Све је почело тако што је Јасмина Михајловић написала приказ моје нове књиге за часопис „Букмаркер“. Не, све је почело тако што ја волим књиге Милорада Павића и њега самог те смо се нас две, више не знам ни када, повезале прво електронски, а онда и „случајно“ у „Спутњику“.
Јесу ли почеци битнији од крајева? Не зна се. Нису. Ништа није битније, све је потребно. И све је баш онаквог облика како је идеално за невидљиву (и једну праву) слагалицу живота. Околности на овом свету су модлице, а ми, људи, са нашим душама, ту смо да их попуњавамо. Неко је Луда, а неко Цар.
Елем, Јасмина је написала приказ, а код мене је, када је објављен, кренуо „талас Павића“ – гледала сам опет његове интервјуе, вадила његове књиге са полица (неке једва јер више немам места у стану за књиге, па сам их тешком муком, збијене, извукла), читала своје старе приказе његових књига, направила TikTok видео са Павић колекцијом, једном речју – опседао ме је јер сам то желела и, јер, као што Јасмина рече, „Павић и служи за опседање“. Магнетом си снажно привучен, нема ти ту шта да мислиш.
Добро ми је „дошао“ љубљени писац, јер ово су дани када враћам једну пољуљану наду на место на коме је била. Земљотреси љуљају људе, на Земљу. А ми разноликим магнетима враћамо камење на њихова места.
Онда сам узела картоне на којима су одштампане тарот карте уз књигу Последња љубав у Цариграду и започела игру. Никад их нисам исекла да бих добила карте, стајале су у џепу задње корице ето тако, спојене на картонима, годинама. Исекох их и ослободих.
„Ако си већ не морски него океански талас, реци ми, онда, шта ће се десити по питању том и том, овом што гори“, рекох у себи успевши јасно да видим Павићев лик иако су ми очи биле затворене.
„Реци ми коју карту по реду да извучем“.
„Пету одозго“.
Павић ти је рекао пету, ћутећи понових себи.
Отворим очи, окренем карту и видим Снагу.
Ок. Дај Боже. Добро. Идемо даље.
Но, круг је морао и да се затвори. Не можеш тек тако да уђеш у Павићев свет, призовеш га. Севне и манифестација.
Отворим Фејсбук. На home page-у налетим одмах на линк ка тексту о Хазарском речнику. И на Павићев лик.
Adieu и Merci, Merci и Adieu, као да је говорио, као да сам говорила, а није ни било потребно. Јер слике говоре више од речи, оне прелазе из времена у време, из жеље у опипљиво, из неба у земљу и обратно.
После неколико дана и даље ме држи опсесија. Интензивно размишљам о једној реченици коју сам чула у видеима које сам одгледала о Павићу (интервјуе и сведочења других). Наиме, речено је: „Он никада ништа лоше није рекао ни о једном свом колеги. А њега су многи нападали.“
Та информација је учинила да још више заволим овог писца. Какав човек! Магија и истина, то је он, фигура коју сам давних 90-их, на почетку студирања, видела између зграда од жутих цигала на дорћолском кеју и осетила милину, пун осећај да сам у Београду, и писац чији су Хазарски речник и остала дела на мене оставила огроман утисак поштовања и повезаности.
Већ сам слала неке Јутјуб снимке Јасмини претходних дана, а онда одлучим да јој пошаљем још два, међу којима је био, испоставило се, један који је њој много значио, а није знала да је враћен.
Док се спремам да се видим са књижевно-животним пријатељем В. добијам од ње највећи комплимент у животу:
„Ви сте посланица, доноситељка вести. Хермес. Женски.“
В. ми у врачарском кафеу саопштава да је познавао Павића преко свог оца, познате фигуре у књижевном свету, „и јесте“, каже, „Павић је био толико велики човек да никада ни о коме ништа лоше није рекао.“
Фасцинирана сам – и даље је Павић у „оптицају“! Дефинитивно сам ушла у поље информација које је створио његов дух.
Женски Хермес. Посланица. Доноситељка вести.
