Завера богова против Орфеја

„(…) Јер небесници

         нису кадри све. Сежу, наиме,

         смртници пре до понора. Дакле, с њима се

         преокреће одјек. Дуго је

         време, али се збива

         истинитост.“

(Хердерлин: <МНЕМОЗИНА – фрагмент друге верзије>)

… АКУСТИЧКИ простор Орфејеве главе, постављен на троношцу понад пророчки-гласовно зјапеће пукотине испаравања сагорело-шифарског, Горгоном управо чуваног записа: одговора на загонетку Сфинге. Јер, тек са Орфејевим преображајем тог многогласовног испарења, дотеклог од сагоревања мртвих слова тог шифарског свинутог одговора, бива најзад и одмотано, из оквира једне сопствене дубоке смрти, биће Еуридикино. Отуд Орфеј ствара жалобну песму за мртвом Еуридиком – нов, иако тишински, израз унутар недописаног белог поља тог папируса, или, унутар претпоставне позадине и самог Тот-Хермесовог знања Сфингиног одговора. Јер, то врлудаво поље је, у исто време, онај процепно-празан простор сâме моћи постављања питања – понад кога је и постављен пророковању базични троножац. Стога полузбрисани ланац тог траженог одговора бива кроз Орфејеву главу обновљен – као преломљено-звучним провиђењем управо омогућена, новина-у-тумачењу; – те као Еуридикино лавиринтно-одмотавајуће ускрснуће, у виду Феникса раскриљено-искравог исписивања сасвим нових, искравих знакова; а то се исписивање догађа у коначно разотритој димензији звездане дубине: зјапећој шупљини ноћно-откуцајног неба! Развезивање пространства те шупљине исто је што и распуштеност омче Тот-Хермесовог стешњавања васионе у прострту мапу свих координата једног будућег, вечно-васионског путовања – које започиње, тек након дизања за пра-тло („пупак света“), онога још у претпочетку фиксираног (трозубачног) сидра; чија сребрнасто-паучинска врпца потиче од музиком шупљег подземља засферичене, небеске „лађе“ – у виду космичког вретена. А то је, у исто време, узнесеност Орфејеве акустичке главе – као нултог пра-места поетског стварања – у предворје сопствене му сферне музике – у Сазвежђе Лире.

Оваква беше бура небеских светова: – или, тачније: ово би био хладно-грозничав израз жала за „изгубљеним временом“, стањем пранеометености сневања:

–сукоб разбукталих аури неукротивих небеских објеката – из кога настајаху ковитлаци њима просутих шарених (алхемијских) течности (које се још узајамно контурно полазироваху); узбуркано-огњени облак проношења Сневача, што плови у свеже-обојеном раствору прашине велико-звезданих окршаја.

Орфеј и Еуридика никако не могаху обоје да се сместе на преуско острвце, настало од потопљеног врха њихове бродоломне Лађе-планине; јер, ако би на њега стала Еуридика, цела планина би својим изновним неприлагођеним израњањем из мора заувек отпловила у облаке; а ако би на њега стао Орфеј, планина би, у облацима надолазећих олуја, изгубила свој врхунац – који би тад био кобно замењен са Његовом главом! Тако би Орфејева одрубљена глава наставила да пева о безнадно-жалобном свету што је остао унутар потопљене шкољке (уха Еуридикиног): – на тај начин што громовним преломом Њеног потајно бисерног зрака немости, кроза своје громадно чело, разоткрива лепезасто-језички састав тога бисерја – што дрхтаво проговара кроз вакуум дате шкољке.

