Неопходно је скакати из колосијека у колосијек

(али је и то дио пута)

Сања Савић Милосављевић (1988) објавила је неколико збирки прича (Кад жирафа проговори, Време вашара, Брда, Приче лопова поштењачине), романа (Неоштрине, Туђа кост, Теферич на Славији), драма (Сребрни цар, Птица и друге драме) и збирку песама (Унутрашњи рељефи). Докторски уметнички пројекат „Дугометражни анимирани филм Прича о Мики мраву: Функције филмског сценарија у процесу адаптације прозе у анимирани филм“ одбранила је на Факултету драмских уметности у Београду 2019. године. Сањин таленат и дугогодишње искуство рада на филму гледаоци широм Србије упознали су претпрошле године, када је као сценариста била ангажована на снимању серије Време зла. Са супругом Младеном покренула је издавачку кућу „Бедем“ у оквиру које је до сада изашло осам књига, а њен најновији роман Теферич на Славији имао је запажену рецепцију.

Сањина реченица чврста је зиданица из које је немогуће извући иједну реч, а да се остатак не оспе. Приче око којих се њена дела слажу резултат су посматрања, промишљања, могућности развијања емпатије према свакој људској судбини и способности да се све то увеже и јединственим стилом и језичким регистром пренесе на папир. Теферич на Славији настасијевићевски је густо дело које премрежава три приче у међусобним сударима и вишеструким преплетима кривице и искупљења. 

Шта је заметак романа Теферич на Славији, односно, да ли је постојала микроприча из које је касније израстао роман?

С обзиром на то да сам током писања збирке Брда била осјетљива на приче из мог краја, прича коју сам чула да се десила једном монаху привукла ми је пажњу. Наравно, полазиште никад није довољно и у овом случају се десило да се овај догађај исплео са још двије приче у једну органску цјелину, али сам већ на почетку размишљања о датој теми увидјела да је то материјал коме није довољан оквир приповијетке да би био заокружен. Микроприча од које све настаје је од непроцјењиве важности, али је у једном тренутку неопходно удаљити се од реалности и покушати ставити себе у душу човјека који се налази у одређеној ситуацији.

Сања Савић Милосављевић, Теферич на Славији, Бедем
Сања Савић Милосављевић, Теферич на Славији, Бедем

Сваки од гласова у роману фасцинантан је за себе. Петар говори на специфичан начин који је условљен његовим пореклом и тешким крчењем животног пута који подразумева бројна довијања и мангуплуке, Јелена је девојка са београдског асфалта којој је све било доступно, а опет је већи део живота провела тражећи себе, док је Данило црквено лице, из чије приче пратимо не само његову судбину већ и специфичним, „подвижничким“ језиком, он говори и о приликама у манастиру. Колико је тешко писати из три различите перспективе? Која од њих је теби била најкомпликованија?

За мене је најкомпликованије било писати београдским говором. То јесте језик који слушам већ петнаест година, али чини ми се да је моје самопоуздање веће када се изражавам дијалектом уз који се формирао мој слух. Та комплексност испреплетаних перспектива заправо је нешто у чему као драматург веома добро пливам и што је блиско мом поимању свијета.

Будући да је реч о веома слојевитом роману у чијем је средишту троје јунака са различитих поднебља, различитих занимања и различитих светоназора, да не говоримо о језику – колико је времена, односно, истраживања и припреме, било потребно да свако од њих на прави начин проговори о себи?

С обзиром на то да пишем приче које се дешавају нама, обичним људима, махом у садашњем времену, обично користим грађу коју сам усмено добила од пријатеља или сам је просто преживјела. Уколико ми је потребна нека конкретна информација, не либим се да потражим оно што ми је потребно на интернету, да питам некога ко би то могао да зна или да консултујем литературу. У овом конкретном питању, истраживање литературе је било везано за историју Вишеграда, манастир Добрун, технику иконописања и уопште живот у манастиру.

У Теферичу се на више места потенцира мотив приче коју нема ко да чује, односно, могућност усамљеничког живота и онда када је човек у великој мери окружен људима. Најсликовитији пример ове тврдње дат је у лику Војкана који би због тога отишао у смрт. Да ли мислиш да је једна од пошасти савременог доба управо превелико отуђење и немогућност ужурбаног човека да време посвети другом?

Нажалост, чини ми се да у посљедње вријеме често тражећи себе изгубимо осјећање за другог, да га саслушамо, разумијемо, нађемо му се чак и када то подразумијева неки напор за који у том тренутку баш и немамо воље. Недостатак промишљања о свијету води у површност од које сви каткад болујемо и све је теже одупријети се томе.

Најдоминантнији мотиви у роману су кривица и искупљење. Колико је тешко било радити са овим деликатним компонентама људске природе и потребе?