Кад сам се вратила кући уследили су ноћ и јутро у коме ме, много раније него што бих се сама пробудила, у цик, сече сан:
На некој екскурзији сам. Путујем сама. Јасмина и Павић су још увек у својим првим браковима и путују са својим супружницима. При подели соба питам рецепционара да ли могу да се мењам са неким од њих да бих омогућила да Јасмина и Павић буду заједно у соби. Он одговара да не зна ништа о томе и не дозвољава. Покушавам да нађем своју собу, испоставља се да су два спрата на једном (то само, наравно, може у сну). Али, и даље се не сналазим (имам лош смисао за оријентацију), те налећем на неког разводника који ме води кроз лавиринт ходника. „14–16, 14-16“, каже, после тога је Ваша соба. Прелазимо низ степеница да бисмо коначно дошли до моје собе на последњем чардаку хотела, на издвојеној, зубатој кули. Број собе је 64.
Било је то једно од оних буђења за које знам да, иако су у цик, који мени никако одговара, нема наставка спавања, ма колико се превртала у кревету и држала затворене очи.
Устајем и истражујем шта све значи број 64. У Тароту представља карту Ас мачева, која је, даље, адут карта и представља успех у свим аспектима, као и срећу која тај успех подржава. У ствари, она је комбинација тешког и преданог рада (та сам) и среће (надам јој се) која води ка успеху (дај Боже).
Даље, 64 је атомски број хемијског елемента гадолинијума, сребрнасто-белог и сиво-белог метала ретких земаља. Укупан број поља на шаховској табли је 64. Такође, према истраживању „Немачког друштва за очне болести“ жене годишње плачу до 64 пута.
Све је то битно али мање, помислим.
Важан је дух. Важна је љубав. Важно је да ја Павића волим. Да волим речи. Да волим да их преносим.
Дај ми Боже да и даље будем сасуда које ће речи скупљати и слати их у свет „обрађене“ варницама мог срца. На тај начин ћу заиста бити на Павићевом путу, на путу ствараоца који је писац већ 200 и кусур година.
Са тим мислима одлазим после сна у цркву на Лиону да запалим Павићу свећу у делу за покојне. Да му се захвалим и помолим за његову душу. Помислим – то је крај круга.
Но, ни ту није крај.
Јасмина ми увече преноси следеће:
„Он се повремено усељава у људе који су ми блиски. Није битно да ли их познаје или не. Скоро годину дана је мировао, а сад је решио да му ви будете канал. Зато сам рекла да не могу да се правим невешта, зато што се то већ целу деценију и више, догађа. Изненадила сам се да сте изабраница баш Ви, пре свега зато што сам мислила да неће више да се усељава, а онда и зато што се нисмо дружиле. Али, звали сте и дозвали!
Његове намере су увек исте и добронамерне. Комуницира са изабраником (ицом) и труди се да пренесе поруке и мени. Чист трансфер. А то све ради јер сам се ја блиндирала за њега како бих могла да радим за његове књиге.
Значи: једно време ће бити ‘синхроницитети’, снови, разни путокази, математички прецизна намештања ситуација… Па све сте већ осетили… Ви треба само да се препустите, да заправо уживате у чудесима и да ми као што и радите преносите поруке.“
„Лудо“, напишем Јасмини и почнем да се смејем пред поноћ, од миља, од необичности. Свакако да верујем у синхроницитет и драго ми је, како год да се сретнем са Павићем, добро је, јер знам да ме је том искуству довела чиста, искрена намера. Луда љубав према њему. Неко је Цар или царица и кад је Луда!
Но, шта представља број 64?
Узимам Јасминину књигу Путни албум, она ми је најбоља асоцијација на путовање из сна. На страни 64 не налазим одговор. Можда ћу га спознати касније?
Опет брзам и журим…
Погледам у садржај и као најзанимљивији ми се учини наслов „Виртуална задужбина“. Нисам бирала реченицу са којом ћу „завршити“ ноћ несвесно и жмурећи, већ свесно и рационално (ако буде још несвесног за то ће бити заслужан Павић). Она је једна од последњих у причи и гласи:
„А књижевни добитак, добитак у вечности је већи од материјалног, веруј ми.“
Шта ће даље бити то зна Бог. И Павић.
