Naš stalni saradnik Milan Tica popio je kafu sa Jovanom Vasiljevićem, čovekom koji stoji iza Instagram stranice @cinematologist_, koja slovi za jednu od najposećenijih kada je u pitanju tematika sedme umetnosti. Pričali su o njegovoj stranici, omiljenim filmovima, domaćoj kinematografiji, ali i o Jovanovom iskustvu sa režijom, budući da trenutno rade na scenariju za kratkometražni film.
Tvoja Instagram stranica @cinematologist_ koja se bavi filmom – broji preko 750 hiljada pratilaca. Kako uspevaš da zainteresuješ i zabaviš toliki broj ljudi, i to u, ne tako popularnim domenima danas – umetnosti i kulturi?
Pre svega, radim ono što je meni interesantno i zabavno. Ljudi su to prepoznali i vremenom se razvila lojalna zajednica. Hteo sam da kažem lojalna zajednica istomišljenika, ali to nije uvek slučaj – što je sjajna stvar – jer bi bilo krajnje monotono da svi na identičan način doživljavamo iste filmove. Istina je da zainteresovanost za umetnost i kulturu polako opada, ali 750 hiljada je brojka koja očigledno pokazuje da ti domeni nikada neće biti nepopularni i da su ljudi željni da uvek vide i pročitaju nešto o tome makar i na Instagram otišli. Što se tehničke strane tiče, nikad se nije desilo da objavim sliku ili video, a da nisam zadovoljan kvalitetom. Pazim da mi način pisanja bude takav da mogu uvek da se emocionalno ili intelektualno povežem sa publikom. Takođe delim anegdote, trivijalnosti, uvide iza scene i lična iskustva u vezi sa filmom.
Možda čudno zvuči, ali zaista mi je stalo do svake osobe koja je kliknula „follow“ i zato gledam da i oni učestvuju u životu stranice postavljajući im pitanja, tražeći od njih mišljenja i ohrabrujući ih da podele svoja iskustva sa temom o kojoj pričam.
Gledam da sam uvek u toku i da pružam svež sadržaj: informisanost o aktuelnim trendovima, kulturnim događajima i značajnim dešavanjima u svetu filma.
Bez sumnje je konstantnost jedan od najvažnijih aspekata bilo koje instagram stranice i zato mi se samo 6 puta desilo da u danu ne objavim ništa od ukupnih 1570 koliko je imam.
Nisam imao predstavu da će mi odgovori biti ovako samoljubivi, majke mi.
Koji je to sadržaj najpristupačniji široj publici, odnosno čime najčešće uspevaš da dopreš do Instagram korisnika, kojima film možda nije primarno interesovanje?
Jedan od razloga zbog kojih sam napravio filmsku stranicu je taj što svaki put kad sam trazio na internetu sta da gledam izlazila mi je samo IMDb-ova Top 250 lista, a kada sam na instagramu pokusao da nađem neku preporuku, mnoge filmske stranice su objavljivale stvari koje nemaju veze sa filmovima kao što su Leonardo DiCaprio na jahti, Margot Robbie u kupaćem i tako dalje. U tom periodu, pre nego što sam napravio stranicu, pogledao sam mnoge filmove koji danas jedva i da se pominju, a to su mi bile prve objave. Uvek će popularan sadržaj najbolje proći, premda sam i ja pričao o poznatim filmovima, što radim i dalje, jer to što je nešto poznato ne znači da je loše, trudio sam se da u istoj meri pričam i o manje poznatim filmovima i bas kad sam počeo da objavljujem kratke recenzije manje poznatih filmova primetio sam nagli porast u broju pratilaca. Slična stvar se primećuje i u bioskopima jer ljudi će uvek otići na nešto popularnije i samim tim „sigurnije”. Otkad je Instagram uveo „reel” opciju, tom alatkom se u najvećoj meri služim da dođem do najšire publike i tako filmovi koji uopšte nisu mejnstrim zapadnu im za oko i dobiju veliku pažnju – nedavno je to bio slučaj kada sam napravio reel o gruzijskom filmu „Boja nara” iz 1969. godine, u režiji Sergeja Paradžanova, koji sada ima vise od 3.7 miliona pregleda. Bitno je i pomenuti da uspeh objave u najvećoj meri zavisi od načina montaže jer su nam fokus i receptori za dopamin toliko sprženi da sam svestan da moram da privučem pažnju u prve 2 sekunde. Vidim da oni koji prate stranicu takođe cene i moje recenzije, a to pripisujem svojoj surovoj iskrenosti jer ja nemam nikakvu formu i ne znam kako se pišu recenzije tako da verovatno neko ko se razume u to bi se naježio kada bi pročitao nešto moje, ali to me iskreno ne zanima jer ima previše recenzija koje liče jedna na drugu u kojima se skoro uopšte ne može naći ništa subjektivno i zato sam pomenuo iskrenost jer ja otvoreno govorim kada nešto obožavam ili mrzim što ne tako retko prouzrukuje svađu u komentarima u kojima ja nikad ne učestvujem jer se trudim da objasnim zašto mi se nešto nije ili jeste svidelo pa ako to neko ne razume može do sutra da se svađa – ja to neću pročitati, ali neko drugi hoće i tako oni dođu do svađe koja doprinosi većem „reach-u” i „engagement-u” objave hehe.
