Sve je počelo tako što je Jasmina Mihajlović napisala prikaz moje nove knjige za časopis „Bukmarker“. Ne, sve je počelo tako što ja volim knjige Milorada Pavića i njega samog te smo se nas dve, više ne znam ni kada, povezale prvo elektronski, a onda i „slučajno“ u „Sputnjiku“.
Jesu li počeci bitniji od krajeva? Ne zna se. Nisu. Ništa nije bitnije, sve je potrebno. I sve je baš onakvog oblika kako je idealno za nevidljivu (i jednu pravu) slagalicu života. Okolnosti na ovom svetu su modlice, a mi, ljudi, sa našim dušama, tu smo da ih popunjavamo. Neko je Luda, a neko Car.
Elem, Jasmina je napisala prikaz, a kod mene je, kada je objavljen, krenuo „talas Pavića“ – gledala sam opet njegove intervjue, vadila njegove knjige sa polica (neke jedva jer više nemam mesta u stanu za knjige, pa sam ih teškom mukom, zbijene, izvukla), čitala svoje stare prikaze njegovih knjiga, napravila TikTok video sa Pavić kolekcijom, jednom rečju – opsedao me je jer sam to želela i, jer, kao što Jasmina reče, „Pavić i služi za opsedanje“. Magnetom si snažno privučen, nema ti tu šta da misliš.
Dobro mi je „došao“ ljubljeni pisac, jer ovo su dani kada vraćam jednu poljuljanu nadu na mesto na kome je bila. Zemljotresi ljuljaju ljude, na Zemlju. A mi raznolikim magnetima vraćamo kamenje na njihova mesta.
Onda sam uzela kartone na kojima su odštampane tarot karte uz knjigu Poslednja ljubav u Carigradu i započela igru. Nikad ih nisam isekla da bih dobila karte, stajale su u džepu zadnje korice eto tako, spojene na kartonima, godinama. Isekoh ih i oslobodih.
„Ako si već ne morski nego okeanski talas, reci mi, onda, šta će se desiti po pitanju tom i tom, ovom što gori“, rekoh u sebi uspevši jasno da vidim Pavićev lik iako su mi oči bile zatvorene.
„Reci mi koju kartu po redu da izvučem“.
„Petu odozgo“.
Pavić ti je rekao petu, ćuteći ponovih sebi.
Otvorim oči, okrenem kartu i vidim Snagu.
Ok. Daj Bože. Dobro. Idemo dalje.
No, krug je morao i da se zatvori. Ne možeš tek tako da uđeš u Pavićev svet, prizoveš ga. Sevne i manifestacija.
Otvorim Fejsbuk. Na home page-u naletim odmah na link ka tekstu o Hazarskom rečniku. I na Pavićev lik.
Adieu i Merci, Merci i Adieu, kao da je govorio, kao da sam govorila, a nije ni bilo potrebno. Jer slike govore više od reči, one prelaze iz vremena u vreme, iz želje u opipljivo, iz neba u zemlju i obratno.
Posle nekoliko dana i dalje me drži opsesija. Intenzivno razmišljam o jednoj rečenici koju sam čula u videima koje sam odgledala o Paviću (intervjue i svedočenja drugih). Naime, rečeno je: „On nikada ništa loše nije rekao ni o jednom svom kolegi. A njega su mnogi napadali.“
Ta informacija je učinila da još više zavolim ovog pisca. Kakav čovek! Magija i istina, to je on, figura koju sam davnih 90-ih, na početku studiranja, videla između zgrada od žutih cigala na dorćolskom keju i osetila milinu, pun osećaj da sam u Beogradu, i pisac čiji su Hazarski rečnik i ostala dela na mene ostavila ogroman utisak poštovanja i povezanosti.
Već sam slala neke Jutjub snimke Jasmini prethodnih dana, a onda odlučim da joj pošaljem još dva, među kojima je bio, ispostavilo se, jedan koji je njoj mnogo značio, a nije znala da je vraćen.
