Сања Савић Милосављевић: Приче лопова поштењачине, Издавачка кућа „Бедем“ Београд 2021.
Има књига које нас изненаде. Не одговарају ономе што смо знали о аутору, а садржај им се не може наслутити по наслову. Када зароните у њих, онда вам се све у њима учини чудно, уврнуто, необично… Једном речју – нешто друкчије.
Таква, нешто друкчија књига је збирка прича Сање Савић Милосављевић „Приче лопова поштењачине“. Соња Савић (Сарајево, 1988) већ је позната књижевној јавности по својим ранијим збиркама „Кад жирафа проговори“ (2013) и „Брда“ (2020). Објавила је и два романа, драме које су извођене или се изводе, а редитељ је и неких филмова. Завршила је мастер и докторске студије на Факултету драмских уметности у Београду.
Њена последња књига, збирка приповедака „Приче лопова поштењачине“ појавила се недавно у издању „Бедема“. Ауторка је истовремено и успешно илустровала своју збирку. Рекли бисмо веома добро и инспиративно за читаоце.
Почетак књиге није Увод него „У вод!“ Станите у читалачки строј! И одмах чујете једно признање, неуобичајено, а да ли истинито: Нема ничега новог на овом свету! Све је већ речено, а ми садашњи само „преписујемо, штрпкамо одавде и оданде, крадуцкамо, дрпамо, отуђујемо“ – тврди ауторка. Онда додаје као утеху: „крадемо ми од сопствене глупости, страха од једноставности, заборава… а понајвише од сопствене лоше воље“.
А онда ауторка, осмисливши идеју, додуше тим већ познатим речима, а како би друкчије, почиње своје приче. На први поглед учини се да су у питању бајке. А онда схватите да су то пре анти-бајке. Јесте, речи су исте, али начин њихове употребе није исти. Приче најчешће почиње оним „Био једном…“ а онда се из тога изроди нешто сасвим друго, прича о бесмислу, о старој души која тражи уточиште, о болести после смрти, о настанку поезије, о казаљкама које се обавезно једном дневно састају, о осећањима три сусетке леденице… и тако све редом, необичније од необичнијег. Нађе се у збирци и прича из Хомоља, где још живе, тако неки причају, старе гатке и дешавају се приче у које је тешко поверовати.
Очигледно, ауторка није хтела да нас почасти старим причама. Али, причала их је оним дивним језиком народних прича, оним коренским народним језиком примећује Вуле Журић у препоруци за књигу. Приче су потпуно нове, потпуно неочекиване, али и потпуно свеже, написане добрим језиком већ искусног писца. И није та књига она бара из збирке која се хвалише да је море. Напротив, то је истинско море добре приче, духовите, повремено ироничне, немилосрдно откривачке, као збирка наших недоумица, тражења, лутања, недоречености наше свакодневице уз неке позајмице из наше јучерашњице.
Искрено, чини ми се да је то освежење на нашем књижевном вашаришту, књига без замуцкивања и дипломатског заобилажења. Пажљив читалац ће од првог утиска, када му се учинило да је налетео на бесмислене, небулозне, иреалне, апсурдне, понекад смешне, чешће уврнуте, луцкасте приче за које неће наћи оправдања, схватити и скривена значења. Онда ће схватити да је то написао вешт, спретан и мисаон писац, да је у причама скривена дораслост, мудрост, уходаност, знање и промишљање, да о свакој од четрдесетак прича ваља размислити, запитати се, мућнути главом, анализирати, тражити и наћи скривени смисао, „прочитати“ оно између редова. Ако то успе, тај читалац биће награђен схватањем да чита неке друкчије приче, прихватиће различитост, уникатност, необичност, сагледаће посебност, проценити специфичност размишљања, прихватити изворност са којом се не срећемо тако често.
Нетипичност приступа темама, оригиналност размишљања о њима, неочекиваност изведених закључака, ексцентричност упућених порука и поука, показаће му да почетна констатација да ничега новог нема под капом небеском није оправдана, да се неке ствари, неки људи, неке појаве и осећања могу сагледати на друкчији, посебан начин, као што је ауторка у овој књизи учинила.
Аутор: Димитрије Јаничић