Da li pamtiš svoj prvi odlazak u bioskop ili momenat kada si shvatio da te sedma umetnost privlači više nego neke druge stvari? I koja je to komponenta filma toliko omaljujuća da nakon nekog vremena ne možeš da zamisliš svoj život bez pokretne slike?
Nažalost, nemam neku romantičnu priču o prvom odlasku u bioskop. Imam osećaj da je za to u dobroj meri odgovorno mesto u kom sam rođen, budući da u Rumi ni ne postoji kultura bioskopa. Sećam se kada sam išao sa školom da gledam Ledeno Doba, mislim da sam imao 10 godina, ali nikako ne mogu da se setim odlaska u bioskop pre toga. Za mene je bioskop bila dnevna soba gde sam sa porodicom gledao Džejms Bonda koji se puštao utorkom u 21č. Sve bih nagovarao da gledamo, iako uvek zaspim do polovine filma. Međutim, rado se sećam tih dana i svakodnevnog vrtenja kanala da vidim ko će uveče puštati bolji film.
Filmu koji gledam dajem celog sebe, a sama prilika da mogu da na dva sata iskusim neki drugi svet je nešto na čemu ću zauvek biti zahvalan. U nekom trenutku u srednjoj školi sam primetio da kada prođe nekoliko dana a da nisam pogledao nijedan film mnogo se razočaram i postanem sumoran, a takav sam i dan danas i ne deluje mi da će se situacija promeniti.
Oprobao si se i u režiji, imaš dva kratkometražna filma. Kako bi opisao to iskustvo? Koliko je teško nekome ko se nije školovao za film, da radi na projektu, koji ne iziskuje samo puku kreativnosti, već i poznavanje tehničkog polja, vladanje kamerom itd?
Iskustvo snimanja prvog filma – Iz čista mira – opisao bih kao pakao, dok iskustvo snimanja naslova Dobro veče nije bilo toliko strašno. Ja sam kameru prvi put u životu uzeo u ruke na prvom danu snimanja Iz čista mira, eto koliko sam bio pametan. Glavni glumac mi je dva dana pred početak snimanja rekao da ipak ne može da glumi pa je na kraju tu ulogu igrao mlađi brat od tetke moje devojke koji je iz Bijeljine, što je u startu stvorilo problem po pitanju snimanja u kontinuitetu. Zbog toga smo snimali nekoliko dana, potom je usledila pauza zbog njegovog odlaska kući, pa je snimanje nastavljeno nakon nedelju dana. Zahvalan sam prijateljima koji su svoje slobodno vreme izdvojili da mi pomognu, ali nije nas svaki dan bilo u istom broju na „setu” što je takođe bio problem. Montažu je trebalo da radi jedan drug, ali zbog nekih njegovih problema na fakultetu morao sam sam da naucim da montiram, barem ono najosnovnije, na čemu sam takođe zahvalan jer da tad nisam naučio montažu ko zna kako bih sad pravio sadržaj za Instagram. Snimali smo polovinu filma napolju po noći i nisam imao pojma šta mi sve treba od opreme, pa sam iznajmio neke stvari koje mi na kraju nisu bile neophodne, što je bio dodatni trošak. Nisam imao pojma o upravljanju kamerom, a ipak sam bio direktor fotografije i tako dalje i na kraju nisam bio zadovoljan rezultatom. Mesec dana nakon što sam završio snimanje i montiranje Iz čista mira, javila mi se ideja za novi kratkometražni film i tada sam nazvao Filipa Kuzmanovića, koji je glavna uloga u Dobro veče, i rekao mu da imam ideju, ali da ćemo snimati samo on i ja u stanu mojih roditelja uz njihovu pomoć i pomoć moje devojke, Isidore Kapidžić, koja je na oba projekta bila koproducent. Snimanje je trajalo samo dva i po dana, niko mi nije smetao, svaki problem se brzo rešio i gotovo ništa nepredviđeno se nije desilo, i na kraju mogu reći da sam poprilično zadovoljan rezultatom. Prošao sam na nekoliko festivala u Srbiji i na dva internacionalna i veoma dobre kritike sam dobio kada sam ga objavio na stranici. Pošto se nisam školovao za film, jeste bilo teško, ali sam naučio najbolju lekciju koju neprestano pominju i školovani i neškolovani režiseri, a to je da se o filmu može izučavati sto godina ali ništa ne može da se poredi sa iskustvom kada uzmete kameru u ruke i zaista nešto napravite. Najbolji način učenja mi je bilo gledanje filmova, ali takođe i mnoštvo raznog sadrzaja na YouTube-u gde ljudi iz sveta filma nesebično dele svoje znanje. Stvaranje filmova je kreativno polje koje se stalno razvija i ne postoji utvrđen put do uspeha. Filmska škola pruža strukturirano obrazovanje ali to nije preduslov za pravljenje filmova. Strast, posvećenost i želja da učim me vode, tako da to što nisam završio akademiju ili neki kurs me nije obeshrabrilo, već dodatno motivisalo jer na taj način razvijam svoje veštine kako ja želim.