Dok se spremam da se vidim sa književno-životnim prijateljem V. dobijam od nje najveći kompliment u životu:
„Vi ste poslanica, donositeljka vesti. Hermes. Ženski.“
V. mi u vračarskom kafeu saopštava da je poznavao Pavića preko svog oca, poznate figure u književnom svetu, „i jeste“, kaže, „Pavić je bio toliko veliki čovek da nikada ni o kome ništa loše nije rekao.“
Fascinirana sam – i dalje je Pavić u „opticaju“! Definitivno sam ušla u polje informacija koje je stvorio njegov duh.
Ženski Hermes. Poslanica. Donositeljka vesti.
Kad sam se vratila kući usledili su noć i jutro u kome me, mnogo ranije nego što bih se sama probudila, u cik, seče san:
Na nekoj ekskurziji sam. Putujem sama. Jasmina i Pavić su još uvek u svojim prvim brakovima i putuju sa svojim supružnicima. Pri podeli soba pitam recepcionara da li mogu da se menjam sa nekim od njih da bih omogućila da Jasmina i Pavić budu zajedno u sobi. On odgovara da ne zna ništa o tome i ne dozvoljava. Pokušavam da nađem svoju sobu, ispostavlja se da su dva sprata na jednom (to samo, naravno, može u snu). Ali, i dalje se ne snalazim (imam loš smisao za orijentaciju), te nalećem na nekog razvodnika koji me vodi kroz lavirint hodnika. „14–16, 14-16“, kaže, posle toga je Vaša soba. Prelazimo niz stepenica da bismo konačno došli do moje sobe na poslednjem čardaku hotela, na izdvojenoj, zubatoj kuli. Broj sobe je 64.
Bilo je to jedno od onih buđenja za koje znam da, iako su u cik, koji meni nikako odgovara, nema nastavka spavanja, ma koliko se prevrtala u krevetu i držala zatvorene oči.
Ustajem i istražujem šta sve znači broj 64. U Tarotu predstavlja kartu As mačeva, koja je, dalje, adut karta i predstavlja uspeh u svim aspektima, kao i sreću koja taj uspeh podržava. U stvari, ona je kombinacija teškog i predanog rada (ta sam) i sreće (nadam joj se) koja vodi ka uspehu (daj Bože).
Dalje, 64 je atomski broj hemijskog elementa gadolinijuma, srebrnasto-belog i sivo-belog metala retkih zemalja. Ukupan broj polja na šahovskoj tabli je 64. Takođe, prema istraživanju „Nemačkog društva za očne bolesti“ žene godišnje plaču do 64 puta.
Sve je to bitno ali manje, pomislim.
Važan je duh. Važna je ljubav. Važno je da ja Pavića volim. Da volim reči. Da volim da ih prenosim.
Daj mi Bože da i dalje budem sasuda koje će reči skupljati i slati ih u svet „obrađene“ varnicama mog srca. Na taj način ću zaista biti na Pavićevom putu, na putu stvaraoca koji je pisac već 200 i kusur godina.
Sa tim mislima odlazim posle sna u crkvu na Lionu da zapalim Paviću sveću u delu za pokojne. Da mu se zahvalim i pomolim za njegovu dušu. Pomislim – to je kraj kruga.
No, ni tu nije kraj.
Jasmina mi uveče prenosi sledeće:
„On se povremeno useljava u ljude koji su mi bliski. Nije bitno da li ih poznaje ili ne. Skoro godinu dana je mirovao, a sad je rešio da mu vi budete kanal. Zato sam rekla da ne mogu da se pravim nevešta, zato što se to već celu deceniju i više, događa. Iznenadila sam se da ste izabranica baš Vi, pre svega zato što sam mislila da neće više da se useljava, a onda i zato što se nismo družile. Ali, zvali ste i dozvali!
