Бранко Миљковић: Јаву кад збуни песник и маг

О песништву Бранка Миљковића¹⁾

Бранко Миљковић је са својих петнаест година песмом о згаженом цврчку наговестио велику песничку каријеру. Док је његове вршњаке из Гаџиног Хана током основне школе интересовао фудбал, он је, заинтригиран питањима о смислу живота, читао филозофију. Био је загледан у ствари које су други сматрали небитним и успутним. Насупрот томе, живот је сматрао игром, поручујући да у стварности нема оволико збиље. Песништво је њему било начин живота и дефинисао га је као умеће видети све где други виде само ноћ.

Миљковић је припадао кругу песника неосимболиста. Његова особеност била је то што је био филозоф који је почео да пева. Осетивши бесконачност бића, по природи слободњак и бунтовник, смејао се страху од смрти и непознатог. Његова темпераментна јужњачка душа изузетним интелектом апсорбовала је идеје различитих филозофских праваца. Филозофија је за њега била дефинисање сусрета са животом, не теорија, него оно што је проживљено, доживљено, опипано, што је прошло кроз крвоток и растворено у свести. Спознају живота дефинисао је дуализмом, али оним који је савладан и позитивистички. Увидео је да се читава стварност догађа на поларитету, који је избалансиран самоконтролом. Из његових речи може се закључити да је ту супротстављеност свега схватао као начело постојања. На тај начин, опчињен антагонизмима љубави и страха, дана и ноћи, живота и смрти, јединства и самоће, који само у судару чине склад, он одушевљено каже: И, ево, сада пева/ Припитомљени пакао. Његов дуализам показује да свака нелогичност има своје место у целини. Зато се и питао да ли ће уопште савршенство моћи да постоји без развитка, рекавши: : Хоће ли слобода умети да пева/ Као што су сужњи певали о њој?

Иако у његовој поезији има песимизма, као у речима Сунце је грешка/ Плаћена виђеним ужасима слепим²⁾, тај песимизам нипошто није већи од реалности коју осликава. Болу, смрти и тами Миљковић налази дубљи и позитивнији смисао померајући пажњу са њих као ентитета на њихове разлоге. Иако је говорио да се земља окреће око своје смрти, веровао је да је смрт велика маска сунцу и осећао да ће се ово неизвесно кретање завршити Сунцем. Одрастајући за време и после Другог светског рата, социјалну политику, која је само именом пласирана народним масама, доживљавао је у свој њеној суштини као космичку стварност и циљ људске природе. Зато је и написао у једној од својих песама: јер свет је подељен људском кожом/ на два дела а два и два су/ један…

Миљковић је певање сматрао актом бића, а не ума. Ово је лепо изразио стиховима: Јер песма се не пише она се живи… Исто је певати и умирати. Стварање песме проживљавао је порођајним болом, па је и писао: Покажи своје срце и умри/ Нико два пута није био песник. За њега реч није била симбол и слика, већ нешто што постоји упоредо са стварношћу. Отуда је у одушевљењу и написао да Сунце је реч која не уме да сија. Трагајући за изворном речи, избегавао је нарацију као гомилање знакова, који осиромашују представљање суштине. Зато његов стих: Сунце без сведока, на невероватан начин са мало речи дочарава самоћу бескраја. Основа стварања његове песме била је реч као наговештај, а не дефиниција, реч као слутња која иницира мисао, те сам читалац у себи постаје од слушаоца креатор. Тако створена песма живи, развија се и мења у онима који је читају, одвојена од свог творца – песника. Из тог разлога Миљковић се одрекао свих својих песама, показавши на делу своја уверења. Његов дуализам је кључан у дефинисању речи као реалности која постоји упоредо са видљивом стварношћу. Пошто умном перцепцијом мисао утиче на човеков живот више неголи камен поред пута, који неће бити примећен док се човек не спотакне о њега, њено постојање сматрао је примарним. Зато је и писао: Стваран је цвет чија одсутност мирише… Ја стојим/Прикован за стену која не постоји… Јер нестварност је јача и најжешћа је бура/ На мору ког нема, а хучи и ђипа.

Живот Бранка Миљковића окончан је прерано, у двадесет седмој години. Нађен је у централном загребачком парку, обешен о младо дрво, у клечећем положају. Иако је смрт констатована као самоубиство, његова мајка је сведочила да су му леђа била прекривена модрицама. Непосредно пре овог немилог догађаја Бранко је написао: звезда под којом сам у заносу пао./ Пашће сунце тамо где сам ја клечао. Речи које је посветио Његошу, данас ми можемо посветити њему: Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Српска поезија је његовом смрћу ускраћена, јер се не може ни наслутити у ком би је правцу он повео. Ниш, град Миљковићевог детињства и младости, одавно је био свестан величине свог песника и није му остао дужан. Поред основне школе са Бранковим именом и споменика надомак Народног позоришта, Нишлије су свом суграђанину недавно уредиле и спомен собу. Овај кутак, у оквиру Народног музеја, чува његове личне ствари: намештај, одећу, фотографије, преписку и оно што највише дочарава Миљковићево присуство – песме. Тиме су Нишлије потврдиле песникове речи да ће он и после смрти остати са њима: Нема мене ал има љубави моје. Овакав гест даје наду да ће будуће генерације бити још свесније Миљковићевог значаја за нашу земљу и културу.

Миљковић је попут мага баратао речима. Збуњивао је стварност показавши да реч није слика видљивог, него њен креатор. Пошто реч својим логичким и естетским категоријама више значи него што постоји, тиме мења слушаоца и активно утиче на обликовање света. Осећај промене у читаоцу, коју изазивају Миљковићеви стихови, показује значај речи, њену тежину и истинитост. То ће осетити свако када изговори чак и ону његову наизглед најнестварнију мисао: Око сунца кружи ружа, земља је прошлост.

Аутор: Јеромонах Игњатије Урош Ђорђевић