Recimo da odlaziš na Mars (da ne bude uvek to pusto ostrvo, a i sa njega se kako-tako i može zbrisati) i smeš da poneseš samo deset filmova, koji bi to naslovi mogli da ti olakšaju boravak na tako udaljenom i usamljenom mestu? (Možeš da prokomentarišeš svoj izbor)
Pogledao sam milion filmova ali kad treba da se napravi lista omiljenih filmova ili nešto slično – uvek zablokiram, tako da ne obećavam da ću dati 10 komada ali daću sve od sebe.
Amadeus (1984) – Samo ću reci da mi je to omiljeni film svih vremena.
The Barber of Siberia (1998) – Ovaj film obožavam još od kraja osnovne škole. To je prvi put da se sećam da nakon gledanja filma nisam mogao jesti niti bilo šta raditi do kraja dana. Ogroman uticaj je ostavio na mene i pogledam ga barem jednom godišnje.
Man Bites Dog (1992) – Definitivno jedan od najluđih filmova koje sam ikada pogledao, a Ben (Benoît Poelvoorde) mi je toliko zanimljiv lik, da postoji serija od 10 sezona, a svaka da ima po 100 epizoda, bez problema bih ga pratio kuda god se on kretao.
Mishima: A Life in Four Chapters (1985) – Jedan od najboljih i najneobičnijih biografskih filmova ikada. Zanimljivo mi je kako je Wim Wenders, Nemac, napravio jedan od najboljih američkih filmova (Paris, Texas) tako je i ovde slucaj da je Paul Schrader, Amerikanac, napravio jedan od najboljih japanskih filmova. Po meni je ovaj film bezgrešan.
The Tree of Life (2011) – Pustio bih ovaj film svaki put kada bi mi falio život na zemlji i sva njena lepota, i smatram da bi uspeo da me uteši. Terrence Malick je izvanredan umetnik i The Tree of Life kombinuje intimnu porodičnu dramu sa vizuelnim pikazima koji oduzimaju dah pokazujući rađanje univerzuma, evoluciju života i lepotu prirode. Nudi kontemplativno i vizuelno zapanjujuće istraživanje postojanja i nikad se neću umoriti od ponovnog gledanja. „Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju?… Kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu.” (Jov 38: 4,7)
Andrei Rublev (1966) – Tarkovski mi je jedan od omiljenih, ako ne i omiljeni režiser, tako da je on obavezan da se pomene kad god pričam o filmovima. Njegova filmografija je takva da za koji god film kažete da vam je omiljeni – ja bih vas razumeo. Upečatljiv način snimanja, bogata simbolika, filozofska dubina i temeljno istraživanje ljudskog stanja su jedni od mnogih komponenti koje Andreja Rubljova čine remek-delom. Pedantna pažnja Tarkovskog ka detaljima i njegova upotreba dugih, poetskih kadrova pretvaraju gledanje ovog filma u meditativno i impresivno iskustvo. Film prodire duboko u složenost kreativnosti, ulogu umetnosti u društvu i izazove sa kojima se umetnici suočavaju u izražavanju svoje vizije. Jedva čekam da ga doživim na velikom ekranu!
Sátántangó (1994) – Već godinu dana pokušavam da se organizujem da u jednom danu pogledam ovaj film koji traje 7 sati i 20 minuta, ali pošto mi to zasad deluje neostvarivo, nema bolje prilike nego da ga ponesem na Mars i na miru pogledam.
The Martian (2015) – Ni ovaj film nisam gledao ali pročitao sam u sinopsisu da se radi o astronautu koji video zapisima dokumentuje svoja iskustva i preživljavanje na Marsu, tako da bih valjda imao neke vajde od filma ako nešto zagusti.