Njegove namere su uvek iste i dobronamerne. Komunicira sa izabranikom (icom) i trudi se da prenese poruke i meni. Čist transfer. A to sve radi jer sam se ja blindirala za njega kako bih mogla da radim za njegove knjige.
Znači: jedno vreme će biti ‘sinhroniciteti’, snovi, razni putokazi, matematički precizna nameštanja situacija… Pa sve ste već osetili… Vi treba samo da se prepustite, da zapravo uživate u čudesima i da mi kao što i radite prenosite poruke.“
„Ludo“, napišem Jasmini i počnem da se smejem pred ponoć, od milja, od neobičnosti. Svakako da verujem u sinhronicitet i drago mi je, kako god da se sretnem sa Pavićem, dobro je, jer znam da me je tom iskustvu dovela čista, iskrena namera. Luda ljubav prema njemu. Neko je Car ili carica i kad je Luda!
No, šta predstavlja broj 64?
Uzimam Jasmininu knjigu Putni album, ona mi je najbolja asocijacija na putovanje iz sna. Na strani 64 ne nalazim odgovor. Možda ću ga spoznati kasnije?
Opet brzam i žurim…
Pogledam u sadržaj i kao najzanimljiviji mi se učini naslov „Virtualna zadužbina“. Nisam birala rečenicu sa kojom ću „završiti“ noć nesvesno i žmureći, već svesno i racionalno (ako bude još nesvesnog za to će biti zaslužan Pavić). Ona je jedna od poslednjih u priči i glasi:
„A književni dobitak, dobitak u večnosti je veći od materijalnog, veruj mi.“
Šta će dalje biti to zna Bog. I Pavić.
Ovom rečenicom sam mislila da završim tekst. No, ni tu nije bio kraj! (Uostalom, prilikom pristupa Srpskoj akademiji nauka i umetnosti Pavić je, između ostalog, u besedi rekao i ovo:
„Mora li roman imati kraj? I šta je zapravo završetak jednog romana, jednog književnog dela? I je li neizbežno samo jedan? Koliko jedan roman ili pozorišni komad može imati završetaka?“)
Niz se nastavlja, stigla je još jedna poruka od Jasmine:
„Lepo je što ste upalili sveću. Mada ste ga time još više privukli. Mada nikada nije ni birao osobe koje nisu sposobne da iznesu stvari. Jake i svoje.“
Plus:
„Trebalo bi videti poglavlje „Kula“ u Poslednjoj ljubavi.
Tačno, pomislim, to je dobar trag. Treće oko bolje misli (oko treće osobe, ne moje).
Čitam, Pavić je u tom poglavlju napisao:
„Kada biram ja biram onoga koga najviše volim.“
„I ja svog oca obožavam uprkos svima.“
„U snu svi razumemo sve jezike.“
„Hajde da počnemo iz početka.“
„Gospoda su tvoji koraci a ti si im sluga.“
Da li je poslednja rečenica poruka za mene?
Ipak mislim da ću je tek otkriti u avanturi zvanoj Pavić.
Ono što je, za sada, bitno je da korak postoji. Koliko krljušti slisti sa mog tela dok me nekuda vodi, nevažno je, jer ja, zaista, umem da budem jaka. Možda je to poenta cele avanture, osim one da spojim Jasminu i Pavića. Možda je poenta da se opsetim te činjenice dok prolazim kroz gorući gaj.
Ako je bilo potrebno da mi se javi jedan od naših i svetskih najvećih pisaca (ili, što je ključnije, jedan od meni lično najdražih) da bih to shvatila, hvala mu do neba. I do iza neba.
Čekam dalje instrukcije.
Narednog jutra opet sanjam Pavića u fragmentima kojih se ne sećam, ostala mi je samo navodna crno-bela fotografija njih dvoje na nekom portalu. Kao, zagrljeni su, poluleže u krevetu pokriveni ćebetom, tela su im do pola obnažena.