Када је једном присвојио сребрно-светлосну врпцу Њихове Ткајуће Пловидбе, односно облик стешњења тамно-вакуумског несамерја, Тот-Хермес постаде (– као полубог што стајаше на раскршћу, прагу испраћаја старог еона –) онај који зауставља ток из-себе-одмотавајућег предива Еуридикиног зрака самосвести; – односно, зрака у виду милионито себе-разбијеног еха-с-звезде њене сасвим захладнеле короне самосвести, која себе још само велико-непосвојивој нигдини дарује… Јер Хермес присваја најужи овој њеног звука, трен проширења резонантне туге њене самосвести, те је само услед тога управо он она њена последња коб, или судбински незаобилазно зло (упоредо: пакост паланке). Јер он је Химера постала од закочене жеље њеног захвата читавог хладно-звезданог бескраја – чиме он беше апсорбовао и цео њен првобитни, осећајно-енергетски потенцијал; – чиме он беше у сржи загушио (– и то путем стешњавања у двосложну кључ-омчицу – израз осмострукости Сфериних прстенова, увитих око двосекле Преслице –) и сам њен превладано-жални дахрасветни кап-пламићак: вид неотуђиво-појединствене моћи њеног тихо-срчаног подношења једне тек слутеће преогромности: уплива надалеких, потпуно непознатих светова.

                                              Фауст:

                                           „У окоштавању не тражим спас,

                                           језа је део најбољи свих нас;“

                                           Мефистофелес:

                                           „Потони! могу и узлети! рећи –

                                           свеједно;”

                                           (..)

                                           „Троножац жарки угледаћеш ту

                                           тад ћеш бити на најдубљем дну.

                                           Уз његов сјај ћеш Мајке опазити:

                                           седеће једне, друге пролазити.

                                           Обликовање, преобликовање,

                                           вечнога смисла вечно одржање –

                                           око њих лебде слике свих створења;

                                           (..) не виде никог осим привиђења.

                                           Иако страшна опасност ту прети

                                           мораш до тог троношца допрети

                                           и дотачи га кључем.”

                                           (Гете: Фауст – други део.)

С једне стране: – доњи део омчице (предњи део кључа), кога чини напети лук (прстен) присећања – на обрнуте констелације, саздане од духова нигдине, од којих неке представљаху и “извор заразе” непосталим ентитетом /Химером/, развијајући /Мајкама предодређен/ број /надмесечевих/ духова у безброј. То је оно што Хермес делимично познаје – осим порекла са̂мог зла; – те с друге стране: – горњи део те исте (задњи део кључа), као чвор сведеног сећања на једном пређени пут узајамно-заплетног израстања куле сновиђења – с торњем напрслим од ерупција спутаног језичјаа у отпору спрам кога свака засебна душа почиње да буди своју, тек микроперспективи њеног погледа својствену, путању палитељске ретроакције! А то је оно што Хермес, иако са даљине слути, уопште не познаје, будући да је то прекривено оним последње бисерним овојем бело-светлосног издаха Еуридике у њему; – односно, њоме изваганом дозом израчења неизмерне дубине средишта. И то зарад проширења свег васељенског искуства на поље једне тек самилосно расклопиве смрти! Уназадни зрак понору премостног контакта између друге/свеопште и прве/засебне смрти. Јер само тај зрак твори онај загробни цртеж коме ухо Еуридикино (– шкољка сећања на Столовање Мајки –) а не око (очекиваног и угошћеног) Уљеза, стоји за подлогу. Тако Хермес никад не сазнаде шта својом крађом беше уистину посвојио: сопствену, а тек туђом му заслугом ублажену, смрт-пресуду!

За њу смртоносни „ујед змије” – „удар струје” Плутонове омчице – беше средство њеног подсећања на паралелни свет, који само мртви смеју да виде /јер нигде као у Хаду не беше толико домамљивог жбуња пуног тајновитих бобица прскавог праоткрића сневања!/. Јер тек туђи поглед на њену смрт, беше тачка отпочињања њеног себе-изражавања у свету (“…и он би окренут –” /Х. Брох: „Вергилијева смрт”). И када се Орфеј најзад окренуо, то не беше више поглед на њу као некадашњу, већ на призор њене, први пут заиста досегнуте, смрти; то беше један нов, сасвим измењен поглед на њу (“Била је корен већ.” – Рилке); – на ону коју је „покојништво гушило обиљем својим”, … „пуну велике своје смрти, толико нове за њу да ништа више није схватала”*. (Рилке: „Орфеј, Хермес, Еуридика”). И није ли Хермес (као хтонски пас-чувар више непостојеће јер преображене успомене) управо зато болно крикнуо, онда када се Орфеј изненада окренуо? – И није ли управо то оно што у целој причи мора двоструко да се тумачи! 

