Велимир Кнежевић: Ослушкивање двојине (интервју)

Велимир Кнежевић (рођ. 1985, Београд) дипломирао је на групи за српски језик и књижевност са општом лингвистиком на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Читањем рецентне песничке књиге Слушни апарат (2021) запажају се метафоре и песничка истраживања која су иницирана лингвистиком. Издвојила бих двојину и синтаксу, који су заиста упечатљиво мотивски семантизовани. У којој мери је одабир студија имао удела у твом песничком обликовању?

Вероватно јесте. Посредно и издалека. Приликом уписа студија, чини ми се, имао сам свест о томе да се, евентуалном, песничком обликовању које би било резултат академског бављења језиком и књижевношћу, у једном конзервативном смислу, треба одупирати. За мене су, тада, књижевна питања, да се патетично изразим, била питања живота и желео сам да их решавам упркос студијама, а не помоћу њих. Јасно је да је временом тај порив „младог гневног песника“ стишан. Оно што је важно за оне који желе да се посвете књижевном занату јесте да следе и рукавце до којих воде спискови литературе и лектире које добијају на факултету, наравно, ни њих не занемарујући. Тако ће, можда, освојити слободу у схватању онога што факултет нуди. Кроз ту слободу релативизоваће, у једном благородном смислу, узусе норми и канона да би касније могли да им се врате, схвате их у исправном смислу и преобликују по мери свог времена и гласа.

Изузетно ефектан наслов песничке књиге значењски је вишеслојан и упућује како на хоризонт читаве збирке, тако и на различите метапоетске и рецепцијске нивое. Пролошка песма „Очев слушни апарат“ примаран је знак, којим се експлицира важан ниво разумевања, не само аутобиографски. Најпре, песма је издвојена у односу на циклусе „Излазак“, „Зелени талас“, „Свето стрпљење“ и „Страсна седмица“, па функционише као „Пролог“ Црњанског у контексту Лирике Итаке. Стиче се, наиме, утисак да, за разлику од Одисеја, који „говори“ у „Прологу“, лирски субјект Слушног апарата узима глас његовог сина Телемаха. На то упућују стихови о очевим „воштаним ушима“, „светска глувоћа“ и смрт која је оцу „свакако вратила слух / и откада је отишао, чује ме и када му се обраћам шапатом“. Ако се Одисеј определи да зачепи уши, као и његови морнари, и не чује пој сирена, може ли то бити гаранција да ће чути глас сина?

Гаранције нема, али верујем да хоће. Данас је песма сирена заглушујућа и слуђујућа, нимало заводљива, али убитачна. Битно је да Одисеј не оклевета Телемаха за кукавичлук, иако је некад, као и данас, он био ван очеве борбе. Али важно је и да син заиста не буде кукавица и да ни он не оклевета борбу свога оца. Не смемо бити кукавице. Да бисмо се препознали. Шапат у тој песми јесте носилац смисла, он се супроставља тој општој пометњи звукова, провлачи се кроз њу, покушава да се артикулише у неким дупљама, пећинама смисла које син мора пронаћи на сопственом путовању, јер, чини ми се, данас нисмо у стању да чекамо, да би се чекало, потребно је стрпљење, трпљење и љубав, то није лако. У песми „Пошаст стрпљења“стоји „да се учим волети чекање“. Опет тон тог шапата мора да има такву вибрантност да изазива унутрашње потресе, тако да тон читавог рукописа тече, као подземна река, барем ја тако волим да га видим, испод оргије звукова којима смо претрпани, шупљих, звечећих звукова који не заглушују само слух већ се увлаче и у грло одакле излазе као рециклирани, неаутентични језик лишен било каквог смисла.

Велимир Кнежевић. Дунав станица (насловна страна).
Велимир Кнежевић. Дунав станица (насловна страна).

Иако није метапоетички утиснуто у збирку, намеће се утисак да је „слушни апарат“ метафора за саму поезију. Да ли је постојала свест о таквој перцепцији, а ако није, какав потенцијал има? Да ли је човек данашњице глув за „светску бол“, па је без поезије готово немогуће да ослушне сопствену људскост и емпатију?