Овом реченицом сам мислила да завршим текст. Но, ни ту није био крај! (Уосталом, приликом приступа Српској академији наука и уметности Павић је, између осталог, у беседи рекао и ово:
„Мора ли роман имати крај? И шта је заправо завршетак једног романа, једног књижевног дела? И је ли неизбежно само један? Колико један роман или позоришни комад може имати завршетака?“)
Низ се наставља, стигла је још једна порука од Јасмине:
„Лепо је што сте упалили свећу. Мада сте га тиме још више привукли. Мада никада није ни бирао особе које нису способне да изнесу ствари. Јаке и своје.“
Плус:
„Требало би видети поглавље „Кула“ у Последњој љубави.
Тачно, помислим, то је добар траг. Треће око боље мисли (око треће особе, не моје).
Читам, Павић је у том поглављу написао:
„Када бирам ја бирам онога кога највише волим.“
„И ја свог оца обожавам упркос свима.“
„У сну сви разумемо све језике.“
„Хајде да почнемо из почетка.“
„Господа су твоји кораци а ти си им слуга.“
Да ли је последња реченица порука за мене?
Ипак мислим да ћу је тек открити у авантури званој Павић.
Оно што је, за сада, битно је да корак постоји. Колико крљушти слисти са мог тела док ме некуда води, неважно је, јер ја, заиста, умем да будем јака. Можда је то поента целе авантуре, осим оне да спојим Јасмину и Павића. Можда је поента да се опсетим те чињенице док пролазим кроз горући гај.
Ако је било потребно да ми се јави један од наших и светских највећих писаца (или, што је кључније, један од мени лично најдражих) да бих то схватила, хвала му до неба. И до иза неба.
Чекам даље инструкције.
Наредног јутра опет сањам Павића у фрагментима којих се не сећам, остала ми је само наводна црно-бела фотографија њих двоје на неком порталу. Као, загрљени су, полулеже у кревету покривени ћебетом, тела су им до пола обнажена.
Махнито пишем Јасмини, да бар фотографију не заборавим и видим да је од ње већ стигла порука са којом се, бистрије главе, иако су ми јутра вечито мамурна и магловита појама, слажем:
„Схватите ову обесну трансценденталност као интелектуално-метафизичку игру. Ту се људи запетљају. Користите је креативно, а не као читање овоземемаљксе тривијалне судбине.“
После неколико дана, на путу ка Градској библиотеци прилазим „Деретином“ излогу и загледам књиге (не радим то често у том простору). Видим Јасминин роман Досадна књига у левом углу! Уђем и питам Књижарку:
„Када сте је ставили у излог?“
„Пре два – три дана“, одговори ми.
Изађем и помислим:
Ја сам као брод. А брод је и средство (за путовања) и сасуда (за чување ствари).
Вратим се кући. Ни ту није крај. Стиже порука од Књижарке:
„Ниси приметила и Павићеву књигу у излогу. А баш се малопре продала Јасминина.“
Јасмина, коју и даље са радошћу обавештавам о свему, у једном тренутку сугерише да на ову исповест ставим назнаку „наставиће се“ јер крај тешко да је близу. Послушам је и додам ту напомену. Послушам је јер желим да, нестрпљива до максимума какву ме је Бог дао, нестрпљивост пренебегнем и победим. Ко верује у чуда нема у свом телу места за нестрпљивост – то знам умом али практично се њоме понекад разарам тражећи дефинитивности и завршетке. А живот и дух су бесконачни и милују, не присиљавају, као што понекад догађаје силим ја, отварајући им врата и цупкајући да изађу иако је опште позната ствар да догађаји излазе из крлетки пројектнованог када се њима прохте.
Напишем, дакле, у забелешкама, да ће се исповест наставити и кренем трагом једне заказане обавезе естетског типа. Јутро је. Приближавам се Цветковој пијаци, прелазим улицу Господара Вучића да бих се докопала аутобуса број 55. На углу са Булеваром, док још прелазим, примећујем да једна Ромкиња продаје бели туниски кавез у виду пагоде. Прилазим у неверици. Наставља се све, и те како! Колико је могуће да наилазим баш тада, да неко продаје антикварне ствари на том ћошку (обично се на Цветку продају у оквиру пијаце или око калдрме), колико је могуће да је на продају изложен туниски кавез, и то бели који је Павић описивао у причи, пишући дует-прозу са Јасмином (Љубавни роман у две приче)? Бели, баш као из наслова његове партиције? И, на крају крајева, колико је могуће да се све то дешава баш сада, у склопу низа околности?