      („Јесењи ноктурно и светска пакост духа паланке”):

 „У име верности „чистој” љубави која је ван-језичка

 (која „не-говори”), дух паланке противи се љубави откривајући,

 боље но иједан други дух, да је љубав увек језичка љубав,

 као што је и језик један љубавни језик, (…)

  (Р. Константиновић: „Филозофија паланке”)

Јер, тек када Еуридика – као сасвим изгубљена у подземљу, те предата у руке њеном дволичном водичу, Хермесу, – трајно ускрати Орфеју свој сопствени лик и звук, тек тада Орфеј учини један огроман напор воље: да њену понорну различитост, у односу на утврђено поље саобраћања тадашњег људства, утка – у виду процепно-зјапеће, неподношљиве тишине – у замршено језгро праткива сопствене (иако подчујне – свеосвајајуће) музике. Јер само та дуго чекана (пригушена) музика (– израз са̂ме поливаленције аспеката, у чвор сазвучја стресно-утканог, амбиса тишине –) беше управо она апсолутна непознаница што је само-из-себе-преводива на све језике постојања; те која се, чистом жељом постајања сазнатљивом, од ниоткуда (из гласовитог пупка) проширује у све тачке космоса, – чинећи га (први пут) свеколико-људски доживљеним космосом! Тиме управо Орфеј беше тај који учини уплив дискретно дозираног даха непознтог у структуру познатог – јер: „Што је нешто више несазнатљиво, тим пре се приказује у ономе што му је туђе”. (Хелдерлин).

Управо попут Хермеса – дух паланке је „осуђен на оспоравање љубави у ставу жртве” (Константиновић); – и то жртве која је уједно и самомучилац, те која се /по њој не-сопственој вољи мртвог бога/ самораспиње – услед несхватања безсупстанцијалности језичких игри/замена објеката властите љубави /– што се појављује час као бивствујуће, а час као ништавило/. Јер такав објект свакоме бесконачно /у самом језику/ измиће, управо зато да би и сам постао сопственим /говорним/ субјектом /Другим, који „бира себе”/ – ; те од чијег “пристајања” или “непристајања” /односно, од чијег одазивања на нашу једном у-сну-створену, а затим заборављену представу о њему/ једино и зависи трансцендентна стварност неке љубави /а ни од какве више инстанце/.

     „Нема у духу паланке узвишавања мишљењем,

   озарености и опијености њиме, јер нема у њему духа

   авантуризма као авантуре која је сама по себи циљ…

   (…) разочарање је овде непосредно у служби сигурности. ”

    (Р. Константиновић: „Филозофија паланке”)

Од сопствене чујности за Другог зависи наше сопствено постојање; а уколико тог Другог (још) нема, онда се ехо наше самоће отелотворује у зрак преноса слике наше хипер-(не)-видљивости у облик наше „нове” (дозирано светлосне) видљивости, – дакле, у поглед Другог, као тек могућу недосањану перспективу! Видљиви смо стога само као износиоци, у мир надневидљивог, скупног покрета неизбројних светова; као бирачи путева и путоказа, растумачи збрке њихових редоследа; разрешитељи клупка времена и ковачи дубоко подземне визуре. Тек то би било подземно разлучитељство Плутоново, као незавршив процес самоизновног грађења, које бесконачним калемљењем износи Трећег – ону вазда тражену Непознаницу.

Паралелно томе:

Одлука донесена-у-сну хоће да се сагледа са своје супротне стране (цомора луцида, оно насупрот). Сходно томе, трен буђења бива враћен у сан, и то онда када се, на свом одмакнутом обзорју, ипак сусретне са тачком сусневача.

