Jedan od najproduktivnijih pisaca savremenog doba (ako ne i uopšte) Stiven King napisao je knjigu jednostavnog naslova: „O pisanju“. U njoj je pokušao da nam dočara proces koji stoji iza njegovog kreativnog stvaralaštva, prosto rečeno – kako on misli da bi trebalo da se pišu knjige. Ako bih morao samo jednu stvar da odaberem i prenesem vam iz nje, to bi svakako bila ona čuvena fraza: „Show, don’t tell” (Ne pričaj mi, već mi pokaži). Recimo, ako nekog treba u knjizi da prikažete kao uplašenog, ne možete prosto napisati: „Izgleda mi uplašeno“. Bolje bi bilo reći nešto poput „Lice mu je iznenada prebledelo, kao da je neko iscedio i poslednju kap krvi iz njega, a ruke su mu u tom trenutku zadrhtale“. (Dobro, King bi to bolje uradio, ali zato je on kralj, a ja samo doktor…)
Bilo kako bilo, kao pasionirani filmofil sve više sam uverenja da neko mora što pre da napravi dokumentarni film, koji bi takođe naslovio jednostavno: „O filmovima“, gde bi ovim današnjim kretenima sa sterilnom maštom i nepogrešivim osećajem za kvazi-toleranciju usadio makar tračak pameti i znanja kako se zapravo snima dobar film.
Kako god definisali umetnost, ona bi trebalo da bude smela, da proizvodi duboke emocije, rađa nove ideje i da nosi pečat autentičnosti samog autora. Iako nosi taj nesrećni naziv „sedma umetnost“, kinematografija je poslednjih decenija sve dalje od ovih vrednosti, a svakako je u ovim čudnim vremenima najpodložnija uticajima medija, društvenih turbulencija i raznih pokreta, pa i onih političkih. Da se ne lažemo, bilo je toga i ranije (setite se samo američkog heroja Ramba, koji oslobađa hrabri Afganistanski narod od zlih Rusa, da bi im deceniju-dve kasnije ti isti talibani u stvarnosti priredili nezaboravni avionski spektakl sa dve kule bliznakinje). Ali sa pojavom društvenih mreža preko kojih se tržište odjednom lako prati (da ne kažem kontroliše) kroz klikove, tvitove, lajkove, vlogove influensera i raznih tik-tokera, Holivud nam poput izlapelog starca sve češće odlazi u onostrano, u neku drugu krajnost koja potpuno upropaštava razum, pa neretko završimo sa crnim revolverašem, latino eskimom ili transrodnim Papom na platnu.
Poslednji talas feminizma dobio je neočekivani bust u leđa nakon skandala sa Harvi Vajstajnom i Kevin Spejsijem, za koje je (između ostalog) obelodanjeno da su seksualni predatori. I odmah je naš Holivud za to imao rešenje: ukinućemo njih i stvorićemo nove likove, jer svima su u ovim kriznim trenucima potrebni baš oni, jaki ženski likovi. Genijalno, nema šta. Kao kada se dva predškolca igraju pozorišne predstave, pa uzmu mušku lutku i jednostavno nataknu suknju.
Valjda su vođeni istom logikom rešili da uzmu par dobitnica Oskara i Gremija, dodaju jednu mega zvezdu Rijanu, i prosto, kao jednim slikarskim pokretom kista, likovima iz čuvene „Ocean’s eleven” franšize nacrtaju suknje. Rezultat bi trebalo da bude blokbaster, nema sumnje.
Umesto toga, dobili smo beživotnog celuloidnog frankeštajna „Ocean’s 8”, kojeg ni radikalne feministkinje ne bi gledale, čak i u dosadno nedeljno popodne.
Lenjo pisanje, rekao bi Stiven King.
Nisu naučili ništa iz potpunog debakla rimejka „Isterivača duhova“ od par godina ranije, kada su rešili da nama, deci osamdesetih, upropaste detinjstvo, jer ne mogu da vidim nijedan drugi smisleni razlog da obrade kultni klasik, samo da bi snimili film sa ženama u glavnim ulogama. Umesto duhova, uspele su da isteraju publiku iz sale.
