АУТОРКА ПЕРФЕКТА, ЗЕМЉЕ И ТЕЛА

Симонида Лончар, Пнеума, Матица српска, Нови Сад 2022

Збирка кратке прозе Пнеума Симониде Лончар једна је од четири књиге које су понеле награду „Прва књига“ Матице српске за 2022. годину. „Пнеума“ јесте прво дело оваквог типа којим се ауторка представила читалачкој публици. Већ самим насловом сугерисан нам је начин на који треба да читамо дело. То се превасходно односи на значење пнеуме као животодавне силе, за којом њени јунаци свим снагама посежу, у борби против умирања три главне инстанце око њих – језика, земље и човека. Пнеуму као свети дух из хришћанске традиције можемо посматрати посредством специфичног места који у Симонидиној прози заузима мотив цркве, са свим својим потенцијалним значењима.

Форму књиге сачињавају три тематски различита сегмента, у оквиру којих је неколико краћих поглавља. Она су међусобно увезана тако да чине јединствену и динамичну мисаону целину. Следствено томе можемо издвојити и три кључне одреднице кроз које се очитује тематски распоред збирке, а то су, хронолошким редом, топоними (универзално), кућа (присно, предметно) и тело (интимно, људско). Први сегмент под називом „Punctus contra punctum (Дечак са шареном лоптом), чине приче о младом Николи Алексићу на путу ка стицању сликарског умећа, на коме среће, врло важну личност, како за њега тако и за нашу науку о језику и књижевности, Саву Мркаља. Ауторка радњу овог дела збирке смешта у 1825. годину и имамо прилике да читамо о стању у нашем језику тог доба, контрасту између старог и новог, као и како то цркве могу да се дебљају и мршаве. Средишњи део збирке обележен је 1945. годином и носи наслов „Предсобље“. Прати тешкоће брата који покушава да одржи у животу умирућу сестру. Контраст између старог и новог овде надограђује онај између оца и сина, при чему је акценат стављен на појам задруге и симбол који има пећ и топлота дома. Оба ова сегмента одликује Банат као топоним и праћење стварне историјске ситуације у Војводини тог доба. Завршне приче у збирци насловљене су са „Како тече жизнь наша“ и представљају обједињење свих мотива из књиге и њихово довођење пред крајњу неминовност-смрт.

Посебна пажња посвећена је односу између околине и јунака. Описе пејзажа ауторка ставља у службу изградње својих ликова, али не само на, уобичајеном, симболичком и метафоричком плану, већ и на плану дословног везивања јунака за топоним, преко заједничких својстава који их карактеришу. Изједначавају се тело и земља, односно човек са равницом, посредством тога да као што земљу одликује рељеф тако и тело сваког човека има свој специфичан рељеф. Неколико је мотива који иду у прилог претходно реченом, и који чине окосницу сваке од целина књиге. Међу њима се као централни издваја мотив раста. У Симонидиним причама расту цркве, човек али и време и простор. Њега прате два сродна мотива, развоја и промене, а сва три заједно формирају лајтмотивно подручје збирке. С њима блиско корелира и мотив старења, који је најприсутнији у првој и последњој целини, када нам ауторка открива како старење утиче на развој једног језика, у чему се све разликују мишљења старог и младог свештеника и који делови тела први подлежу смрти. Улога још једног од стожерних мотива припала је сну, кога налазимо у сва три дела збирке.