* * *

Облик Еуридикине самосвести /Анима – јека шупљине једне самопотрло-апсолутне субјективности/ је код Другог/Орфеја, и обратно; облик Орфејеве самосвести /Анимус – лик густине колективног сећања који је, с ишћезнућем светске Аниме, преображен у дух опитне тишине, односно, сенку прапокрета индивидуације/ је увек код Еуридике – око које и обиграва Хермес! Јер, управо тога тежи да се дограби Хермес, како би – у име верности мртвом богу, оцу паланке – ширину свеколике будућности посувратио у сандук прошлости; те како би идеју о озакоњеној бескрајности заменио идејом власти-без-границе, лошом бесконачношћу себе-неспознатог првобитног бића. Само зато он и поставља ону познату клопку Орфеју – јер, при том, не претпоставља да она то у пођеднакој мери јесте и за њега самог; те да је ту забрањен /можда управо зато и правовремен/ окрет Орфеја тек само израз јачине његове жеље за спознајом истине прекида – сажете у обртну слику, пресек свих могућности, или призор стварања који би био трајно подстицајан /дотекао из последње дубине несвесног/.

Јер, што неко више присваја своју Аниму /Анимуса, тим више ова њему ускраћује проширење његове визуре; улаз у поље бескрајног сусазнавања, односно, кључеве бескрајно преконтекстуализујуће потврде једног сопства. Стога и Орфеј коначно отпусти собом заробљавани дух будности свога еха, чувара изгнаног језгра свога сопства – дух Аниме, која му као звучна слика његовог будућег рођења заправо претходи… ; Јер, Орфеј, попут Нарциса, не познаде у звучној слици своје драгане Ехо њену збиљску, већ само симболичко-естетичку другост – и то као управо оно нешто што му бесконачно-клизећи измиће…

Тек спуштањем-на-земљу Палице наднебеског владарства /коме, иако безвременом, одговара временом-бременита Нигдина раскопано-пећинског подземља/ укида се могућност даље чујности-за-смртнике песме његових сфера; обуставља се Ананкин/Дикеин рад спајања узајамно искључивих времена/светова, а самим тим и могућност даљег заједништва Орфеја и Еуридике. Уместо тога, Орфеј улази у комуникацију са дахом полуоживљене слике Еуридикиног сопства – са заувек му одбеглом Анимом, док Еуридика улази у то исто с дахом издисајног прастања, спиралним остатком златног века, који је само још кроз лик планинске старице одржавајући – а што посредно тек одговара Орфејевом Анимусу.

Тиме се истовремено раствара и представа изворно-успостављеног односа јаства и света. Јер, некада то беше однос: Ја – и мноме замишљени светови, као бесконачни контекст призивања у постојање моје нулто-постајуће појаве; односно, Ја – и идеја о путу моје контекстуализације, то јест, идеја о начину грађења сопствене ми поредбе у мноме идејно предложеном свету, који је уједно начин мог двосмерно-условљеног сапостајања са мојом зрцалном непознаницом. Дакле, Ја – и идеја душевног близанаштва, као двоунакрсна структура сустваралаштва, костур космоса.

Уместо тога, сад наступа деформисан образац грађења односа: Ја као, наводно, сам праизвор, господар-створитељ – и неправа другост другога, као од-мене-отпала идејна слика коначног и несавршеног света, као моја властита несразмерна творевина, вечно неспособна да се од мене одвоји, па самим тим ту и моје јаство губи право да се од такве празно-идејне творевине одвоји, што све безмало кочи жељу за наставком стварања. А све се то догодило на тај начин што је Тот-Хермесов безстваралачки опажај праизвора градње свакога односа довео до грешке у одабиру егземпларне фазе за апстракцију скривене суштине тог самог „у ноћном ваздуху лебдећег” пра-односа, те је дошло до запетљавања у „чвор” некада слободно саобрачајућег пара крилатих „духова-чувара”, који и одговараху овом исконском пару, близанцима светске душе – ; да би, затим, лебдеће место њихове сустваралачке могућности (– место расплитања „чвора” што им пригушује жељу за наставком стварања –) коначно отео и заузео сам Тот-Хермес! (– отео „крилате сандале” од духа најдубљег подземља). Тако он коначно седа на – из крст-круга подржавања небеске куполе – полуизведен престо; – и то преобучен у личност оног, на врхунцу самосвесног владарства ишчезлог, субјекта – Мајку! Хибернација жалне успомене на давна времена – Смрзнуто Северно небо.

