(Vjećeslav Berar, Za šaku snova, Prometej 2022)
Ako ste radoznali da pretražite hlorofiliju tišine sa detaljima uraslim u stvari i pejzažne predele, uz traganja u kojima se očas menjaju boje i oblici, čije mene urastaju u reči, a reči u rečenice magično odbeglih predela i lica, čitajte roman Vjećeslava Berara Za šaku snova. Pred nama je štivo raspravnog traktata o stvaranju, smelo raspisano i osmehnuto raspusno. Štivo otvara uznemir tišine u kojoj i zrno peska dobija, u punom ubrzanju, oblik zvezde repatice iliti zvezde padalice s tragom oktrivalačkog znaka nebeske naplave. Čim ugledamo takvu zvezdu, običajno, hvatamo se za prvo dugme i, razume se, zaželimo da nam se dogodi nešto radosno i lepo u životnoj spekuli. Bilo u koju biblioteku, tu čarobnu apoteku saznanja i mudrosti, da zakoračiš, suočićeš se sa otvorenom zagonetkom knjige koja nije ispričano našla kraj, niti početak beskraja, zagonetka u trajanju. Upravo, i ovaj roman predstavlja takvu biblioteku sažetog berarizma pripovedne berze Vjećeslava Berara, čiji upokojeni, a u meni još uvek živi, njegov otac Mirče, i traje postojano, i ja, evo, upisujem od oca ka sinu Vjećeslavu utiske revnosnog čitaoca.
Koliko je Marsel Prust tragao za izgubljenim vremenom toliko će Berar isleđivati budne snohvate i snove da bi nekako u slovnom azbučniku nalazio reči za dramu koja ga je snašla. Sadržajno, pisac je zagledan u večnu vrtnju vremena, događaje proizišle iz violinskih ključeva, vagone napuštenih staničnih perona dok staklenim izlogom priziva srce da šakom snova razgrne zaboravljene iliti zagubljene želje. Sve te minijaturnosti su u makazama satnih kazaljki za varijacijije neizrecivog. Boje i mirisi reči su u svim naoblakama misli ovoga romana jasne. Lepet pripovednog galopa napisan je bez mucavosti i mlitavosti. Naličje mastila sliči pučini gladno bele hartije da bi se našlo sve to strelovito zariveno u telo i masiv nazvan knjiga, knjiga kao večno otvorena ključaonica kojoj, kanda, niko i neće naći ključ u peskovitoj ravni vazda pustinjskog nam života.
Razume se, inspiracija je dar koji se ne odbija, i pisac, u ovom slučaju, Vjećeslav Berar taj formular prihvata, i pristaje da ga uredno pridopuni. Unapred mu biva jasno da nađene likove ne okuje u nekakvu formu. Pisanjem, Berar će nam otvoriti kofer naseljen raznolikim stvarčicama.
Opčinjenost satovima jeste evidentna.
Lica se otimaju mirisima starih knjiga. U tom bekstvu već dosanjanog upuštaju se u zamenu kuća, sistemom ključ za ključ, ali istina je uvek šarenija od senke. Bekstva nema, sve je privid samo.
Nuvoleta je idealista, sanjarsko biće koje premerava širine svojom omiljenom knjigom do poslednjeg slovnog pedlja. Nikad ona vas ne bi upitala koliko imate godina, već koje ste knjige pročitali?! Dodirom tragajući za slikama Nuvoleta je zagledana u prelazne nijanse.
Ustvari, lica su netremice u nepreglednom toku misli, i tako, pomalo, zagubljeni, traže se, među koricama neke nenapisane knjige. Zapetljano se otpetljava čarobnim trikovima misaonih kombinacija. Sve te spekule pripadaju nekom nesavršenom vremenu. Zabačeno u mislima nije odbačeno, postaje slučaj nad kojim bi mogao stajati natpis Karirani oblaci ošamutnog kofeina nad šifrovanom ulicom gde orkestar sklopljenih šalukatri muzicira razvučene tiho otuđene harmonije.
Mnoge naše inspiracije zatičemo u starim knjigama. Naličje jave je u satnim kazaljkama koje je nemoguće svezati u čvor. I kućni zid može biti inspiracija koja muzicira, na dodir naših prstiju, pričom. Roman V. Berara preslišava, ne samo svoju, nego i našu zamagljenu memoriju. Otuda i Skarlet, nimalo ne liči na sebe iz sna, ukraj Nuvolete.
Koliko tmina upija, toliko sjaj opija. Oštrine međurečene se ukršteno pretapaju, zastaju i gube se do nedođije. Napušteno se vraća u zapušteno i jako utiče na karakter, ako hoćete i na samoga čitaoca. Pozorište očas postaje predstava koja se gubi u zastalim slikama iskrslim iz radionice Salvadora Dalija sa punim kišobranskim padom iz nebesa Renea Magrita nad štafelajem sna ukraj starog ringišpila. San ište javu. Java se otima od sna, ali, kako nam saopštava pisac papir čuva tajne moga srca, (istrgnuto iz Nuvaletinog dnevnika), prošlost me traži i doziva, a ja sam tu da čujem; kako bi kazao francuski lirik modernog senzibiliteta Žan-Pjer Faj: govorio sam sa većinom koji su mi pripovedali.
