Једна од најважнијих књига која је на нашим просторима објављена током минуле године јесте антологија Савремене иранске песникиње, коју је с енглеског и персијског језика превела и приредила докторанткиња језика и књижевности Јелена Мандић. Увек атрактивне корице којима се издавачка кућа Имприматур представља читаоцима и на примеру ове збирке сугестивно упућују на тему око које је окупљено двадесет иранских песникиња – најпре се суочавамо са сликом разваљеног љубичастог кавеза са једним јединим предметом у унутрашњости – омчом. „Ово су снажни, непосредни, универзални женски гласови који сведоче о борби и позицији жене у свету и уметности, о ограничењима и замкама на које свака побуна наилази и начинима да се, пишући и обзнањујући свој свет лепоте и ужаса, буде ангажованим и актуелним“ – речи су којима Јелена Мандић, захваљујући чијим прегнућима имамо прилику да се упознамо са до сада непознатим поетским женским гласовима и њиховим необичним животима, читаоце уводи у један нови, до сада непознати свет.
Зашто сте се одлучили за превођење и објављивање овакве антологије? Како је текао процес склапања антологије и у чему видите њен највећи значај?
Најпре сам се заинтересовала за учење персијског језика. Хтела сам да научим језик који би био потпуно другачији од свега онога што сам до тада учила. С обзиром на то да је часове организовао Културни центар Ирана из Београда, то је била прилика да научим и арапско писмо, јер Иранци и даље користе арапско писмо прилагођено персијском језику (нпр. Таџикистанци су прешли на ћирилицу). Учећи језик заинтересовала сам се и за савремену иранску књижевност, пре свега поезију, и тада сам схватила да је таква врста књижевности код нас недовољно превођена, а самим тим и недовољно позната. Оно што сам могла да нађем била је књижевност средњег века (Руми, Сади, Хафиз, Фирдуси). Из тог разлога желела сам да преведем и приредим једну овакву антологију, антологију која би савременим читатељима прокрчила пут за нека нова сазнања, упознала их са друштвено-политичким приликама у Ирану и пружила им увид у анонимне, невидљиве животе жена у патријархалном друштву, њихове личне и посве трагичне историје и биографије. У томе и јесте значај ове књиге, или се бар надам да јесте.
У поднаслову књиге пише да су песме преведене са енглеског и персијског. Да ли сте током превођења уочили разлику у поетском сензибилитету, односно, колико енглески као научени језик успева да испрати емоцију матерњег? Како се Ви преводилачки односите спрам предложака на различитим језицима?
Већина песникиња заступљених у овој збирци не живи у Ирану. Морале су (или оне или њихови родитељи) да напусте Иран након Исламске револуције (1979), када је са власти свргнут шах Реза Пахлави, који је модернизовао земљу (Иран је тада изгледао као и свака друга европска земља), али је врло брзо изгубио подршку шиитског свештенства и радничке класе због корупције повезане не само са њим већ и са целом краљевском породицом, сарадње са Америком и Британијом, затварањем и мучењем политичких неистомишљеника, што је на власт довело ајатолаха Хомеинија и успостављање још окрутнијег теократског режима.
Неке од ових песникиња не знају персијски језик и њихов матерњи језик је веомо често енглески језик. То је, рецимо, случај са песникињом Персис Карим. Она је рођена у Сан Франциску и одрасла је у Калифорнији. Отац јој је био пореклом Иранац, а мајка Францускиња. Дипломирала је енглески језик и књижевност и тек тада се заинтересовала за своје иранско наслеђе и почела да учи персијски језик.
Током превођења нисам уочила неке веће разлике. Енглески језик ми је једноставнији за превођење, персијски језик захтева већу посвећеност, а самим тим представља и већи изазов.
Коју песникињу сматрате (пра)мајком иранске поезије, односно – која је песникиња начинила револуционарни корак и својим иступањем осмелила остале жене у Ирану да се изражавају песничким језиком?
Када говоримо о савременој иранској женској поезији, то је Форуг Фарохзад. Она је прва песникиња која је отворено говорила о друштвеним приликама и животу у земљи моралне ауторитарности, отворено је критиковала владу шаха Резе Пахлавија, писала је о себи као жени, о својој сексуалности, жудњама и потребама. То је уједно и прва песникиња коју сам читала у оригиналу, а прва преведена песма са персијског на српски била је њена песма „Поклон“. Након ње сам открила Лејлу Фарђами, а касније сам постепено откривала и друге песникиње.
Да ли је поезија песникиња заступљена у школској лектири у Ирану и да ли данас иранско школство стреми увођењу списатељица у обавезно штиво за младе?
Не верујем да је иједна песникиња заступљена у школској лектири. Највеће шансе за тако нешто има Симин Бехбахани. Она је рођена 1927. у Техерану, била је национална песникиња коју су још звали и „лавицом Ирана“. Такође, она је и једина песникиња која је остала у Ирану након Исламске револуције, јер је желела да подржи свој народ, писала је о његовим патњама и страдањима за време владе шаха Резе Пахлавија, а касније и за време ајатолаха Хомеинија, због чега је њена поезија врло често цензурисана и забрањивана.
Да ли су песникиње познатије у Ирану или у свету? Какав им је статус у домовини – да ли су признате или забрањене?