Mahnito pišem Jasmini, da bar fotografiju ne zaboravim i vidim da je od nje već stigla poruka sa kojom se, bistrije glave, iako su mi jutra večito mamurna i maglovita pojama, slažem:
„Shvatite ovu obesnu transcendentalnost kao intelektualno-metafizičku igru. Tu se ljudi zapetljaju. Koristite je kreativno, a ne kao čitanje ovozememaljkse trivijalne sudbine.“
Posle nekoliko dana, na putu ka Gradskoj biblioteci prilazim „Deretinom“ izlogu i zagledam knjige (ne radim to često u tom prostoru). Vidim Jasminin roman Dosadna knjiga u levom uglu! Uđem i pitam Knjižarku:
„Kada ste je stavili u izlog?“
„Pre dva – tri dana“, odgovori mi.
Izađem i pomislim:
Ja sam kao brod. A brod je i sredstvo (za putovanja) i sasuda (za čuvanje stvari).
Vratim se kući. Ni tu nije kraj. Stiže poruka od Knjižarke:
„Nisi primetila i Pavićevu knjigu u izlogu. A baš se malopre prodala Jasminina.“
Jasmina, koju i dalje sa radošću obaveštavam o svemu, u jednom trenutku sugeriše da na ovu ispovest stavim naznaku „nastaviće se“ jer kraj teško da je blizu. Poslušam je i dodam tu napomenu. Poslušam je jer želim da, nestrpljiva do maksimuma kakvu me je Bog dao, nestrpljivost prenebegnem i pobedim. Ko veruje u čuda nema u svom telu mesta za nestrpljivost – to znam umom ali praktično se njome ponekad razaram tražeći definitivnosti i završetke. A život i duh su beskonačni i miluju, ne prisiljavaju, kao što ponekad događaje silim ja, otvarajući im vrata i cupkajući da izađu iako je opšte poznata stvar da događaji izlaze iz krletki projektnovanog kada se njima prohte.
Napišem, dakle, u zabeleškama, da će se ispovest nastaviti i krenem tragom jedne zakazane obaveze estetskog tipa. Jutro je. Približavam se Cvetkovoj pijaci, prelazim ulicu Gospodara Vučića da bih se dokopala autobusa broj 55. Na uglu sa Bulevarom, dok još prelazim, primećujem da jedna Romkinja prodaje beli tuniski kavez u vidu pagode. Prilazim u neverici. Nastavlja se sve, i te kako! Koliko je moguće da nailazim baš tada, da neko prodaje antikvarne stvari na tom ćošku (obično se na Cvetku prodaju u okviru pijace ili oko kaldrme), koliko je moguće da je na prodaju izložen tuniski kavez, i to beli koji je Pavić opisivao u priči, pišući duet-prozu sa Jasminom (Ljubavni roman u dve priče)? Beli, baš kao iz naslova njegove particije? I, na kraju krajeva, koliko je moguće da se sve to dešava baš sada, u sklopu niza okolnosti?
Taj kavez mi je, inače, jedan od simbola za Pavića, jer ga je pokazivao u mnogim video intervjuima. Takođe ga se sećam iz časopisa, kada je, fotografisan, bio obavezan deo prikazanog enterijera Jasmininog i Miloradovog stana, sada Miloradovog legata.
Fotografišem kavez i šaljem fotografije Jasmini. Pitam Romkinju pošto je, ona predstavi cenu, ali ja u novčaniku imamo samo desetinu iznosa jer se uglavnom oslanjam na plaćanje karticom. Nemam vremena da se vratim kući jer moram na zakazani termin, nemam novca, molim Romkinju da mi ostavi pavićevski kavez, obećava da hoće i da dođem sledeće subote. „Ali da dođeš“, dodaje mi dok krećem ka stanici i ja već znam da hoću i da kavez mora biti moj.
