Већ избор слогана овогодишњег Феста показао је измењен однос снага на филмском фестивалу у Београду. Сам организатор је истакао да се слоган ,,Храбри нови свет” не односи на филм, већ је пре свега о нама, изабран да се покаже свест о незавидном времену и изазовима кроз које смо прошли. Изгледа да се, бар када су социополитички изазови у питању, изазови тек отварају, па је и крилатица ближа Шекспировом усклику у Бури, циничном очајању над стварношћу. Хакслијеву дистопијску визију је у овом тренутку најбоље оставити по страни. Узимајући Шекспиров цитат, Хаксли је пренео у његов ироничан тон у свој роман, што овде није случај, тим пре што слоган педесетог Феста евоцира онај који је имао први Фест 1971. године ,,Храбри нови свет”.
Фестивал је успешно одржан, нада се остварила, свет је победио још један изазов. Уколико поглед ипак усмеримо ка седмој уметности, морамо да се запитамо шта је то храбро и врло у савременом филму што је по мери данашњег света?
Забрињавајући тренд настојања да се на најјефтини начин и финансијски и интелектуално подиђе публици остаје мање лепа слика комерцијалних филмова. Драгоценост великих фестивала, а Фест то јесте, јесте прилика да се стање ствари провери и утврди да ли филм као уметност прекрива мутни талог кича, или он ипак израња из њега на светлост дана како би написао бескомпромисну поруку која није прилагођена очекивању данашњег врлог гледаоца. Велики број филмова на Фесту 2022. испунио је овај задатак и показао значајан уметнички квалитет. Овде су издвојена три филма који се могу узети као селфи нашег савременог света.
Плави месец румунске редитељке и сценаристкиње Алине Григоре даје визију живота између страха да се оде и немогућности да се остане. Ово је филм о унутрашњем свету младе јунакиње Ирине који је сценски приказ добио у комплексним односима јунакиње и њеног непосредног окружења. Блискост и близина тог непосредног окружења, наглашено се представља као сила која креира њен унутрашњи свет. На самом почетку филма гледаоцу се ставља до знања да Илона има избор да оде. Заварани очигледним предностима могућег одласка, покушаваћемо да у развоју приче пронађемо његову тамну страну и разумемо њену одлуку да га не прихвати. У мноштву околности из радње филма и разумевању веза између ликова, могућност да Ирина оде и започне нови живот, помера се у други план и уступа место питањима која се граниче са фантастиком, као што је проблем куповине детета, где купац жели да купи једно дете, мајка жели да прода оба близанца док се отац потпуно противи целокупној трговини која у први мах изгледа превише апсурдна да би се уклопила у усамљено туристичко место на румунским Карпатима и свакодневицу власника породичног хотела. Бизарни низ наставиће њена одлука да се упусти у везу са човеком са којим је спавала а да се од количине алкохола не сећа искуства, за њу показаће се, првог. Упорно истицање жеље да оде, али не у Лондон већ у Букурешт ,,зато што је ближи”, представља једино показивање воље и једину активност коју макар донекле чини за себе. Ирина се у први мах представља као жртва, што свакако јесте и што до краја филма и остаје. Начин на који се она бори са проблемима показаће истоветан степен апсурда присутан у осталим елементима радње, истовремено ће умањити њен изглед жртве и изједначити је са осталим члановима фамилије. Односи међу њима су књишки дисфункционални, поред манипулисања и хијерархијског устројства, присутан је спектар психичких поремећаја, који кулминира у сцени на крају филма, коју управо Ирина инсценира. Овој сцени претходи разговор између Ирине и Серђа који је својеврсно враћање на почетак филма и подсећање да одлуку која се тиче њеног одласка или останка, доноси само она. Ирина, дакле не игра по правилима, она их ствара.
Плави месец је филм о животним питањима, о жељи за променом о покушајима да се остваримо и будемо оно што желимо, да будемо хероји у сопственим очима и да задивимо себе, или оне који нам намећу мишљење и диктирају животна правила. Филм започиње представом о животу као клопки а открива нам на крају да нико други не стоји на путу остварења наших снова и жеља до нас самих. Да ли Ирину окружење подстиче или је спутава остаје у суду гледаоца. Њему остаје и питање да ли Ирину држе обавезе или нека друга посебна веза, припадност, брига или свемоћна, иако дисфункционална, љубав.
Аустријски филм режисера Петера Брунера, Луцифер је филм о двојици усамљеника који живе у планинској кућици и не силазе међу људе. Ово је филм о породици која живи по сопственим правилима и не хаје за остали свет. Такође и филм о жртви и посвећености. Филм о мајци и сину.
С друге стране, ово је драма без заплета, с низом радњи које су дате као илустровани документарни приказ живота ментално заосталог младића и његове мајке чији је разум такође замућен конзумирањем алкохола у младости и злостављањем у детињству. Њихов миран и повучен живот помаже комшија Тео који такође живи на планини, али има контакт са житељима у селу. Поред Теа који их снабдева, повремено их посећује и ветеринарка која брине о кравама и соколу, али и о Јоханесу имајући пре свега мушко – женски принцип у виду.
