Дантеов Пакао у делу Микеланђела Буонаротија

У изгнанству, за време опште политичке нестабилности Италије, злоупотребе црквене власти, жестоких и страствених страначких размирица између Гвелфа и Гибелина, Данте Алигијери (1265-1321), један од најпоетичнијих и најпотпунијих фигура Средњег века, пише своју Божанствену комедију коју чине три дела: Пакао, Чистилиште и Рај, кроз коју он допушта да га велики антички песници приме у свој круг (Хомер, Хорације, Стације, Овидије, Лукан), а да га Публије Вергилије Марон прати до земаљског раја где ће се његова душа здружити са вољеном Беатриче. Дантеов учитељ и вођа с разлогом је Вергилије (70. п. н. е–19. п. н. е), песник и филозофски мислилац који је као Римљанин опевао римску грађу, приказао људски развој и који је од свих римских песника најближи хришћанским идејама (Шрепел 1899: 112). Вергилије добија улогу Дантеовог вође и учитеља јер је он већ у свом познатом спеву Енеида опевао Енејин силазак у Хад, те као искусни водич води и Дантеа кроз Пакао и Чистилиште. Кроз Комедију се спознаје људски живот из перспективе загробног, односно перспективе земље са оног света и обрнуто, а први део спева Пакао драмски је најинтезивнији. Пакао, у ком сусрећемо многобројне грехове, од разблудника и прождрљиваца до најтежих грехова у виду издајништва родбине, домовине, гостију и добротвора, представља слику зла и порока, болну слику загробних мука. Овим спевом Данте је, као личност старог времена, постао вођа и глава препородне књижевности новог времена и отворио простор ренесанси, али и омогућио неисцрпну инспирацију, не само књижевности, већ и ликовним уметностима и многим сликарима вековима после који су црпели мотиве и теме из Дантеових стихова у свом уметничком раду. У овом раду тежиште ће бити на једном од највећих ренесансних уметникаМикеланђелу Буонаротију (1475-1564) и његовом раду у Сикстинској капели у ком можемо да уочимо Дантеов Пакао.

Микеланђело Буонароти - портрет сликара Данијеле да Волтера
Микеланђело Буонароти – портрет сликара Данијеле да Волтера

Сикстинска капела

Сикстинска капела је део Апостолске палате, званичне резиденције папа у Ватикану те се због тога још назива и Папска или Ватиканска палата, која је добила име по папи Сиксту IV (рођ. Франческо дела Ровере, 1414-1484), због тога што је 1475. године наредио да се на месту где је била стара средњовековна Велика капела начини нова. Ова капела позната је по свом зидном сликарству и унутрашњој архитектури коју су радили највећи ренесансни мајстори: Микеланђело Буонароти, Рафаело Санти (1483-1520), Сандро Ботичели (1445-1510) и Ђовано Лоренцо Бернини (1598-1680) и представља величанствени правоугаони амбијент висок преко двадесет метара. Зидно сликарство Сикстинске капеле сматра се једним од најзначајнијих радова Микеланђела, поред његове Пијете (1498, базилика Светог Петра у Ватикану) и Давида или Дива (1501-1504, Галерија Академије уметности у Фиренци), скулптура које су му донеле популарност међу црквеним великодостојницима и папама. Наиме, Микеланђело је првобитно био задужен да ослика свод Сикстинске капеле и тај задатак му је поверио папа Јулије II (рођ. Ђулијано дела Ровера, 1443-1513) 1508. године. Свод капеле откривен је 1512. године, што је пропратило одушевљење папе и верника. Већ 22. септембра 1533. године папа Клемент VII (1478-1535) из династије Медичи позива Микеланђела да ослика Страшни суд на главном зиду где је олтар Сикстинске капеле, „да би показао на тој слици све што сликарска уметност може постићи“ (Вазари 1995: 273), иако је олтар посвећен девици Марији. Рад на Страшном суду шездесетогодишњи Микеланђело започео је 1536. године, када је зачетника идеје наследио папа Павле III (рођ. Алесандро Фарнезе, 1520-1589), раскидајући са стандардном традицијом у иконографији (Bartz, König 1998: 100). Најстарији типови иконографске и композицијске схеме Страшног суда подразумевали су јасну равнотежу строго подељених хоризонталних зона које симболизују хијерархију космологијске традиције са Христом на престолу. Црква је тежила да личности на фрескама буду јасно препознатљиве верницима, као и да буде јасно истакнуто која зона фреске представља Спасене у рају и Проклете у паклу, док се код Микеланђела сусрећемо са анђелима који немају крила и светитељима без ореола, а демони су истакнути само тамнијим нијансама и јачим гримасама. Микеланђело јесте поседовао дубоко и студиозно познавање монументалних дела из претходних епоха, али он не преузима елементе из традиционалних схема (Амброзић 1976: 43).