Utom stiže poruka od Jasmine da njih dvoje nisu našli beli tuniski kavez a, eto, ja jesam. Odlazim na Senjak sve vreme misleći o kavezu i o ikonama koje su bile među starim stvarima, kao i o knjizi tik pored kaveza sa naslovom Iznad greha i smrti (autor Nikolaj Velimirović).
Iznad smrti. Iznad Pavićeve smrti. Ovo je sve iznad Pavićeve smrti.
Prodaće se. Ja, u stvari, nisam tu sledeće subote, setih se. Zamoliću družbenika S. da ga kupi. Šta ako ne nađe? Ko to zna? Možda Romkinja koja vrača iz venecijanskog dela u romanu „Drugo telo“?
Onda se setim da družbenik S. dolazi uskoro baš tu oko Cvetka da podigne našu skrojenu odeću. Pišem poruke, snimam, pravim taktiku: „Idi tamo i tamo, traži Romkinju, ako nema nje, rekla je da tražim njene sinove blizu stanice gde je kaldrma, vidi, pitaj, nađi.“
On, naravno, ne može da doleti ni da dođe pre nego što je njegovo vreme. Doći će kad će doći, ispostavlja se da je to pred fajront, kada ulični prodavci drangulija i antikviteta odlaze sa pijace.
Utom krećem i ja ka Lionu u nadi da ću uhvatiti kavez, a kreće i S. Neko će ga, valjda, naći.
Rezervisan je, rekla mi je Romkinja da će ga sakriti.
Jasmina mi istovremeno šalje fotografije da je izašla nova zbirka Pavićevih priča: Sve priče i da je u tu kompilaciju prvi put ubacila „Tuniski kavez“!
Sedim u tramvaju, idem ka kavezu, S. iz avalskog pravca takođe. Snimam poruku Knjižarki da mi je žao što jutros nisam bila u prilici da ga kupim. Nemam ni nadu ni ne-nadu. Samo, prosto, sedim u tramvaju i idem. Ka Paviću, ka slovesnom.
Utom stiže poruka od družbenika da je dospeo do Cvetka, da nema Romkinje ni njenih sinova, da se prodavci pakuju. „Pitaj ih, pitaj, ne odustaj, pitaj da li su njeni sinovi tu“, šaljem poruke kroz tramvajsko staklo i tramvajski vazduh. I dalje nemam ni nadu ni ne-nadu, samo postojim.
A dolazna poruka glasi:
„Ušao sam u pijacu i šetao. Čujem neko dete kako tiho priča ‘Akcija, akcija’ i obratim pažnju. Pogledam ka devojčici kad ono kavez“.
„Kupuj“, napišem pomislivši kako ga Romkinja ipak nije sklonila za mene ali me je on čekao, od suđenog ne možeš pobeći niti će suđeno od tebe odjuriti. Počinjem da se smejem tako glasno kako nisam odavno, slasno, glasno, celim telom, smeh se nastavlja i kada izađem iz tramvaja na stanici Lion, tu živim, uđem u moju ulicu, i dalje se smejem, smehom proždirem ulicu, oslobađam grč gorućih pitanja.
Stižem ispred moje zgrade, ubrzo stiže i družbenik S., u skoro isto vreme. Kavez je moj.
Madre de Dios.
I u liftu se smejem, smeh se razgolitio i opustio u meni kao gušter na sunčevini.
Dok zapisujem poslednje avanture pitam se kako je moguće završiti ovu pripovest, jer ona nema kraj.
Najbolje da nađem neki Pavićev citat, pomislim. Prvi na koji nailazim na Guglu je:
„Ljubav je kao ptica u kavezu, ako je svaki dan ne nahraniš, ugine.“
Nastaviće se. Jer će se nastaviti. Jer počeci nisu bitniji od krajeva, niti krajevi od početaka. Bitno je samo biti, bitisati, bivstovati, osećati ovaj svet i odozdo i odozdo, lebdeti kao peruška, izaći iz krletki očekivanja. Tako se jača snaga.
Autorka: Ana Atanasković
