Један од најпродуктивнијих писаца савременог доба (ако не и уопште) Стивен Кинг написао је књигу једноставног наслова: „О писању“. У њој је покушао да нам дочара процес који стоји иза његовог креативног стваралаштва, просто речено – како он мисли да би требало да се пишу књиге. Ако бих морао само једну ствар да одаберем и пренесем вам из ње, то би свакако била она чувена фраза: „Show, don’t tell” (Не причај ми, већ ми покажи). Рецимо, ако неког треба у књизи да прикажете као уплашеног, не можете просто написати: „Изгледа ми уплашено“. Боље би било рећи нешто попут „Лице му је изненада пребледело, као да је неко исцедио и последњу кап крви из њега, а руке су му у том тренутку задрхтале“. (Добро, Кинг би то боље урадио, али зато је он краљ, а ја само доктор…)
Било како било, као пасионирани филмофил све више сам уверења да неко мора што пре да направи документарни филм, који би такође насловио једноставно: „О филмовима“, где би овим данашњим кретенима са стерилном маштом и непогрешивим осећајем за квази-толеранцију усадио макар трачак памети и знања како се заправо снима добар филм.
Како год дефинисали уметност, она би требало да буде смела, да производи дубоке емоције, рађа нове идеје и да носи печат аутентичности самог аутора. Иако носи тај несрећни назив „седма уметност“, кинематографија је последњих деценија све даље од ових вредности, а свакако је у овим чудним временима најподложнија утицајима медија, друштвених турбуленција и разних покрета, па и оних политичких. Да се не лажемо, било је тога и раније (сетите се само америчког хероја Рамба, који ослобађа храбри Афганистански народ од злих Руса, да би им деценију-две касније ти исти талибани у стварности приредили незаборавни авионски спектакл са две куле близнакиње). Али са појавом друштвених мрежа преко којих се тржиште одједном лако прати (да не кажем контролише) кроз кликове, твитове, лајкове, влогове инфлуенсера и разних тик-токера, Холивуд нам попут излапелог старца све чешће одлази у онострано, у неку другу крајност која потпуно упропаштава разум, па неретко завршимо са црним револверашем, латино ескимом или трансродним Папом на платну.
Последњи талас феминизма добио је неочекивани буст у леђа након скандала са Харви Вајстајном и Кевин Спејсијем, за које је (између осталог) обелодањено да су сексуални предатори. И одмах је наш Холивуд за то имао решење: укинућемо њих и створићемо нове ликове, јер свима су у овим кризним тренуцима потребни баш они, јаки женски ликови. Генијално, нема шта. Као када се два предшколца играју позоришне представе, па узму мушку лутку и једноставно натакну сукњу.
Ваљда су вођени истом логиком решили да узму пар добитница Оскара и Гремија, додају једну мега звезду Ријану, и просто, као једним сликарским покретом киста, ликовима из чувене „Ocean’s eleven” франшизе нацртају сукње. Резултат би требало да буде блокбастер, нема сумње.
Уместо тога, добили смо беживотног целулоидног франкештајна „Ocean’s 8”, којег ни радикалне феминисткиње не би гледале, чак и у досадно недељно поподне.
Лењо писање, рекао би Стивен Кинг.
Нису научили ништа из потпуног дебакла римејка „Истеривача духова“ од пар година раније, када су решили да нама, деци осамдесетих, упропасте детињство, јер не могу да видим ниједан други смислени разлог да обраде култни класик, само да би снимили филм са женама у главним улогама. Уместо духова, успеле су да истерају публику из сале.
Тај тренд се даље наставља у виду анемичне Галадријеле из „Прстенова моћи“, неснађене и неубедљиве Дејзи Ридли у улози женског џедаја Реј у новим „Ратовима звезда“, па све до покушаја увођења женског Џејмс Бонда на мала врата… Лењо писање, понављам.
Вероватно је све ово разлог што сам претражујући Нетфликс дуго избегавао да кликнем на нову екранизацију једног од можда најзанимљивијих ликова из породице Адамс, чувену Wednesday. Али, авај, дошло је тако једно досадно, недељно поподне, и ја сам решио да укључим ТВ и погледам око чега се дигла толика фрка… И таман када је требало да задремам, у редовима иза себе као да сам чуо Стивена Кинга како аплаудира.
Коначно! Требало је можда само да два пута пуцнемо прстима да се појави неко ко ће написати добар сценарио, па још два пуц-пуц у „Addams family“ ритму да се прикључи и неко као Тим Бертон, ко се тако лепо снашао и вешто избегао замке квази-толеранције, зомбираног феминизма и данашњих woke трендова (уз пар уступака, попут геј родитеља једног лика, али врло дискретно и са стилом, расни диверзитет такође не боде очи толико) да би добили овако фанстастичну серију, чија атмосфера доста подсећа на „Monster squad” са краја осамдесетих.
И наставио сам да гледам, омађијан као дете малом goth-rebel-spooky клинком, и срећан што је неко у Холивуду коначно успео да погоди „јаког женског лика“, да се и сама Кристина Ричи (која је исту улогу тумачила коју деценију пре) клања начину на који је мала Ортега бриљирала у улози Wednesday.
А онда ми је синуло… Па, није да их нисмо имали и раније. „Осми путник“ и Сигурни Вивер као Рипли, „Терминатор“ и Линда Хамилтон као Сара Конор, Џоди Фостер као Кларис у „Кад јагањци утихну“, Грејси Џоунс као ратница Зула у „Конану“, Ума Турман у „Kill Bill” и многи други, да не кажем многе друге. Али која је разлика између оних тада и ових сада хероина? Можда просто сценаристи тада нису били гомила плагијаторских импотентних писаца без смисла за хумор или храбрости да удахну живот нечем новом, без обзира на могућу осуду „јавности“. Можда се заиста радило о уметности, а не о прорачунатом копирању исте, и можда зато ове филмове сви памте.
Знам да сам далеко од Стивена Кинга, али покушаћу да и сам уделим један савет; знам, звучи као луда идеја, али зашто не покушате да изоставите „јаког женског лика“, као центра вашег стваралаштва, већ да загрејете поштено столицу и саставите добру причу, као нешто што је битно, нешто што је темељ дела, а онда ће вам се тај дуго тражени женски лик сам изградити око тога.
Све у свему, да се вратимо на хероину бледог тена, малу Wednesday. Уствари, немам шта више да кажем, узмите кокице, навуците завесе и подигните ноге на кревет. Вратиће вас у детињство.
Гласом Мирка Алвировића: „Препоручујем!“
П. С. И за све оне који не виде симболику… Можда и најважнија порука, у мору спиновања и квази-феминизма. Девојчице, будите своје и будите јаке. И онда нећете морати да се уклапате и обликујете онако како свет жели.
Свет ће се обликовати према вама.
Аутор: Дејан Христов