Сикстинкса капела: Дантеов Пакао ,,Страшни суд" Аутор: Микеланђело Буонароти
Сикстинкса капела: Дантеов Пакао ,,Страшни суд” Аутор: Микеланђело Буонароти

Дантеов пакао – Страшни суд

Када је Страшни суд откривен 31. октобра 1541. године, Микеланђело је показао да је успео да превазиђе самог себе и свој рад на своду капеле. Он је успео да замисли страхоту приказујући муку оних који нису водили поштен живот и да наслика наге фигуре у разним тешким положајима како носе крст, стубове, копља, трнов венац са таквом лакоћом потеза (Вазари 1995: 278).

Као што је већ поменуто, Микеланђело прекида са стандардном традицијом те на главном зиду капеле није приказан уобичајени сценарио коначног суда. Уместо да Исус Христос буде у центру композиције окружен посредницима и да раздвоји Спасене лево од Проклетих десно, Микеланђело одлучује да пажњу посматрача усмери на успон Спасених и, још снажније, на страшан пад Проклетих. Кључну тачку ове фреске чини моћни Христов лик на горњој половини. Он страшним и неумољивим покретом десне руке као да управља осталим фигурама чији број досеже преко стотину. Овим покретом он изазива вртлог нагих тела, те се у том призору не уочава јасна граница између раја и пакла, али и спасења и проклетства. По иконографској традицији, апостоли би требало да буду устоличени заједно са Христом, али овде се гомилају око Христовог указања, а девица Марија са леве стране као да занемарује свој најважнији задатак – она се налази у контурама свог сина (Bartz, König 1998: 100) и одвраћа поглед од људске несреће. Јован Крститељ се такође појављује на левој страни композиције, пун запрепашћења због светлости која обасјава лик Исуса Христа, а свети Петар добија улогу која му у овом контексту уопште није прикладна, јер жестоким гестовима интервенише у спору који се дешава. Међу поменутим светитељима препознаје се и лик Дантеа као сведока збивања дијагонално изнад Исуса Христа. У дну композиције „сваки оштрији дух лако ће препознати охоле, завидљивце, тврдице, блуднике и остале грешнике, пошто је Микеланђело обратио пажњу на сваку појединост њиховог изгледа“ (Вазари 1995: 279). Ђаволи и душе Проклетих окупљају се испод две митолошке фигуре: на левој страни Харона, који стоји на својој барци на блатњавој реци, а на десној Миноса, који дели казне Проклетима да би их касније демони одвукли у јаму без дна, где их очекују разне искривљености и муке, тешке и очајне онако како њихово предодређено место захтева. Осликавајући Харона и Миноса, Микеланђело је прожео у хришћанску тематику митолошке елементе надахнуте Дантеовим Паклом.

