ВЕШТИЧЈА КЋИ
Знам ли сад и ја какви су били
Маглени дани нам сви?
И Бог да ли – ком свет пролеће –
Добро то упамти?
Окренух се, стадох на цесту гневну,
И продужих, не знадох, не;
Ал’ призва ме она док сних,
И севну;
Узе ме
Вештичја кћи.
Да ли је нешто из крви дошло
Те старо већ беше познанство,
Да ли је пуста то реч тек била
Да знамење није дамско –
Тек, првим ми кораком стаде одмах
Насред бучног стомака,
И осетих тад све дражи лома
И кол’ко је она јака.
Касније мало тело се слиза
Са телом, јер нарав то суди;
Пробуди, да, микроорганизам
И њен систем бројчани худи.
Тада је, врлога ока, мати
Назрела њену слободу
И грубо рекла, да срце схвати:
Пусти те клице да оду.
На метли јаше, тако јој паше
Принцезе последње мајка;
Сан јој злуради да дете наше
Никоме не буде снајка.
Да смокву њену и тело бодро
Што магију древну знаде
Мајка сахрани у море модро,
Да страст је не украде.
ВАРВАРА
Где снег се плави, а зелен месец
Пурпурне траве замара,
Од црвеног брашна где се прави
Розе хлеб што испарава,
Где кишне капи су љубичасте
И венчаница гарава,
Тамо потом ведра порасте,
А прво се роди Варвара.
Најезде очи детиње, зналне,
Видеше немих варвара,
Зенама тегет што се зрцале
Упамти погром Варвара.
Ни свет што хлапи ни срца дрхтај
Ни ропство je не заварава;
У себи носи крилаца прхтај,
Угљем се храни жарава.
Плави се снег, месец зелени,
Пурпурна влат се замара.
У дугин лук се свиле сени –
То снена се одева Варвара.
Из тајне даљине где розе хлеб
Глад вучју заварава тек,
Варвара шаље пергамент, гле,
Горак кô ваљан лек:
Тако ти капи љубичастих
И венчанице црне,
Тако ти белих свих пошасти
Од којих дух ми труне,
Немој се сећати мене,
Замрљај боје све,
Оне су само у твоме оку,
У мени више не.
LASSIE COME HOME
Леси се враћа кући,
Радују се деца, аплауз.
Нико не види:
Враћа се посрћући,
У отворена врата
Гура калауз.
Где си била, Леси,
Нико и не пита;
Није дошло дотле
Да се куjа беси;
Јес’ да нису били
Навикли да скита,
Ал’ и њој је, аман,
Могло да се деси.
И Леси се враћа,
Скрушена краљица,
Као лопов враћа се
У свој топли дом.
Чекају је ведра,
Насмејана лица,
Рат тек сад почиње,
Тек наступа слом.
ДВА АРА
Стисла зима главу врућу,
Нешто нисам имô пара,
Хтео сам да продам кућу,
А докупих још два ара,
Те проширих ја газдинство
У тренутку кад сам знао
Да ће доћи да ме ’апсе
Због сиће коју сам крао.
Домаћинско осећање
Пружа, опет, уверење
Да и свако моје срање
Има, пак, утемељење,
Јер потомци ће да знаду,
Деда банку је опљачкô,
Ал’ и такви штоно краду
Поносном се ките значком.
Стојим на два нова ара,
Преко плота, а све штујем,
Ари празни, нема пара,
Комшиници добацујем:
„Ој, комшика, је л’ ти сада
Живот лакши макар мало,
Кад у џепче кану нада,
Све што мени је остало?“
„Је л’ ти сада у авлији
Лакше посô да поредиш,
За два ара сад мања је,
Паз’ мèђу да не повредиш.“
Башту плеви комшиница,
Одмахује белом руком,
Та два ара кô кртица
Риљала је с тешком муком.
Мени ари добро дошли,
Пувам се кô велик жупан,
Немањићки дани прошли,
Земља моја, а ја слупан.
МАРГИТА
Кости угодно болуцкају, делује путна дрога.
Добро је радила нога; и лева и десна штуцкају.
Због обилазнице и радова на челичном друму,
Труцкамо се по разуму; на точкове стаје твоје лице.
Не сама. Две другарице још. Али озбиљност нека
Што озбиљност другу чека – знак нимало лош.
У очима дубина коју шминка не подстиче јасно;
Није касно – зрела жена, а мора да иде кô клинка.
То је тај поглед што застаје као да себе мотриш будно.
Није то узалудно; у теби чежња настаје.
Плићаци се около комешају, али ти већ тонеш у мир;
Прстима стишаваш вир; у оку се сенке мешају.
Из света у ком те не разуме нико,
Изађе у друго познато тек;
Накратко те видех, лепа слико,
И не успех: изгубих те занавек.
САМОЋА
Не хаје, мирна, за границе, за међе,
Увек будна, никад та обневидела;
Походи те чешће, леже ти на веђе,
Владарка постаје уморног ти тела.
За земље не мари, брига је за свет,
Ни судбине људске њу не занимају;
Некад је кô дина, некада смет,
У њој се истости неисто скривају.
Као цариница што за мито не зна,
Наплаћује она сталожено харач;
Увек мало кувана, пржена, не пресна,
Видиш да је трајна, пролазним не смара.
Зидове што она очас поиздиже
Ни кинески неимар сустићи не може.
Хладан пламен из ње одмерено лиже,
А ти немаш куда из плаховне коже.
Она ти је као тетка, као ујна,
Род близак, опет, и довољно далек.
Шапуће ил’ виче, вазда једва чујна,
Учи те да шансе сада су ти мале.
Зине кô моруна, пећина што плива,
И ти у мрак зинеш, у ходничић пусти.
Отимаш се, али истина је жива:
Нема ти изласка из њених чељусти.
ВИЛОВЊАЧКИ РЕП
Чекам само да ме
Испуни кисеоник
Бићу тада јачи
Или јак бар као они
Бићу као Шумски или
Сиви Виловњаци
А за њих су људска бића
Недовољни ђаци
Кажи, вилин-брате
Да л’ још да их шљивим
Да ли вечност виловњачку
Због жена да живим
Не знам пут ал’ знам
Да пут мене зна
Њена пичка зар је вредна
Као живот сâм
У пустоши
У мочвари
Подигли су куле
Запатила зла се
А зла не крећу од нуле
Стојим са Прстеном што ми
Виси око врата
Али зову одолевам
За Њег’ се не хватам
С подозрењем гледам
На Људе, Чаробњаке
На Хобите и Патуљке
На слабе и јаке
Ја сам ратник вечности
И миран бдијем ту
Док не видим Сиве Луке
И седнем у чун
Нема смисла иглама
Земаљским да се бодем
На пучину у чуну ћу
Радостан да одем
Јесте, није свеједно
Јесте да сам клет
У вечности ја ћу исто
Жалити ваш свет.
Аутор: Владимир Д. Јанковић