Симонида Лончар, Пнеума (Прва књига Матице српске)
Симонида Лончар, Пнеума (Прва књига Матице српске)

Поред наведеног мотивског слоја књигу додатно обогаћују знања и вештине из три уметности које је ауторка инкорпорирала у њен садржај. Под тим реферишемо на музику, сликарство и књижевност. Инспирацију за своје јунаке пронашла је у знаменитим личносима све три сфере, од којих се посебно издваја Сава Мркаљ. Семантика наслова „Дечак са шареном лоптом“ и како је он повезан са Мркаљем, открива нам се тек на самом крају поменутог сегмента, што као литерарни поступак доприноси знатно интензивнијем читалачком доживљају. Поред Саве Мркаља литераризују се и Доситеј Обрадовић и Лукијан Мушицки, чиме ауторка показује да се у значајној мери ослањала на традицију књижевности као науке. Управо у првом сегменту књиге, посвећеном Мркаљу, пресудну улогу имају цркве које деле судбину дебелог и танког јера, па тако не могу да се истање или удебљају људском руком, већ репетативно попримају, а на крају и конзервирају, облик који им је записан вишим законима. Црква као симбол прожима дело од прве до последње приче у различитим међусобно повезаним значењима, што је чини главном нити која се може пратити приликом читања и тумачења садржаја збирке.

Након личности и духовних грађевина на ред долази најфреквентнији топоним у причама, односно Банат, у оквиру кога можемо апстраховати појединачна места као попришта радње. Сегмент „Кумане“ функционише као расплет у драми (при чему би две приче које му претходе могле да се посматрају као увод и заплет исте), односно цео први део збирке у својим коренима похрањује драмски потенцијал који на махове избија на површину. Као универзални локалитет, у свим причама, издваја се село, а у нешто ширем контексту, равница и Војводина.

Уколико се осврнемо на визуелни план запажамо да боје које доминирају збирком јесу, најпре, бела, којој Симонида, нарочито у другом делу, чува традиционалну симболику чистоте, затим, жута, која стоји у антитетичком односу према белој, чиме је ауторка избегла типизиран контраст који би настао да је одабрала црну боју. Ту су и црвена и плава, најприсутније у другом и трећем делу књиге и везане превасходно за вино и небо, који представљају још једне важне термине Симонидине прозе. Након боја могуће је издвојити и симболику броја три у виду тога да је дело формално сачињено од три сегмента, који функционишу као дуже приче, затим су сви мотиви груписани око три окоснице (раста, развоја и на крају умирања), присутне су три гране уметности (музичка, ликовна и литерарна), и на крају, можемо извући и три симболичке нити (осећај – земља – човек: метафозичко – материјално – тело као спој та два: језик – топоним – биће)

Када обухватимо све претходно наведене одлике идући даље кроз садржај збирке откривамо неколико дихотомија које ауторка успоставља, међу којима је посебно важна она између човека и детета. У таквој бинарној опозицији страна којој Симонида, у извесном смислу, даје предност јесте дете. Та два поља обједињена су у лику Саве Мркаља, а као додатно наглашене проналазимо их  и у другом сегменту књиге, где је лик дечака обележен позитивним карактеристикама спрам његовог оца. Зашто један од њих двојице одлази у Ковин и по чему се све разликује однос који су изградили са сестром, односно ћерком, откривамо проласком кроз приче које творе овај део збирке. Након детета и човека, још један контраст који се уочава јесте онај између мушких и женских јунака, посебно при карактерисању ликова мајке и сестре спрам, поменутих, оца и брата. У истом делу збирке издваја се огледање предака у потомцима, који бисмо могли да узмемо као неку врсту ауторкиног личног топоса.

За све приче специфично је да садрже неку компоненту трагичног. Један од најрадикалнијих и најуспелијих трагичних преокрета повезан је са судбином болесне девојчице из средишњег дела. Она има нешто заједничко са судбином ћерке Ивана Галеба из истоименог романа, будући да су обе болесне од туберкулозе и да умиру врло младе, а све се дешава током пролећа, чиме се ово годишње доба рађања и бујања преображава у доба када копни људски живот. У Десничином роману налазе се реченице које су сасвим примењиве и на Симонидину збирку, иако се односе на жанр романа, а које кажу да „романи никад не излазе на добро. Кад би имали да изађу на добро, не би било зашто да се пишу. (…) Роман се пише само онда кад кућа гори. (…) За трагедију у животу довољна је несрећа. За трагедију у књижевности треба још нешто: таленат.“ У овој збирци на симболичком плану „гори“ један дом, један језик и неколико људи.

