Јелена Калајџија: Поезија је паралелна стварност

Јелена Калајџија добитница је Књижевне награде „Новица Тадић“, коју на иницијативу Министарства културе и информисања Републике Србије додељује Завод за проучавање културног развитка. Награђена је за књигу Прљави сњешко на усијаној хауби. Рођена у Пакрацу, школовала се у Доњем Милановцу, Смедереву, а Филозофски факултет – Катедру за српски књижевност и језик завршила је у Новом Саду. На истој катедри одбранила је мастер на тему „Књижевна слика Београда у Антологији београдске приче Александра Јеркова“ под менторством проф. др Слободана Владушића. Библиотекарством се бавила дуго волонтерски, а затим и професионално, прво у Градској библиотеци у Новом Саду, а потом у Народној библиотеци „Филип Вишњић“. Између осталог, Јелена Калајџија била је својевремено и ауторка поставке „По(р)уке прошлости – огледало данашњег идентитета: необјављена рукописна заоставштина кнеза српске поезије“, која је красила изложбени простор бијељинског музеја поводом изложбе посвећене Јовану Дучићу.

За КУЛТ са Јеленом Калајџијa разговарала је Јелена Марићевић Балаћ.

Шта за твоју душу значи поезија? Шта поезија буди у човеку? Које је њено место у свету данас?

На прво питање одговорила бих баш кратко, али не знам хоће ли звучати рафално како пукне у мени кад то напишем: паралелна стварност. У човјеку поезија може да пробуди само оно што није знао о себи или оно што није помислио или осјетио да је способан да помисли или осјети. И ту наравно мислим на неприкосновени судар квалитетне поезије и равног јој реципијента. Ово потоње, тешко звучи. Можда сам на то питање одговорила ,,Трактатом о савременој поезији”. А ако треба да одредим то мјесто свеукупној поезији рећи ћу само да је свијет сувише диспарантан данас и да је опиљак поезије као живо ткиво довољан за наду. Па какву год.

Јелена Калајџија и додела награде Новица Тадић.
Јелена Калајџија и додела награде Новица Тадић.

Да ли себе сматраш младим песником? Шта за тебе значи „поезија младих“? Да ли, када је реч о поезији, категорије попут „старо“, „младо“, ново“ и сл. имају смисла?

Тешко је рећи колико те старосне детерминанте могу да буду релевантне. Пишем дуго, али деби у штампи је недавно био. Читава историја књижевности пуна је опречних примјера, неки су писали много и до дубоко у својој старости, неки су писали мало и живот се прекинуо кад цвјетање буја… Ипак, зрелост поезије саме опире се, рекла бих годинама пјесника. Техне може бити више или мање упеглан одређеном зрелошћу, читалачком прије свега, аутора, али ни то није conditio sine qua non.

Које би српске песнике препоручила као врхунске?

Ако бих кренула од почетака самих овај списак би био једна књига омања. Можда бих мало преформулисала да себи олакшам, пјесници којима се враћам у уредним турнусима да их дочујем свакако су Душан Матић, Растко Петровић, Васко Попа,  Новицу Тадића, Мија Павловић, Воја Деспотов…

Који су песници на тебе оставили трага?

Ово би спадало у интимна питања гдје размишљам о врсти трагова коју оставља на мене поезија. Рецимо, не тако давно искуство читања Владане Перлић ме је уплашило, сјајна поезија, али управо застрашјућа, Огњенка Лакићевић оставља отисак емпате колектива… да сад дам простор дамама, илустративно наравно. Свјетска поезија је безмјерно поље стихова, поново неко вишетомно издање набрајалице ове било би то. Псалми Давидови. То би могла бити сублимација.

Књига Јелене Калајџије.
Књига Јелене Калајџије.

Како те је обликовало искуство рада у библиотеци и како одабрати књиге за најмлађе читаоце?

Као центрифуга. Обликовало да, на који начин: апослутним пробијањем свих граница онога што сам до тада спознала као свој природни максимум. То је један вртлог који те само носи из области у област, из национа у национ, од аутора до аутора, непрестано откривајући колико је управо непрочитљив и непрегледан списатељски универзум. За најмлађе је препоручити једнако као и за одрасле ако је понуда добра. У раном развоју акценат мора бити на квалитетној литератури, добар текст, добра илустрација, лекторисано, добро дизајнирано. Ако желите висококвалитетног читаоца сутра. Зато непогрјешиво нудим родитељима Игора Коларова, да прво њима. Поборник сам ауторских сликовница, у широком луку избјегавам шотоване цртане филмове под изговором да је то сликовница. Свакако треба најмлађима препустити избор, то је важније од свега, јер на тај начин иде много других животних вјештина и личних афинитета. Никако не спутавати оним ,,мали си ти за то” или ,,то је за бебе” књиге не познају узраст и то је један табу који покушавам да скршим. Тако да библиотекарство је океан море да украдем тај Бариков наслов.

Да ли књижевни критичари довољно прате, адекватно описују и, најпосле, успевају да подстакну својим текстовима на читање песничких књига?

Нажалост, више полажем на историчаре због који ће добра поезија наћи своје мјесто. Данас је тешко очувати статус доброг критичара и доброг часописа па стати испред тога као читалац са пуним повјерењем. Књижевна индустрија је свуда и наликује помало на сиву господу Михаела Ендеа. Свакако, треба да је има, каква год била јесте подстицајна јер већина библиотекара одговориће слично: да се драма и поезија далеко мање траже него проза.

Омиљена песма и зашто баш та? Или зашто не ниједна?

По комад од по које био би одговор тачан. Ваљда та библиотечка болест да те обиљежи по сјећању стих већма него цијела пјесма а камоли збирка. Црњанскови ,,папагаји, шимпанзи невесели што вриште и смеју се у мојој самоћи”, нека буде ,,Данас Пепељуга” Новице Тадића или можда „Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног”, али ту већ почиње књигопис. Можда ипак ниједна због свих могућих.

Разговор водила: Јелена Марићевић Балаћ

Scroll To Top