„Ја, недостојни, Михаило Толотос, пишем овај спис ради олакшања душе своје.
Дан је седамнаести, месец је осми, година је хиљаду деветсто и трећа, после рођења и васкрсења нашег Христа Спаситеља. Затекао сам се у великој муци и греху, стога марим овим писмом, које предати имам оцу Јоаникију, очистити се, те заборавити на кошмар који ми се збио усред бела дана.
Последње чега се сећам јесте да сам, са браћом својом, радио башту. Страшно је била упекла звезда на небу, била је оморина страшна, али нисам скидао ризу, нити ми је такво што на памет падало, недостојно је једног светогорског монаха да такво шта чини. Био ми се помутио вид и бејах зачуо оштар звук у ушима.
Опрости, Господе, рабу својему што ово пише, јер су оно биле слике нечастиве, прљаве, сваке осуде и стида достојне, а ја у таквоме стиду и срамоти живети не могу више ни дана, морам душу своју, ум свој грешни окајати.
Видим, Боже опрости, видим себе на некоме пољу, сва је трава озеленела, све је као што бива пролећем. Потпуно сам сам у тој природи, у тој слави Божијој што се около мене креће, дише и живи. Сам сам, око мене су једино животиње из Божијег врта. Наједном, видим једну голему пчелу, сасвим сам јој близу, одзади, пратим је очима својим, где слеће на један велик отворен цвет. Како је се на цвет спустила и почела га сисати, латице тога цвете почеше да дрхте, да играју, али не к’о што то бива кад их ветар понесе, него у некоме ритму као крв што тече кроз нас, људе, као да дрхти, као вене што затрепере кад се човек успење до манастира, кад без зрака остане. Пупољак цвета тога наједном доби облик као старачке руке, склопљене у молитви, те се стаде померати лево-десно непрекидно. Осетио сам био да као да ми чело се роси знојем, као да ми крв бије изнутра, у глави, као да нисам уопште на овоме свету, већ сам умислио да сам се Господу представио и да му на истину путујем, а опет, дисао сам, све борећи се да зрака надишем. Голема пчела преметнула се у ласицу наједном и завртела ми се била међу ногама, па сам, као огњем опарен, за њом потрчао даље, према шумарку недалеко од те ледине. Ноге су ме носиле као да су туђе, као да ми је опет двадесет година старости, но је нисам могао никако стићи. Када сам до ње, Богу хвала, стигао, из ласице изађе велика, као вино црвена лисица, и настави да трчи, а ја, грешни, луди, Михаило, трчао сам једнако за њом, као и за оном ласицом. Шуми нисам могао видети крај. Али сам лисицу видео како се провлачи кроз мрка стабла и једнако сам за њом гањао, као да она нешто од мене крије. Поново се десило било чудо Божије, те се из оне лисице преметнула права срна, гарава као та дрва око ње. И ту ја нисам никако могао да станем. Потрчао сам за њом као несвет и некрст, све једнако као да сам двадесет лета стар. Као да оне шуме никада није било, избила је пред моје очи изнова једна пољана, али већа и лепша од оне прве. Та је срна стала неколико метара од мене и крупно у мене гледала, ни дисала није, укопана као да је од мрамора. Земља поче да дрхти и она је благотворна, медна, музика, коју смо ми, светогорски монаси, свако вече певали, заорила се пољем. Боже, опрости ми, грешноме рабу твојем, што ово пишем, али не могу с овом тајном овако да живим, изнад мене указаше се ангели, силе и господства, херувими и серафими; они су те песме појали. Чуду Божијем нисам могао да се начудим и био сам изван себе и изнад свега овоземаљског, пропадљивог јер гледам у та чуда прекрасна и моја вера никада није јача била него на том пољу, у том трену, пред лицем нашег Сведржитеља Господа Бога. Песме је нестало, па као звоно црквено, о литургији, почело је да ми бије испод чела, те иза очију. Оне срне више није било. Боже, опрости ми. Био сам наг, грешан и обешчашћен, лева ми је рука стајала у другој једној руци, но, та рука не беше као што је од браће моје, као што је моја, та је рука била тања, са тањим длакама. Мислио сам да нечастивог за руку држим, ту палу авет, тог проклетог изгнаника. Из страха не могах поглед подићи. У пакленом искушењу смрзнут, дигао сам главу и видео оно што никад видео нисам. Видех човека, сличног себи, али сасвим, у нечему, другачијег. Боже, опрости. Тај је човек био наг, као и ја. Тај је човек био скоро сасвим без длака телесних. И у тог су човека већи били бокови но што су моји и рамена мања но што су моја. Испод црне тачке на средини трбуха спуштао се само бусен густих црних длака, какве су мени у бради. Груди су том човеку биле као две кесе пуне дуката, прекривене месом. Хтео сам да побегнем, да тог човека нестане, јер ме страх и грех бејаху прогурали и на паклене муке ставили. Напослетку видео сам лице тога човека. Он није носио браду као моја браћа и ја, није имао маља никаквих на јасном, оштром лицу, већ је имао дугу риђу косу, сличну као у нас што је, али она беше мекша и дужа. Тај је човек изгледао доброћудно, као да га је исти Бог Отац саздао и хтео је нешто да са мном прозбори. Али нисам могао да га чујем.
Браћа су изнад мене бдела, мишљаху да сам се Господу представио, а ја им, од чуда, нисам могао говорити оно што сам видео, но само заисках воде и изнова у сан падох. Овај је починак без снова био. И без онога чуднога човека.
Молим ти се, Сведржитељу, да ову успомену од мене сакријеш и да у теби нађем пут да то што видех пре заборавим, да здрав своју душу окајем и за Царство Небеско достојан се назовем. Опрости ми, Боже, грешноме. Амин.“
Аутор: Стефан Басарић
