Јелена Марићевић Балаћ, Арсенал, Суматра издаваштво, Шабац, 2023.
Оружарница Јелене Марићевић Балаћ одшкринула је своје залихе зимзелених и наоштрених бодежа речи. Друга песничка књига осветљава ауторку дубоко свесну прегнућа мотива које домишљато користи, а потом и смешта на полице свог Арсенала. На тај начин, каталог оружја који бисмо могли приписати епским народним песмама проналазимо премрежен елементима митолошког, књижевним референцама, али и фаталним женским утицајем, будући да је „љубав жене двосекли мач, али и калемарски нож“ како нам то предочава сама ауторка у интервјуу за часопис КУЛТ. Другим речима, песничке длаке Јелене Марићевић Балаћ у (н)овом руху постају лијане које се неуморно спуштају преко корица и књиге и ножа којом се иста отвара.
Песничка књига омеђена је интертекстуалним референцама, док „упевавање“ представља пролошка песма Кумина слама, која егзистенцира као својеврсне вратнице које стоје на пролазу из старе ка новој тематици, али и моћи саме речи. Тако омеђена, поменута песма функционише истовремено као посвета и као схватање постојања уопште, захваљујући поигравању народним именом за галаксију у којој се налазимо. Сама књига се састоји из осам циклуса, с тим да пролошка песма сама чини један циклус 002 живот сам ја / 333 љубав си ти, док наредних седам циклуса носе симболичне називе који махом обједињују флоралне елементе и каталог оружја, односно у питању су Зимзелени катапулт, Шрапнели у јели, Бољу сабљу бољему јунаку, Латице рикошета, Ороз за снове, Плотун онога који је прошао и Плес на минском пољу. На плану назива циклуса, али и унутар засебних песама приметна је игра ауторке семантичким слојевима сопственог имена, те су јела и зимзелено дрвеће уопште место посебне инвентивности и место сусрета ауторке и природе: „да га раним собом / као јелу секира“.
Употребом различитих видова оружја и наоружања, ауторка даје каталог убојитих речи, уз мотиве из народне књижевности, митолошки слој текста, али и добро познате појаве Дунава, шаха и источњачки шмек ранијих песама. Односно, речима ауторке: „Нема поезије без магије, тајне и умочености у сафт мита“. Таквим поступком се магијска функција језика одређена „тежином једног отменог нећу“ изнова покреће, а лирски субјекат је свестан неминовности такве улоге. Линије егзистенције нам то и потврђују, те сазнајемо да песма мора бити исто што и Раичевићу реч, дакле „густа као смола“, али и једно са Чеховљевом „пушком која треба да опали“. Речи, дакле, постају изједначене са кубуром, метком и буздованом који су одлика жене, виле, гладијаторке, самосвесне ратнице која прети: „Само ја ћу бити убојита“, али и назначава да је њена „секира цветне масе“. На овом месту сврсисходно би било размотрити и корице саме књиге, будући да оне и те како доприносе целовитијем поимању саме збирке. Средиште композиције одликује пиштољ из кога извире ружа, али тако да се један део њеног лишћа спушта око цеви пиштоља, при чему је манифестација трња изостала. Позадину композиције представља маскирна шара, у зеленим и црним тоновима. На тај начин атмосфера песничке књиге виђена је као својеврстан оксиморон, који ће бити превазиђен и уцеловљен песмама. Песма дакле постаје простор за сусрет онога што наизглед делује као супротност, али и место где „књига препарира цвет“. Самим тим, смислено је што се песничка књига отвара цитатом Марине Цветајеве, а затвара песмом Грб на челу, будући да на тај начин ауторка исцртава линију појавних манифестација мотива убојитости речи. Ако посматрамо завршну песму као својеврсну библиографију или путоказ, јасно ишчитавамо утемељеност песникиње у традицији. На овај начин ауторка даје кључ за читање збирке, при чему елиотовски поставља књижевну традицију у сопствени контекст. Другим речима, ако труд лирског субјекта „има ко да злати“, песма постаје спона између онога што је некада било и што тек треба да настане, односно „чекрли челенка у глави“ јесте и припадност сопственој