На импровизованом светилишту, са олтаром од осушеног стабла, мајка се свакога дана захваљује богу што је трезна и што је донела разбориту одлуку да се склони у планину где је њен син сигуран. Елементи сакралног су овде сведени на баналну слику (не)разумних ритуала који ван њиховог света изазивају гнушање. Дубље сагледавање слике, показаће везу са природом, проналажење спаса у њој и као последицу те повезаности, потребу да се покаже поштовање и захвалност. Јоханес и његова мајка живе у ритму природе, радници са секирама и тестерама, дроновима и бојом за обележавање стабала осуђених на смрт, слика су оног света који влада природом и успоставља правила. Овај метафорички приказ право значење има у бруталном опхођењу странаца према мајци и сину, и своди се на животно правило којим се руководи модерни врли човек а које ставља интерес на прво место. Зато изолован, и из перспективе актера идиличан живот, прекида грамзива и бескомпромисна менажерија капитала, која жели да откупи кућу да би на том месту направили жичару и стазу за скијање. Пошто се новац не покаже као ефикасан за чудне житеље, они прибегавају другим силеџијским методама. Убију им стоку, разбију прозоре и генератор за струју. Највећи злочин, тога су свесни, је да натерају мајку да се врати свом пороку из младости, што ће брзо довести до њене смрти. Оставши сам, Јоханес доследно спроводи научена правила, која сада имају супротан ефекат. Он још једном постаје симбол савременог човека који се представља као владар света чија правила заправо не разуме.
Руски филм Дело режисера Алексеја Германа млађег, круна је приче о бици са ветрењачама. Давид, признати универзитетски професор, не могавши да остане равнодушан на корумпирани систем, објављује цртеж градоначелника и ноја у, по ноја, нимало повољном положају. Наивни, инфантилни реваншизам малог човека који не жели да трпи неправду а немоћан је да предузме нешто више, изазива озбиљне последице пре свега по њега и непосредну околину. Тема блиска савременом гледаоцу, чини да лајтмотив филма ,,сви краду” и ,,сви знају да градоначелник краде” добије призвук сатире. Професор бива оптужен за проневеру новца приликом организовања конференције, правно формулисаних кроз крађу 15 столица, што положај обичног човека у односу на оне који су у власти новца и неморала, чини још апсурднијим. Док је у кућном притвору, један по један, пријатељи и сарадници губе елан да га прате у сулудој борби и под претњама, уценама или корумпирани, стављају се на другу страну. Остају му само студенти, али не као нада неког будућег исправног света, већ искључиво као почаст његовим професорским и људским квалитетима. Само један од њих званично протестује испред факултета и бива затворен. Само једна студенткиња из протеста напусти факултет. Сви други се уклопе у безобличну масу човека који све зна, али зна и да је као појединац немоћан. То ће увидети и Давид, када се његова победа на суду релативизује скором сменом градоначелника. Иако излази као победник, колеге на факултету гласају против његовог повратака на факултет. Човек који ће показати прстом на неправду, неморал и крађу је у друштву где влада лоповлук и неморал непожељан. Једину светлу тачку, због које вреди животе, чини долазак његове ћерке, што је једна од споредних прича које комплексна радња филма прати. На почетку борбе са системом умире Давидова виспрена и мудра мајка. Жена га напушта, а ћерка је већ отишла и престала да комуницира са њим. Ирин повратак и позив да учествује у њеном будућем животу је зато награда коју осваја његова правдољубива жртва. Без ње би као у театру апсурда Давид остао сам у пустоши бескичмењака и узурпатора, са псом који тражи да му чита поезију.
Ако се после завршеног Феста запитамо какав је тај нови врли човек, открићемо нови поглед на врлину. Ова која краси новог човека, дефинисана савременим филмским виђењима, изненадиће нас доминантом промене и прилагодљивости. Они који је не поседују постају сломљени појединци, непожељни носиоци етичких норми и морала који новом човеку представља сметњу. Слике поларизоване личности где се поремећаји крећу до екстремних граница, на ширем плану манифестују стање друштва и породице. У нашем врлом свету изједначени су љубав и мржња, губитак и благостање, живот и ништа. Извор, центар и мерило исправности је човек. Он је слика индивидуе која одлучује, манипулише и прилагођава. Окренут је сопственом бескомпромисном суду, себичном и ниском. У представљеним филмовима, као и у животу, мрачни демон који управља човеком је страх. Нови храбри човек је заправо уплашена звер која у неизвесности личног опстанка угађа свом најнижем индивидууму и зато постаје опасан за друге. Свесно или не, са намером или против ње, јунаци зарад вишег циља уништавају себе и најближе. Ирина се у Плавом месецу враћа својој дисфункционалној фамилији остављајући снове о студентском животу у Букурешту за неки тренутак који ће можда у будућности доћи. Давидова мајка у Делу умире од бриге над синовљевом пропашћу, Јоханес у Луциферу биће препуштен на милост и немилост друштву упркос томе што је мајка жртвовала живот да то спречи.
Борба против човека у руху авети тема је и победничког филма Нитрам, режисера Џастина Курцела, који из много разлога, укључујући и овај да је победник нашег фестивала заслужује да му се посебно посветимо.
Седма уметност се, ако је судити по Фесту, добро држи. Нови храбри свет ће у морати да реши дилему да ли израња из мутне воде или у њу зарања. Какав год избор да направи, чека га неизвесност и страх. Једино је нада на његовој страни. За годину дана, на 51. Фесту имаћемо прилику да видимо каквог је новог човека забележила филмска трака.
Ауторка: Зорица Младеновић