Симонида Лончар, Пнеума (Прва књига Матице српске)
Симонида Лончар, Пнеума (Прва књига Матице српске)

Последњи сегмент збирке задржава већ поменуте мотиве старења и мајке присутних и у прва два дела, с том дистинкцијом да је сада још већи акценат стављен на симболику смрти. Појам самртника издваја се као централни, око кога се групишу речи као што су болест и распадање. Одабиром специфичних делова тела за наслове поглавља ауторка нам сугерише телесно нестајање човека. У стилу којим је писан овај сегмент садржи траг поетског присутног код Симе Пандуровића, Диса и Момчила Настасијевића, које се огледа у гротескном приказивању болести и декомпоновања тела. Такође, ауторка користи поступак који налазимо и у причи „Ветар“ Лазе Лазаревића, а то је приказ болести кроз призму не болесника, већ његових ближњих и њихове околине. Психолошка страна болести и блиског суочавања са смрћу присутна код јунака збирке има много тога заједничког са делима аутора словеначке књижевности Ивана Цанкара и Славка Грума, за које посредством саме ауторке знамо да су били један од извора њене инспирације. Симболичка нит која би се могла извести из овог дела збирке, а која продужава оне претходно успостављене, јесте радост – брдо – труп: осећај – земља – човек: метафизичко – материјално – тело као спој та два. Мотив хлеба аналоган је лику Саве Мркаља у погледу односа између детета и човека у првој причи, тиме што обједињује у свом значењском пољу све чланове претходно поменуте линијске везе. Хлеб се пореди са телом, а онда посредно и са слогом у речи, дакле, хлеб се дегларише као нешто добијено од земље, тело је људско у овом низу и на крају реч се реч потврђује као градивна компонента језика. Важно је нагласити да је у питању хлеб који је расквашен водом, односно налази се и сам у стању распадања. Као и тело човека али и слог у речи посматрамо као сталну могућност да се реч разложи. Из сваког сегмента могуће је апстраховати тежишну симболичку раван која функционише као темељ за градњу свих прича, и управо то јесте један од главних квалитета збирке.

Након проласка кроз књигу читалац ће сигурно приметити велики удео и значај који заузима историја, како књижевна тако и она национална али и лична, која функционише као извор инспирације за ауторку. Важно је нагласити да све приче у највећој мери чувају историјску веродостојност података, што нам говори о темељности са којом је Симонида приступила писању. Најпре се суочавамо са периодом националне прошлости када је наш језик у стању промене, затим долазимо до аграрне реформе села у другом сегменту, и на крају се сусрећемо са појмом колонизације. Дакле, можемо закључити да нас ауторка суочава са три реформе, језика, земље и човековог бића, које су оставиле дубок траг у нашој култури. На плану језика, осим реформе, вреди истаћи и Симонидине оказионализме, као што је надомак-покојни и црквобојазан.

Прича „О Торжи (За деду)“ у функцији је својеврсног епилога, и наставља неговање симболике предака, сна, цркве и мајке. Црква као материјална и духовна грађевина отвара и затвара књигу, чиме ауторка формира кружну композицију своје збирке и ствара потенцијал да се након завршетка читања вратимо поново на његов почетак.

Збирка Пнеума Симониде Лончар, како због разматраних квалитета, тако и из још многих који овом приликом нису успели да буду поменути, засигурно да завређује читалачку пажњу. Ауторка нам овом књигом показује да спој домаће историје, традиције и културе може бити подједнако пријемчив свима, независно од њихове литерарне компетенције. Иако оријенисана превасходно ка прошлости, Пнеума својим стилом и садржајем бива сасвим актуелна и за савременог реципијента.

Ауторка: Марија Цветићанин

Scroll To Top