књижевној баштини. Уколико бисмо наведену идеју даље разложили, било би занимљиво приметити да се грб, као ознака вредности и припадности, уместо на штиту у овом случају нашао на челу. Томе ваља придодати и инспирацију у Тиртеју, чије стихове налазимо као мото једне од песама, поготово имајући у виду да ауторка у горепоменутом интервјуу сопствени однос према песмама одређује као „спартански“, мислећи на дисциплину при писању. Дакле, спартанска идеја да се ратник враћа „са штитом или на њему“, на овом месту постаје поистовећена са челом, односно колективно памћење је данашњи начин за одавање почасти и славе. Другим речима, памтимо оно што је вредно и за такво памћење се и боримо. Осећај саглашавања са колективом и припадности колективу се чита и у песмама Чигра и Бизонка, јер „мисао о томе да сам део заједнице / спасоносна је смола“. По истом принципу Јелена Марићевић Балаћ јасно истиче и припадност друштву у домену књижевности, што и подвлачи јасним и директним изразом: „Ја не кунем своје очи / имале су рашта прочитати“. Поред наведених примера, ауторка се поиграва добро познатим стиховима Петра Петровића Његоша, Лазе Костића, Јована Дучића, Милорада Павића, при чему се списак имена, али и инвентивност игре наставља и разгранава. Када наведеном додамо и употребу стихова савремене музичке продукције унутар засебних песама, долазимо до чињенице да песма опстаје и постоји независно од времена, али исто тако и можемо говорити о неопходности комуникативне функције књижевности, односно налажења језичких исказа које би савременици препознавали као својеврсне лозинке за посматрану свакодневицу. Другим речима, употреба оваквих стихова одговара Павићевој „Завршној напомени о корисности“ Хазарског речника, односно идеји да је живот и даље простор у коме је потребно сусретати се са књижевним, али и светом и световним.
Поред наведених семантичких слојева, оно што постоји као константа у песничкој књизи јесте љубав и љубавни односи. Јелена Марићевић Балаћ песме са љубавном тематиком готово редовно смешта у раније временске периоде или далеке крајеве, те је проналазимо као Мисир-удовицу, Десету пауницу или љубичицу у краљевим устима. На тај начин поезија се додатно оплемењује симболима јабуке, руже или оним „што било је само сладак / бездан“. Ни у овим песмама не фали пушчаног праха, те су оне можда и најтежње повезане са симболичком сликом на корицама књиге, те у Наганту налазимо љубавника „голог као пиштољ“, док се нож вади „из мене зубима“ када је у питању Десета пауница. Изразитост нагона је представљена и доживљајима који представљају приче у малом: „као да станем пред дрво / и уберем воћку са гране / и поједем је без љуштења“, што на сликовит начин значи да је лице ту да би га „много љубио, јер шта друго радити са женом“, док љубавници не остану Прободени, заувек изгубљени, а „од живота очекују / нешто шире од хода по ивици“. Јелена Марићевић Балаћ овакве манифестације ероса објашњава као утицај Цветајеве, али и modus vivendi жене „која се самим тим што живи, бори са широким спектром свега онога што се отима рационалном и што побуђује унутрашњу буру“.
Уколико бисмо Арсенал схватили као „симболички устанак зарад одржања српске књижевности“, како нам то предочава ауторка, морали бисмо сваку песму схватити као својеврстан бој. Саодносно томе, писање поезије представљало би чин бунта, а читање исте прикључивање симболичким снагама народа и херојство по себи. Чини се да данашњица и захтева, ако не условљава такав однос према књижевности. Уколико бисмо овакав став довели у везу са Милорадом Павићем, конкретно са идејом: „Твоја мисао је свећа којом можеш да упалиш туђу свећу, но за то мораш имати ватре“, морали бисмо признати да је Јелена Марићевић Балаћ своју пронашла „а то су књиге, књиге / звонца и прапорци на хаљини принцезе Атех“. Са арсеналом под мишком и без длаке на срцу, Јелена Марићевић Балаћ поседује грло које је имало рашта запевати.
Ауторка: Ленка Настасић