А стога и самом Хермесу не преостаде у рукама ништа осим горког талога сагорелих – али при том му управо самонаметнутих – окова, кроз чије му сито бесповратно излете посребрена Феникс-Девојка! И тек тада сама Еуридика коначно натерава Хермеса на унутарње-скрушено признање себи: да унутар њених безбројних велова, или круне чувања течности срчаног јој струјања – нема ничег; – ничег осим мира-усред-дубине њене самосвесне одсутности, као ока огледања њене бескрајне могућности у самој себи! А тек то би било оно дуго чекано или океанско померање прага људске подношљивости, односно, сазнајно-суочавалачке спремности, за ризик отварања шкољке сопства према непознатоме. Тек би то значило да више „нема речи, нема језика, нема ничега осим једне суптилне ваге нерава” (Антонен Арто). Јер то је оно пра-ничије око, које се – тек самораспећем онога који га је похлепно хтео присвојити – преобразило у умножено-растућу кап: израз прободености себе самог као свеопштег срца; јер, тек би та у-сну-помодрела ружа свеусаосећавања – не и кратерска рупа <1> давно-ишчезлог божанства – била Круна Величанствене Ноћи.

Јер, Хермесу се струјна омчица, као последње средство његовог старо-еонског владарства, из саме себе развезала, ослободивши сасвим непознато пространство: говор Еуридикин: – израз дуго-задржаваног чуда, које је (укосо-светлосни, крајње изваган) мир. Јер аура њеног сагоревања предаје увек по једну, крилима опремљену кап свакоме оном који се само и усуди да под свод њенога сећања – као несношљиво блештав – стане. Јер, не излете ли управо она из обртног екрана громовниковог смртоносног чела? И није ли отуд управо она она ледено-сипка звезда-обратница, застала у грлу нагло дотеклог плача громовника, а која при том још производи и свиласти шум, мекоту одисаја (при-дну-пећине) пешчаног сата – песму органа унутрашње будности сна. Јер:

Једна звазда, симбол једне љубави, морала

је бити жртвована да би се земаљско узнело

у Сунчев Свет.  (упор. Херман Брох).

    И стога:

Једини даљи вид заједништа између Орфеја и Еуридике био би посвећен другој обали; проналажењу (из-јеке-подземља) оног загробног времена које је (– једино –) у-небо-успињуће <2>. И то као покретни пресек свих (могућих) светова, који су се (једном заувек) отргли из шаке старог бога, чвора свих сазвежђа, балдахинске колевке својих полазних, унакрсно-изолационих дејствовања; сребрне паучинске замке, у виду језгра шифарског текста, које се на крају ипак разудило у лествице, последњу пречицу ка небу некретница. Или, пак, као крајњи ткајући исход зрцалног умногостручавања једном тек опаженог, понорног растојања међу њима.

***

Завера старо-владарског клана полубогова против Орфеја, била би заправо напад на инстанцу ума – ону која је успостављена у односу на пра-врело нечијег закаснело-субјективног реаговања на палу” (предметну) стварност, а чега је ум тек ефекат. Јер, када нечија субјективност не може да се конституише у чистој отворености за оно смртно-постајуће као непознато, она се затвара у круг неослобођеног потенцијала њеног реаговања на то исто; те уместо да употреби свој унутарње-закључан капацитет, као средство пробоја најуже опне своје утамничености, – она тада (као згрчена емотивност, Хермесом сачувана, змијски набујала клица отрова) тежи да деградира чист ум: – сферу на-себи-умирене светлости сазнања (свеколиком започињању подстицајна слика: – озвездано небо). Јер, ону чудесну празно-све-скупност ума чини управо престабилисана мрежа афективних реакција; – односно, онај најскривенији кутак сна” (Х. Брох), што откуцава из неизмерне дубине сопственог одржања – попут захладнеле короне неког погледа који дуго чека на свој трен, јер се седиментира усред разорне врелине неког сунца. 

Јер, чист ум никад не прави девијацију на самом себи, већ то чини управо она отровна, себе-неослобођена афекција, која одбија да ситуира властити субјект спрам апсолутности једне свепотресне новине; те која, уместо у себе саму (или, у своју лошу бесконачност), почиње да сумња у чист ум (што једини зна своју границу).