Дантеов Пакао ,,Страшни суд" - Минос Аутор: Микеланђело Буонароти
Дантеов Пакао ,,Страшни суд” – Минос Аутор: Микеланђело Буонароти

Лик Харона познат је из митологије. Роберт Гревс у Грчким митовима наводи да „кад душа силази у Тартар, чији је главни улаз у гају црних топола поред извора Океана, побожни рођаци је снадбеју новчићем ставивши јој га под језик. То је намењено похлепном Харону, који душе превози у напуклој барци преко реке Стиг.“ (Гревс 1995: 67) Такође, „Харон би духовима, који нису имали пара, говорио да се заувек морају трести на обали реке или да нађу свој пут назад у Грчку, и да уђу на споредни улаз код Тенара, где је улаз био бесплатан.“ (Гревс 2017: 29) Пратећи овај мит, Микеланђелов Харон на композицији Страшног суда у полутами и у очајном положају гура изгубљене душе из своје барке у гротло пакла и удара их веслом, а искежени демони их вуку у његову барку. Приказан је као снажан старац са магарећим ушима и страшним погледом, а његова седа коса је у контрасту са тамнијом бојом тена. Микеланђело се овде користи тамнијим нијансама тена и јачом гримасом лица како би истакао да је у питању лик који се налази на самом уласку у пакао. „На грешницима који му прилазе, препознаје се грех, а истовремено и страх од вечитог проклетства.“ (Вазари 1995: 279) Грешници се гомилају на барци, рукама се штите од удараца весла, поједини испадају, док други покушавају да их придрже. На Хароновој барци уочавамо двадесетак нагих мишићавих и згрчених фигура, са уочљивим страхом на њиховим лицима. У Дантеовом Паклу Харона сусрећемо у трећем певању, а песник га је преузео из Вергилијеве Енеиде. Вергилије у свом спеву Харона представља на следећи начин:

„Страшни возар чува воду ове реке,

Прљави Харон, чупаве седе браде,

С ватреним очима, у прљавом плашту,

Који му везан, на раменима виси.

Сам гони чамац и управља једрима,

И зарђалом чуном он превози сенке.

                                                   Већ је стар, ал божански крепак и чио.“

                                     (Вергилије 1964: 199)

Ако се осврнемо на Дантеове стихове из трећег певања, уочава се подударност описа овог старца:

„Ево где ка нама на чуну броди

старац, са власима белим од старости,

вичући: Тешко вама, душе грешне, ко вас роди!

Не надајте се небеској милости:

долазим да вас на другу страну возим,

у свет вечне таме, леда и огњене јарости.“

(Данте 2001: 52)

Његови образи су „вунасти“, а из очију му „сева ватрена каскада“:

„Харон, демон с очима што жаре,

миг им дајући, у чун их збија попут стада,

сваку која оклева удара веслом к'о магаре.“

(Данте 2001: 52)

Дакле, и код Вергилије и код Дантеа Харон је описан као демон, страшни старац седе косе, који дочекује грешне душе, удара их веслом и превози на другу страну реке, што се подудара са ликовним делом у Сикстинској капели. Харон неће првобитно хтети да превезе Вергилија и Дантеа преко рехе Ахеронт, јер је Данте жив. Лађар је већ био кажњен од стране Хада када је превезао Херкула који је био жив (Гревс 1995: 295) али пошто Вергилије опомиње да је у питању небеска воља, он прихвата да их прими на своју лађу.