Тај кавез ми је, иначе, један од симбола за Павића, јер га је показивао у многим видео интервјуима. Такође га се сећам из часописа, када је, фотографисан, био обавезан део приказаног ентеријера Јасмининог и Милорадовог стана, сада Милорадовог легата.
Фотографишем кавез и шаљем фотографије Јасмини. Питам Ромкињу пошто је, она представи цену, али ја у новчанику имамо само десетину износа јер се углавном ослањам на плаћање картицом. Немам времена да се вратим кући јер морам на заказани термин, немам новца, молим Ромкињу да ми остави павићевски кавез, обећава да хоће и да дођем следеће суботе. „Али да дођеш“, додаје ми док крећем ка станици и ја већ знам да хоћу и да кавез мора бити мој.
Утом стиже порука од Јасмине да њих двоје нису нашли бели туниски кавез а, ето, ја јесам. Одлазим на Сењак све време мислећи о кавезу и о иконама које су биле међу старим стварима, као и о књизи тик поред кавеза са насловом Изнад греха и смрти (аутор Николај Велимировић).
Изнад смрти. Изнад Павићеве смрти. Ово је све изнад Павићеве смрти.
Продаће се. Ја, у ствари, нисам ту следеће суботе, сетих се. Замолићу дружбеника С. да га купи. Шта ако не нађе? Ко то зна? Можда Ромкиња која врача из венецијанског дела у роману „Друго тело“?
Онда се сетим да дружбеник С. долази ускоро баш ту око Цветка да подигне нашу скројену одећу. Пишем поруке, снимам, правим тактику: „Иди тамо и тамо, тражи Ромкињу, ако нема ње, рекла је да тражим њене синове близу станице где је калдрма, види, питај, нађи.“
Он, наравно, не може да долети ни да дође пре него што је његово време. Доћи ће кад ће доћи, испоставља се да је то пред фајронт, када улични продавци дрангулија и антиквитета одлазе са пијаце.
Утом крећем и ја ка Лиону у нади да ћу ухватити кавез, а креће и С. Неко ће га, ваљда, наћи.
Резервисан је, рекла ми је Ромкиња да ће га сакрити.
Јасмина ми истовремено шаље фотографије да је изашла нова збирка Павићевих прича: Све приче и да је у ту компилацију први пут убацила „Туниски кавез“!
Седим у трамвају, идем ка кавезу, С. из авалског правца такође. Снимам поруку Књижарки да ми је жао што јутрос нисам била у прилици да га купим. Немам ни наду ни не-наду. Само, просто, седим у трамвају и идем. Ка Павићу, ка словесном.
Утом стиже порука од дружбеника да је доспео до Цветка, да нема Ромкиње ни њених синова, да се продавци пакују. „Питај их, питај, не одустај, питај да ли су њени синови ту“, шаљем поруке кроз трамвајско стакло и трамвајски ваздух. И даље немам ни наду ни не-наду, само постојим.
А долазна порука гласи:
„Ушао сам у пијацу и шетао. Чујем неко дете како тихо прича ‘Акција, акција’ и обратим пажњу. Погледам ка девојчици кад оно кавез“.
„Купуј“, напишем помисливши како га Ромкиња ипак није склонила за мене али ме је он чекао, од суђеног не можеш побећи нити ће суђено од тебе одјурити. Почињем да се смејем тако гласно како нисам одавно, сласно, гласно, целим телом, смех се наставља и када изађем из трамваја на станици Лион, ту живим, уђем у моју улицу, и даље се смејем, смехом прождирем улицу, ослобађам грч горућих питања.
Стижем испред моје зграде, убрзо стиже и дружбеник С., у скоро исто време. Кавез је мој.
Madre de Dios.
И у лифту се смејем, смех се разголитио и опустио у мени као гуштер на сунчевини.
Док записујем последње авантуре питам се како је могуће завршити ову приповест, јер она нема крај.
Најбоље да нађем неки Павићев цитат, помислим. Први на који наилазим на Гуглу је:
„Љубав је као птица у кавезу, ако је сваки дан не нахраниш, угине.“
Наставиће се. Јер ће се наставити. Јер почеци нису битнији од крајева, нити крајеви од почетака. Битно је само бити, битисати, бивстовати, осећати овај свет и одоздо и одоздо, лебдети као перушка, изаћи из крлетки очекивања. Тако се јача снага.
Ауторка: Ана Атанасковић