Taj trend se dalje nastavlja u vidu anemične Galadrijele iz „Prstenova moći“, nesnađene i neubedljive Dejzi Ridli u ulozi ženskog džedaja Rej u novim „Ratovima zvezda“, pa sve do pokušaja uvođenja ženskog Džejms Bonda na mala vrata… Lenjo pisanje, ponavljam.
Verovatno je sve ovo razlog što sam pretražujući Netfliks dugo izbegavao da kliknem na novu ekranizaciju jednog od možda najzanimljivijih likova iz porodice Adams, čuvenu Wednesday. Ali, avaj, došlo je tako jedno dosadno, nedeljno popodne, i ja sam rešio da uključim TV i pogledam oko čega se digla tolika frka… I taman kada je trebalo da zadremam, u redovima iza sebe kao da sam čuo Stivena Kinga kako aplaudira.
Konačno! Trebalo je možda samo da dva puta pucnemo prstima da se pojavi neko ko će napisati dobar scenario, pa još dva puc-puc u „Addams family“ ritmu da se priključi i neko kao Tim Berton, ko se tako lepo snašao i vešto izbegao zamke kvazi-tolerancije, zombiranog feminizma i današnjih woke trendova (uz par ustupaka, poput gej roditelja jednog lika, ali vrlo diskretno i sa stilom, rasni diverzitet takođe ne bode oči toliko) da bi dobili ovako fanstastičnu seriju, čija atmosfera dosta podseća na „Monster squad” sa kraja osamdesetih.
I nastavio sam da gledam, omađijan kao dete malom goth-rebel-spooky klinkom, i srećan što je neko u Holivudu konačno uspeo da pogodi „jakog ženskog lika“, da se i sama Kristina Riči (koja je istu ulogu tumačila koju deceniju pre) klanja načinu na koji je mala Ortega briljirala u ulozi Wednesday.
A onda mi je sinulo… Pa, nije da ih nismo imali i ranije. „Osmi putnik“ i Sigurni Viver kao Ripli, „Terminator“ i Linda Hamilton kao Sara Konor, Džodi Foster kao Klaris u „Kad jaganjci utihnu“, Grejsi Džouns kao ratnica Zula u „Konanu“, Uma Turman u „Kill Bill” i mnogi drugi, da ne kažem mnoge druge. Ali koja je razlika između onih tada i ovih sada heroina? Možda prosto scenaristi tada nisu bili gomila plagijatorskih impotentnih pisaca bez smisla za humor ili hrabrosti da udahnu život nečem novom, bez obzira na moguću osudu „javnosti“. Možda se zaista radilo o umetnosti, a ne o proračunatom kopiranju iste, i možda zato ove filmove svi pamte.
Znam da sam daleko od Stivena Kinga, ali pokušaću da i sam udelim jedan savet; znam, zvuči kao luda ideja, ali zašto ne pokušate da izostavite „jakog ženskog lika“, kao centra vašeg stvaralaštva, već da zagrejete pošteno stolicu i sastavite dobru priču, kao nešto što je bitno, nešto što je temelj dela, a onda će vam se taj dugo traženi ženski lik sam izgraditi oko toga.
Sve u svemu, da se vratimo na heroinu bledog tena, malu Wednesday. Ustvari, nemam šta više da kažem, uzmite kokice, navucite zavese i podignite noge na krevet. Vratiće vas u detinjstvo.
Glasom Mirka Alvirovića: „Preporučujem!“
P. S. I za sve one koji ne vide simboliku… Možda i najvažnija poruka, u moru spinovanja i kvazi-feminizma. Devojčice, budite svoje i budite jake. I onda nećete morati da se uklapate i oblikujete onako kako svet želi.
Svet će se oblikovati prema vama.
Autor: Dejan Hristov