Дантеов Пакао
Дантеов Пакао

Десно од Харона, приказан је краљ Минос. Минос је легендарни краљ Крита, син Европе и Зевса, познат по својој мудрости, праведности и законодавству. Са својом браћом, Еаком и Радамантом, у митологији је судија у подземљу, као и код Дантеа у Паклу. На композицји Страшног суда око његовог снажног тела обмотане су змије. Као и Харон, он такође има магареће уши и седу косу, а окружен је брдом ђавола. „Не може се замислити колико разноликости има на главама тих ђавола, правих паклених чудовишта.“ (Вазари 1995: 279) Поред његове десне ноге извирују врагови Злоканџе који се појављују у Дантеовом Паклу. За лик Миноса Ђорђо Вазари у Животима славних сликара, вајара и архитеката наводи да је добио обележје лика госпара Бјађа да Чезене (1463-1544), папиног шефа церемонијала, који се жалио на неприкладну нагост фигура које су присутне у Страшном суду. Ова његова жалба резултирала је тиме да је уметник његов портрет искористио за лик злог судије у подземљу. Микеланђело га је насликао управо нагог у природној величини у десном углу са магарећим ушима, обавијеног змијом, која му прикрива интимне делове тела. Госпар Бјађо је молио папу да се Микеланђело казни, али све даље жалбе папа Павле III је одбацио јер „он нема надлежности у паклу“ (Амброзић 1976: 32). Демонски изобличени Минос је алегорија савести Проклетих. Он, као грешникова савест, одређује какву ће патњу подносити душа и та патња је вечна – ово одговара теолошки строгој тези о непоправљивости извршеног чина, у неискупивости свесно учињеног зла (Магарашевић 1976: 20). У Паклу се јунак сусреће са њим у петом певању на улазу у прави пакао, тј. на улазу у други круг пакла у ком своје муке трпе разблудници. Данте Миноса такође приказује као демона који суди душама и одређује у који круг пакла одлазе:

See Also
Каталин Ладик

„Ту страшни Минос режи као куга:

на улазу грехе одмерава;

суди и вртећи репом казује број круга.

Када душа у којој несрећа рођења спава

пред њега дође, па се исповеди,

тај зналац грехова означава

које место у паклу јој следи;

увије реп толико пута

колико кругова ниже њен грех завреди.

Пред њега безброј душа залута

и редом долази да чује пресуду;

исповеди се, казну чује, па доле одлута.“

(Данте 2001: 60)

Минос, попут Харона, такође не дозвољава Дантеу да прође до следећих кругова пакла, али Вергилије га одвраћа од тога. Данте наводи да Минос својим репом одређује у који круг пакла одлази грешна душа, а у Микеланђеловом ликовном делу уочавамо врх репа изнад Миносове главе.

Вазари у свом поменутом делу наводи да је папа Клемент VII желео да Микеланђело наспрам Страшног суда изнад главних врата Сикстинске капеле наслика и Луцифера „који је због своје охолости изгнан са неба како се, заједно са анђелима који су грешили са њим, сурвава у средиште пакла.“ (Вазари 1995: 273) Микеланђело је направио скице и за ову композицију, која на крају није изведена у Сикстинској капели. Једна од тих скица пакла је касније изведена у трансепту Цркве дела Тринита у Риму која се налази изнад Шпанског трга, у капели Светог Григорија. Овај рад се ипак не приписује Микеланђелу, већ једном од његових ученика са Сицилије који му је помагао при одабиру боја у Сикстини.

Тема Страшног суда и загробног живота, али и питање судбине човечанства, вековима је била извор инспирације, како за теологе, тако и за уметнике. Како је Данте кроз своју Божанствену комедију представио своје виђење и путовање кроз загробни свет у друштву великог песника Вергилија, а потом и блажене Беатриче, тако је и Микеланђело ову тему доживео и успео да је преточи у врхунско дело своје епохе. Како примећује Катарина Амброзић, он је без икаквог моралисања о добру и злу обрадио тему Страшног суда као „херојску и митску тему трагичне судбине човечанства“ (Амброзић 1976: 15). Осликавајући мотив из Библије, те пре свега вођен библијским референцама, код Микеланђела се истиче и непосредан удео Дантеовог дела, ког је овај уметник изузетно поштовао. Управо кроз епизоде о Харону и Миносу из Пакла увиђа се подударност стихова и ликовног дела у Сикстинској капели, а своје поштовање ка лику Дантеа Микеланђело, који је и сам био песник и познавалац Дантеовог дела, одаје и приликом осликавања портрета овог уметника међу фигурама које се налазе око лика Исуса Христа. Како се није водио традиционалном иконографијом, Микеланђело је успео да фреску, односно духовно дело, у Сикстинској капели представи и као оригинално уметничко дело.

Аутор: Милица Милошевић

Scroll To Top