АПЕНДИКСИ:

<1>:

Наместо надалеко отпловелог острва блажено-мртвих, које се растопило у самом срцу пра-сунца, остаде празнина – која настављаше да бруји једним бескрајним подстицајем: – она постаде врело етеричког вихора, место где живе сенке/негативи у-будућност-пројектованих (блажених) духова: – они који су (– као „надземни”) били осуђени да у оскудном („подземном”) времену буду „киднапери” заслужних смртника. Тако њих двоје као иницијелно-сунчани (Праисконски Близанци) постадоше (– у кули свитања црнозеленог сунца, што жртвено виси над из-себе-просутим пределима –) снага подземног преображаја света. Попут сезонске вегетације која циклично искрсава на разним „разбацаним” подручјима (– спајајући при томе, у неисказивом Нигде, сасвим неспојиве духове места), и ова кула проношења светлости Њиховог уједињено-орловског погледа, ту неопажљиво клизи, извире те превире кроз различите пределе и њихова сасвим супротна, чак неупоредива, културна збивања. И она зауставља своје клижење тек када до те мере усукоби ове културе међу собом, да оне не примете одбегнуће нити њихове нулте мотивације, односно њено убрзање у микропростору вечите осцилације: то је подземно-отворна шупљина умрлих, или отвор чекања на музику неиспољеног; такође: зов на повратак у време оног острва свезнања које још опстојава само у застакљеној јединици празнине, месту крајње потврде оног појединства које бесконачно наставља да резбари себе те тиме „рециклира властиту коначност” /Делез/: – нулто-контактну спојницу диспаратног.

А та је спојница Нептунов трозубац, зглоб огледања оног прадавног сећања које се не мири са губитком симетрије – прастања које је „затурено”. Јер, Нептун (мрачни аспект Орфеја) је једини који може да зури у ноћни кладенац – у коме умиру звезде, те да трозупцем ветроказја „диже ноћ на бескрајну буну.” (Рилке). Он је једини прави видилац међувремена (Еуридикиног) смрт-ускрснућа, те и једини потребан сведок (попут Харпократа) мачјег свод-заштићења озвезданог бескраја (Нуитиног скока).

Јер, жртвује се увек нешто што више није ту, него „измењено стоји у сазвежђу своје сталне опасности”. (Рилке).

   <2> :

Жеља пра-идеје за потврдом своје једино-могућности несамерљиво ојачава у вакууму – у коме она трудно ишчекује властиту опреку; та опрека јесу увртложено-мрежасте таблице, под које се приводи траг њене самоизронеле појаве.

Морају се поломити таблице (срушити лествице) јер ове припадају равни ускрснућа; сфери несазнајног, за коју је потребна – херојска – спремност на скок. А докле год се оне – кроз покретне завоје – дају сопственом ишчитавању, сам субјект ишчитивања не може извршити (правовремени) скок; тј. не може испунити таблице, јер не може ући у област апсолутног ризика из које се оне саме исписују: сопствено знање о ишчитаноме га спречава у томе.

Из тог вртоглавог ишчитавања одмакнуте сфере дотекла је и представа о нужној доброти те исте, и то оној која нагони земног сагледаваоца на – у свом пра-разлогу не-преиспитану – делатност: одлуку на – преурањен – скок. Али, права његова делатност може да извире тек из слома присутне лествице вредности, или, белине његових олујно-раскрзаних велова.

Теза о злу небесника:

Постоје неки од духова који чине наднебеску елиту, а који уопште немају самобитно постојање – те који чине мртва слова таблица. И они усисавају појавно мноштво, сакупљено-око-престола, као једну непрегледну млечну прашину. На тај начин постаде плодоносна глина (клупко мртвих речи) из које проклијава нов (ширесмислени, изванпрестони) живот.

Постоје и они који такву самобитност имају, али који ћине тек мањину-унутар-мањине: подскуп дате елите, или клијајући капацитет вакуума, скрит испод самих мртвих слова. А сви остали духови – ковитлаво мноштво честица – чине прелазне облике између ова два случаја.

Ауторка: Катарина Ристић Аглаја

Scroll To Top