Kada bi morao da biraš, da li bi radije gledao 200 filmova godišnje, a ne bi smeo da razmeniš utiske sa ljudima, niti dobiješ bilo kakav vid fidbeka (kritike, intervjui sa režiserima itd.) ili bi gledao pet naslova godišnje, a smeo bi sve ono što ti je u prvoj opciji zabranjeno?
Izabrao bih prvu opciju. Pre, i u početku stranice nisam razmenjivao ni sa kim utiske, a gledao sam baš mnogo filmova i to mi nije teško padalo. Sa svakim novim naslovom sam se osećao sve ispunjenije i uopšte mi nije bio potreban neko sa kim bih razmenjivao utiske. Vremenom sam primetio da su filmovi taj „neko” ko je uvek tu, neko uz koga se smejem, plačem, neko ko me inspiriše i postavlja mi mnoga pitanja na koja i dalje tražim odgovor. Gledajući širok spektar filmova, razvio sam uvažavanje prema umetnosti koja stoji iza filmskog stvaralaštva i stekao uvid u tehničke aspekte medija. Analiziranje filmova ima moć da izoštri veštine kritičkog razmišljanja. Naučio sam da procenim teme, simboliku, društvene komentare i mnoge druge elemente iz kojih se film sastoji. Nešto čemu se uvek radujem i što ne prestaje da me fascinira je kulturna izloženost, jer filmovi iz različitih zemalja i kultura nude uvid u različite perspektive, tradicije i načine života. Takvi filmovi imaju sposobnost da prošire razumevanje sveta i podstaknu kulturno uvažavanje. Jeste da zvuči izlizano, ali stvarno ne bih mogao da zamislim život bez sedme umetnosti.
Na svojoj stranici s vremena na vreme preporučiš i neki srpski film, ali nismo imali prilike da čujemo tvoje mišljenje o domaćoj kinemtografiji generalno, njenom doprinosu evropskom filmu, periodima jugoslovenskog i savremenog filma?
Sramota me je da priznam da sam tek prošle godine počeo da se interesujem za domaće filmove, konkretno – jugoslovensku kinematografiju. Međutim, kad bolje razmislim, ipak je dobro što sam to tek sad počeo da radim, jer domaće filmove koje sam pogledao u prethodnih godinu dana, da sam kojim slučajem gledao pre 6-7 godina, ubeđen sam da me ne bi zabavili. Bez neke jake priče u većini njih ne bih video ništa posebno. Ali sada su neki od ovih filmova jedni od mojih omiljenih ikada i neopisivo sam ponosan na njih. Da navedem samo nekoliko: Kad budem mrtav i beo (1967); Tri (1965); Otac na službenom putu (1985); Skupljači perja (1967); W.R. – Misterije organizma (1971); Biće skoro propast sveta (1968). Uvek me fascinira način na koji jugoslovenski filmovi predstavljaju različite kulturne identitete i na taj način pomažu u negovanju osećaja nacionalnog identiteta i međusobnog razumevanja među različitim stanovništvom. Uz ovakve filmove gledalac, odakle kod da je, na izvrstan način upoznaje državu iz koje film dolazi, kroz razne priče iz različitih regiona i zajednica. Takođe, oduševljen sam i mnogim autorima koji su koristili film kao moćan medij za odraz društvene i političke realnosti svog vremena. To su filmovi koji istražuju teme kao što su komunizam, rat, nacionalizam i izazovi perioda nakon Drugog svetskog rata. Ne smem da zaboravim da pomenem neke od izvrsnih filmskih stvaralaca koji su stekli i međunarodno priznanje kao što su Emir Kusturica (jedan od samo 9 ljudi koji imaju dve Zlatne palme), Dušan Makavejev, Želimir Žilnik (sa kojim sam imao prilike prošlog novembra na milanskom festivalu dokumentarnog filma da proćaskam nakon projekcije njegovog višestruko nagradjivanog naslova Dupe od mramora), Aleksandar Petrović, Goran Paskaljević i uvek me obraduje kada vidim inostrane Instagram stranice da pričaju o njihovim filmovima.
Danas, naslovi koji dobiju neku pažnju su uglavnom studijskog tipa, pravljeni za široke mase i teme su uglavnom ratovi, kriminal i devedesete. Autorski filmovi, koji ko zna na koju muku uspeju da se finansiraju, često prođu nezapaženo uprkos nagradama na internacionalnim festivalima.
Naša kinematografija ima itekako veliki doprinos svetu filma, ali nažalost, živimo na staroj slavi.
Za kraj, koje bi Instagram stranice svojih kolega preporučio našim čitaocima?
Ljude i stranice koje pratim su oni čijim se objavama uvek radujem. To su:
Razgovor vodio: Milan Tica
