ОГРЛИЦА
Језик постоји и пре речи
Јер каква је реч
без парченцета меснатог срца
Kоје препознаје када си
љут сладак слан и горак
Тај последњи говор одржан
На филозофском факултету,
Комеморативни,
у част велике професорке
Где су језик и син
све и једно
Растужио је некадашњу студенткињу
Док је у руци пуштајући топлу сузу
Чврсто држала привезак од огрлице
са љубичастим цветом.
ЧЕТРДЕСЕТ ЈЕСЕНИ
Док ти четрдесет јесени куца на врата
играјући се лишћем
не дозвољаваш детету из себе да побегне
Тепихом снова хладна и чврста ходаш
равнодушна на свраке које гракћу у пола пет ујутру
Само те роса поздравља сваког дана
док одлазиш истим путем на посао
Избегавајући црвене и сиве аутомобиле
нервозних возача
који машу прстом док им се магле стакла ретровизора
Не раде жмигавци
Не раде брисачи
Повуци ручну и не дај старости да те отме.
МАГИЈА
Просто не волим крајности
Иако је неко једном рекао
Да се тамо крије магија
Волим равнотежу
Хармонију
Баланс
– Kако? пита ме.
Зар ниси песникиња?
Зар и ту нема мало магије?
– Не – помирљиво кажем.
У мојој поезији је све истинито.
– Немогуће – опет ће Он.
А знаш ли шта је ипак магија?
Тај стидљиви осмејак у углу твог ока
Видљив само мени.
ХОТЕЛ
Одвео ме је у хотел сломљених срца
Дугачким ходником смо пролазили поред соба
које су имале шарена врата
и свака је имала угравиран број
Из једне се чуло тупо ударање о зид
Из друге плач
Из треће музика
Врата четврте била су полуотворена
Али нисам завирила унутра.
Нисам скидала крзнену капуљачу
Покушавајући да сакријем стид
А нисам га заиста осећала
Видела сам сиромаштво
Номадске душе
И слободу личног избора
Пустила сам блуз
Запалио је цигарету
Повезао нас је
непроцењиви мир.
Ауторка: Наташа Бундало Микић