Кад су кривица и искупљење у питању, потребно је бити отворен до сржи – до сржи која је понекад нејасна и непојмљива, па ипак, сам тај процес сагледавања, истраживања душе, може бити нешто што привлачи пажњу читаоца, уколико писац не падне у искушење да јунака води по својим жељама, а не по објективном искуству.

Многе је привукао необичан наслов романа, па су истраживали значење речи „теферич“. Да ли би за оне који то нису урадили могла да објасниш и успут нам откријеш како си се определила баш за овакав наслов?

Многе је заинтригирао наслов, било да су из крајева у којима су теферичи као вашари још увијек активна појава, било да им је та ријеч непозната, па су пожељели да сазнају шта то значи. Елем, као неком ко је одрастао у источној Босни, на Палама, теферичи су били редовна појава током одрастања. Гласна музика и народно весеље око цркве помало су ме плашили и чини ми се да је требало направити вишедеценијски јаз од тог осјећања да бих могла да пригрлим ту појаву и осјетим јој смисао. Славија је београдски трг, али истовремено и типичан београдски топоним. Теферич на Славији је мој покушај да спојим моја два простора, један у коме сам одрасла и други у који сам дошла на факултет, а потом пронашла свој смисао, своју породицу.

Издања издавачке куће Бедем.
Издања издавачке куће Бедем.

Роман је прошао веома запажено, будући да је био у ужим и најужим изборима за наше најпрестижније књижевне награде (Београдски победник, Меша Селимовић), а на Гудридсу (где чак и ако напоменеш оне који су читали да изнесу своје мишљење не можеш утицати на оцену) има 4,95/5 од стране 42 корисника који су га оценили. Шта ово за тебе значи?

Веома чудно сам се осјетила схвативши да је Теферич ушао у уже изборе поменутих награда. То је моја девета књига и помало сам се навикла на идеју да ће то што пишем (ко зна због чега) остати испод радара главнотоковске критике, али како то ваљда бива у животу, баш тада се десило да се неким критичарима допадне… Не знам колико је Гудридс референтан у мом случају јер сам неки пут замолила људе који би ми пренијели утиске да свој коментар оставе тамо. Сигурно је да има доста људи којима се књига није допала, али вјерујем да ми због тога нису преносили утиске.

Недавно је из штампе изашла твоја збирка песама Унутрашњи рељефи. Која је разлика између писања поезије и прозе, на ком терену се осећаш више „као код куће“?

Свакако да имам више искуства са прозом (иза себе имам три романа и четири збирке приповиједака), али поезија јесте форма у којој би свако требало да се осјећа као код куће. Просто, у поезији (најчешће) нема никаквог вишка знања, за њено читање није потребно велико предзнање, због тога је непосредна, може јој се прићи са више страна. Генерализујем, свјесна сам тога, али покушавам да опишем поезију какву ја волим, у какву сам заљубљена и какву бих некада, ако будем искрена и вриједна, вољела да пишем.

С обзиром на то да си сценариста и активно се бавиш и филмом, да ли док пишеш замишљаш одређене људе у улогама које ствараш?

Заправо, прије сам много више замишљала конкретне људе радећи драмске тесктове, али ме је касније искуство са режијом у тој пракси поколебало – неки пут се изнанадивши колико је чињеница да је неки други глумац боље рјешење од оног којег сам иницијално замишљала.

Издања издавачке куће Бедем.
Издања издавачке куће Бедем.

Младен и ти сте са својих двадесет прстију покренули ИК Бедем. Прошле године сте се први пут појавили на Сајму књига у Београду, а ове у Новом Саду. Колико је тешко започети такав посао и која су то ситна задовољства а који велики стресови (ако их има) који прате ово поље књижевности?

Издаваштво заправо нема много везе са писањем. То су два одвојена посла и што се прије с тим помиримо, лакше је синхронизовати више различитих послова и наћи начин да се паралелно бавимо њима. Неопходно је скакати из колосијека у колосијек, али је и то дио пута. За сада смо орни и вољни, видјећемо колико ће тај ентузијазам потрајати.

Будући да вам књиге истовремено излазе из штампе, да ли и пишете истовремено? Колико је то изазовно и подстицајно?

Прве двије књиге смо објавили истовремемо – из жеље да у слици и маркетиншки представимо концепт и циљеве издавачке куће. Касније смо то наставили као праксу (са Олалијама и Причама лопова поштењачине), али се на примјеру романа Теферич на Славији и Вечна кућа испоставило да то и није баш најсрећнија маркетиншка стратегија јер је свакој књизи потребан простор да дише и представи се публици, а у том случају, ова друга књига трпи. Иако смо порекли себе па смо и двије књиге које су услиједиле објавили истовремено (Абракадабра, а брак за дабра и Унутрашњи рељефи), чињеница да нису у питању романи већ поема за дјецу и збирка пјесама за одрасле, дају нам оправдање за овај економичан поступак.

Разговор водила: Маријана Јелисавчић

Scroll To Top