Vreme je lutanje, dakle, ključ je u lutanju koje traži izlaz, ključ je u spoznaji lutanja. Čuj da bi te čuli. Prikazati minule kontrasti i ogrnuti ih sadašnjim vremenom, razotkriti ono iza da bi se stalo ispred, jer prošlost je trajnija od sadašnjosti. Piramide su novost sadašnjosti, to su te začudno varljive obrtnice. U romanu, da se poslužim odrednicom samoga autora: Sadašnji trenuci neumitno su klizili sve dublje na skali prošlosti. Čin pisanja je još uvek neistražen, iza svih rokada i matiranja, pisanje je vazda otvoreno šahovsko polje. Otuda, neizvesnost pisanja se još uvek nalazi u fazi cvetanja. Tajna mastila ravna je tajni kišne kapi. Lepota priče je u samom pripovedanju. Lepota umetnosti jeste i sebi sama dovoljna. Ars gratia artis. Rasplet je tu samo da stavi tačku na to, kao kad hoćete da zatvorite vrata za sobom. Književnost je vrt uživanja… Može i tako, što da ne. Odobravam.
Arlekin Armonija nije slučajan tragalac za žicom viole kao što je i Teodor Snovisni opčinjen perom i mastilom, obojica su tragači za divotom umetničkog čina.
Knjiga je oset, povratak u sećanje. Sećanje nema kraj, ono je vazda na (pra)početku, jer je duboko prazno za svaku dopunu. Jasnih sećanja ima samo u knjigama, u tim sećanjima se i prepoznajemo. Ah, ta prepoznavanja upisno uknjižena. Šta da vam kažem? To je verovatno neka karakterna crta sa kojom se rodimo, upravo tu sušt pisca Berara, hteli ili ne, moramo prihvatiti kao bitnu odrednicu knjige. On nam ni ne krije koliko jeste zaluđen knjigama. Upravo tom bogatom snohvatu posvećuje roman. Ovo je knjiga za smislene tragače, ima se čitati na kašičice, mnogo je života skriveno iza stranica ovoga štiva. To je taj Volođa, dečak mašte razigrane. Marno cenim graditelje. Gotivim ljude koji sanjare o tome da ostvaruju svet dobre i plemenite kovine. Okrenut sam licima zagledanim u beskrajne literarne svetove. Divim se tim neimarima kojima nije teško da nas ispune do poslednjeg kutka svojim maštarijama. Volođa, čist kao pero koje sanja živu kap mastila nad okeanskom belinom hartije, upravo je takav lik.
Nije lako izabrati beležnicu na čijim stranicama ćeš unositi recepturu sopstvene maštarije. A tu je i pero važan instrument za plavu notu na belom papiru. Vuk zavija zagledan u nebo, a pisac cvili nad belom poljanom papira. Bitan je tonalitet percepcije. Pero je ključ bitan za one kojima su jasne brave u otvranju. Pisac mora ići do kraja sopstvene misli, ma koliko mu to mučno bilo, i nikako ne sme dozvoliti sebi da ga neobjašnjivi događaji drže u šaci. I fenomen nerazjašnjenog daje se opisati, i nemoći naše su i te kako zanimljive teme o kojima valja pisati. Ma koliko da su sve priče ispričane, one jesu nepresušne. Nikad se neće iscrpeti. Čak i ove koje su ispričane uvek mogu da se ispričaju na drugačiji način, kako napominje Berar. Podseća ovaj roman na Hiljadu i jednu noć, na čaranje svilenog konca glagoljive Šeherezade, konca kojim zašivamo toke sna i šarenih reči na modroplavim haljinama naše mašte. Rečenice mnogih knjiga usudno nas prate, srastemo uz njih i opstajemo s njima utešno spremni za sutrašnji dan.
U ovoj knjizi projekcija tišine puna je slika, slika koje i u glazuri magle ti jasno kazuju: Srešćemo se mi opet, mada se nećemo videti. Knjige su nemarni hvatači snova, a: Snovi su poput novca. Možeš ih gomilati, i napraviti neravnotežu, a možeš ih i trošiti kako pristižu.
Nije se lako igrati maskom tuđih snova: Počnem o jednome, a odlutam toliko daleko da ne umem da se vratim nazad. Izgubim se u lavirintu pripovedanja… Marsel Prust je zapažao, da nam i loše skrojene knjige mogu biti od neke hasne, ako ih s pažnjom raščitavamo. Da, kako nam poručuje i Berar vrtlgom nemira: Svaka kap mastila pa i ona najsitnija kojom se umiva mastiljarska mušica, čitavo je more po kojom brode radoznale lađe, more boje neba kojim odzvanja lepet zvezdanih jata. Svaka je kap jedan univerzum, ako joj se dovoljno približite. Tajna je u zaspalom oku posmatrača.
Reči su posejane na stranicama ovoga romana, ima šta da nikne pred radoznalim okom čitača, zapisane strpljivo, čekaju da ih neko domašta ili dosanja. Daroviti čitalac je uvek iznad još darovitijeg pisca. Knjiga i jeste trezor nađenih reči da se ne bi izgubili u mašti otvorenog razgovora. Knjiga, široka kao vreme, i skrivena kao misao u otvaranju.
Autor: Milutin Ž. Pavlov