Неке су изузетно популарне и у Ирану и у свету – то је песникиња коју сам управо поменула – Симин Бехбахани, која је била и два пута номинована за Нобелову награду. Захваљујући својој популарности у Ирану, песникиња Хила Седиги је избегла сигурну затворску казну. Након једне књижевне вечери и читања поезије, коју су власти окарактерисале као антирежимску, била је у притвору у озлоглашеном затвору Евин у Техерану. Ухапшена је на аеродрому док се са супругом враћала из Дубаија, а затим у кавезу пребачена до затвора. Тог дана су избили протести широм Ирана, народ је захтевао њено ослобађање. Након два дана пустили су је да се брани са слободе, добила је само условну казну, што не би био случај да није била толико позната.
Шта песникиње славе у песмама?
Пре бих рекла да освешћују позицију жене, оне која је унапред ућуткана и која због ригидних друштвених правила не може чак ни да артикулише свој глас. Из тог разлога је поезија изузетно важна, јер нам открива тај уски простор побуне у тексту, место где се излаже критика жене као аутоматона, као послушне мултипрактичне робе која задовољава све критеријуме продаје и све укусе наручитеља. Најбољи пример за то је песма Лејле Фарђами – „Супержена на продају“.
СУПЕРЖЕНА НА ПРОДАЈУ
Није крава али даје млеко.
Није авион али лети.
Није шпорет али спрема ручак.
Није фрижидер али чува свежину.
Није усисивач али усисава прљавштину.
Није лифт али клизи горе-доле.
Није кревет на расклапање али се у току дана склупча,
(заузима минимум простора).
Није плакар али може да испуни и испразни празан простор.
Није цигарета али може да се запали.
Није тоалет али може да прими све оно што је генерацијама сувишно.
Није слепа, ни глува, ни нема али лако може да отупи своја чула вида, слуха и говора. (привремено или трајно)!
Није проститутка (али интензивном обуком може да савлада вештине, по потреби).
Она је супержена која лако може да усклади откуцаје свог срца са вашим!
Молим вас окрените дугме на њеној левој дојци
у којем год смеру желите.
окрећите! окрећите! окрећите! окрећите! окрећите!
све док сијалица уместо мозга
не затрепери зелено!
Од чега се у својим песмама опраштају иранске песникиње – како оне које су напустиле домовину тако и оне које су у њој остале?
Опраштају се врло често од детињства, успомена, наслеђа и свега онога што чини једну Иранку, користећи углавном исповедну епистоларну технику. Једна од таквих песама је и песма Персис Карим – „Хибрид“.
ХИБРИД
Када сам схватила
шта је то што једну Иранку
чини добром
било је прекасно.
Америка ме је већ искварила,
њени широки кукови и непристојно понашање
додатно су ме ослабили.
Нисам чак била ни „Иранка-Американка.“
Недостајала ми је осећајност, језик,
одбојност према длакама
и жеља за малим носом.
Било је прекасно… већ сам
постала нешто друго
и нисам поштовала правила
неопходна
за живот
једне Иранке.
Било је довољно то што сам имала четири брата
и мајку која није била префињена,
научила сам да псујем и више сам водила рачуна
о оценама од дечака.
Понекад, када се нисам понашала онако како је он захтевао,
отац ме је подсећао
да сам била превише американизована…
речи које су се заривале у кожу
попут ножа,
кидале ме
и стварале јаз
између нас.
Никада нисам могла да потпуно схватим
колико је то превише америчко.
Да ли је мислио на, поштуј своје родитеље,
разговарај са њима о свему,
немој да спаваш са дечком
пре брака,
не буди лака девојка?
Да ли је сматрао да би моја америчка половина
требало да поштује његова правила?
Било је прекасно.
Као и сви родитељи досељеници, желео је да успем,
да се образујем, да будем паметна и лепа
али да не заборавим
да морам да нађем мужа.
„Жене су попут воћки“, рекао би, „морају да рађају
или ће се сасушити.“
Када би тако говорио,
пожелела бих да будем
једна од оних хибридних
декоративних шљива
чији цветови су дражесни и величанствени
али увену
никада не дајући плод.
Драгоцени додатак уз поезију јесте биографија сваке песникиње. Шта све није стало у кратке цртице о њиховом професионалном животу?
Када сам започела рад на овој антологији, требало ми је око две године да прикупим, ишчитам и преведем све ове песме. Тада сам имала око четрдесет песникиња, а како ми је требало шест година да нађем издавача, имала сам довољно времена да дотерам превод и да са сваким новим читањем избацим по једну или две песникиње да би на крају остало ових двадесет.
Биографије сам писала у зависности од тога шта ми је било доступно од података у том тренутку. За песникињу Насрин Бехђати нисам нашла ништа, осим места рођења и места где тренутно живи и ради као новинарка. Та биографија би, рецимо, могла бити допуњена, а верујем да бих и остале биографије могла допунити насловима нових збирки које су песникиње у међувремену објавиле.
Колико је неопходно уз преводе овакве поезије из једне несмирене земље додати фусноте?
Фусноте сам додавала тамо где сам сматрала да је потребно или да би било занимљиво то додатно појашњење. У песми „Ја сам Неда“, коју је написала Шоле Волпи, објаснила сам на кога се песма односи – односи се на Неду Ага-Солтан, студенткињу која је убијена за време протеста након председничких избора у Ирану 2009. године. Она је постала симбол Иранаца у борби против неправде, прозвали су је и „гласом Ирана“. Нажалост, имали смо врло сличну ситуацију пре три месеца када је због неправилног ношења хиџаба убијена студенткиња Махса Амини.
Разговор водила: Маријана Јелисавчић
