херменеутици), то би било само уколико би она негирала ту афирмативну моћ са становишта мушкарца, уколико би почела да лаже вјерујући поново у истину, да спекуларно разматра будаласти догматизам који подстиче.

Kроз похвалу симулације, „задовољства симулирања“ (die Lust an der Verstelung), хистрионизма, „опасног концепта умјетника“: Весела наука сврстава међу умјетнике још Јевреје (који су увијек експерти за симулацију по Ничеовом мишљењу) и жене (још једна опасно злоупотребљена Ничеова мисао, и то баш од оних који нису препознали његову антисистематику (sic!))

Здруживање Јеврејина и жене, као и разматрање „јеврејског и женског питања” није, по свој прилици случајно, а још мање безначајно. Ниче често о њима говори у паралели, а то је оно што би нас по Деридином мишљењу могло вратити мотиву кастрације и симулакрума. Ево завршетка фрагмента о „хистрионском инстинкту“: „Kоји добар глумац данас није Јеврејин?“ (читај и жена!)

Такође, Јеврејин (жена), као рођени литерата, као стварни вођа европске писане ријечи, врши ту моћ на основу своје глумачке способности: јер литерата је суштински глумац… – Kоначно жене: помислимо на цијелу историју жена (одмах ћемо ту историју која је предругојачена историја хистрионизма и хистерије, изнова прочитати као једну страницу у историји истине!) – зар оне не морају прво и највише бити глумице?

Чујмо љекаре који су хипнотисали жене: на крају, мушкарци их воле, штавише, радо им допуштају да их хипнотишу! Шта све из овога произилази? Да се оне „предају“ чак и кад се „дају“ (dass sie sich geben, selbst noch, wenn sie – sich geben…)“.

Потребно је још једном проучити и игру цртица (–) која у ничеанском контексту не представља одвајање/даљину већ (парадоксално поново) спајање/близину. Овдје Дерида прибјегава хајдегеровском значењу даљине/близине: „entfernung претпоставља истовремено размицање, удаљавање, удаљавање удаљавања, конституишућу деструкцију далеког као таквог, али и прикривену енигму приближавања“

Размакнуто отварање (тако блиско жени у полном чину али и чину порођајном) ове entfernung омогућује истину (излазак истине), а жена се у њој размиче сама собом. Она: „прождире, потапа, без краја, без основа: сву есенцијалност, сав идентитет, сво власништво…“ Философски дискурс (читај и мушкарац као његов субјект-ум) овдје постаје ослијепљен, он пропада – пушта да буде стрмоглављен у властиту пропаст!

Не постоји истина жене, а то је стога што тај понорни размак истине, та неистина, парадоксално јесте „истина“. Жена је једно име те не-истине истине! Жена је овдје попримила алегоријске размјере фигуре истине као кретање вела женског стида. Ево једног ријетко цитираног фрагмента у којем Дерида види развијање саучесништва између жене, живота, завођења, стида и свих учинака вела. Овдје се озбиљан проблем тиче онога што се објелодањује само једанпут (das enthullt sich uns einmal): „Јер небожанска стварност оно лијепо нам чак уопште не даје или да само једанпут!

Хоћу да кажем да је свијет препун лијепих ствари, али упркос томе веома сиромашан у лијепим тренуцима и откривањима (enthullungen) тих ствари. Али, можда је то највећа чар (zauber) живота: на њој лежи златом проткани вео (golddruchwirkter schleier) лијепих могућности: обећавајући, противећи се, стидећи се, подсмијавајући, сажаљевајући, заводнички… Да, живот је жена!“

Рече Ниче и откри жену.

Аутор: Катарина Сарић

Scroll To Top