Морам признати да синтагма „слушни апарат“, на неки начин, представља метафору поезије или, прецизније речено, КЊИГЕ ПЕСАМА. До тога је дошло спонтано и наслов се сам наметнуо, из целине рукописа, не из уводне песме, па се, у извесном смислу, може учинити као концептуалан. Поезија за мене јесте „та мала алкална таблета за светску глувоћу“, а књига песама, колико год то претенциозно звучало, слушни апарат стављен у глуво ухо епохе. Уверен сам да се из једне добре књиге песама много прецизније, тачније и дубље, са много више нијанси, може реконструисати дух једног времена. Погледајте на пример деведесете, још нема романа, који би, после свега, после свих ратова, националне и друштвене трагедије, „патриотског набоја“, добошарских корачница, еврофанатизма и, потпуно сулудог, некритичког, али и самоубилачког сагледавања свега онога што се преко нас ваљало и што ни данас не посустаје, тако веродостојно дао ту атмосферу, у свим њеним нијансама и преливима као што је то учињено у, на пример, књизи „Напаст“ Новице Тадића. Зашто? „Светски човек је гнусоба/ која се подиже у ваздух/ и расипа.“ Зар то није наша бол. Човек данашњице глув је и на бол оног до њега, а не само на светски бол. Ту атмосферу, на тај начин, најверније може пренети само модерна лирика. Али не ропћем, све је тачно онако како треба да буде, не смемо бити кукавице.

Чини се да лирски субјект, попут Милете Јакшића, „ослушкује жубор свога крвотока“. У песми „Ћебе (мотив с јеленом)“ наводе се стихови: „До врха смо напуњени крвљу, / Одбачени суд који се прелива“, којима се можда успоставља дијалог са песмом „Шекспирова смрт“ Александра Ристовића. Можда је зато субјекту неопходан „слушни апарат“, будући да су процеси у нашем телу махом бешумни и да не чујемо гласове „дубоко у нама“ (Попа). Која песничка традиција је обликовала твоју имагинацију и како се определити за песничке „очеве“ (бира ли се то свесно)?

Неки од песника које наводиш важан су део моје песничке лектире али, у овој књизи, барем не свесно, нисам на тај начин комуницирао са њима. То преливање је, рекао бих, један вид анксиозности, ако хоћеш јаче, и депресије, која нас окреће себи самима на један неуротичан начин, упућујући нас на тајне нашег организма, али као посебан вид колективне хипохондрије, себичлука и опште егоцентричности, да се разумемо, све то врхуни пандемијом, али нема директне везе са њом и почело је раније. У песми чије стихове наводиш преливање није знак обиља, него вишка, непотребног, који завршава у сливнику. Процеси јесу бешумни, али ми живимо на апаратима, стетоскопима, рендгену – те процесе гледамо и слушамо у реалном времену, бројимо кораке, меримо притисак, пулс и не схватамо шта нам се догађа јер смо слуђени и изврнути на поставу до те мере да се многи људски садржаји из нас просипају као из изврнутог џепа.

Што се тиче другог дела твог питања, наравно, и ја сам се раније заносио идејом да, као што је негде рекао Црњански, „будем сам себи предак“, али то у језику није могуће и чим проговоримо ми се саплићемо о кости наших претходника. Веза са традицијом ми је важна, и да, мислим да песник бира своје друштво у оквиру традиције, која је увек присутна. Често мислим да је таленат, заправо, ништа друго до умеће или осећај да се направи такав избор, а касније, утицаји који из тог избора происходе уобличе на један начин, који би морао, бар у одређеној мери, да шири симболички простор поезије у контексту савремености. Не волим израз „песнички очеви“ јер „рођачки“ односи у књижевности подразумевају једну врсту емотивне близине која нас онемогућава да проговоримо аутентично, барем у оној мери у којој је то могуће. Сматрам да су на моје песничко обликовање утицале све поетике и токови модернизма и постмодернизма којима сам се читалачки посвећивао, што је логично, али наравно да сам свестан да су кроз језик те везе много дубље и да сежу много даље од традиција модернизма или постмодернизма. Дуго је савремени песник, деценијама, пред једним „шведски столом“ поетичких трaдиција, готово све му је на располагању и те се традиције у представљању онога што се жели рећи често мозаички комбинују, и на нивоу песме, а камоли збирке.

Велимир Кнежевић. Слушни апарат (насловна страна).
Велимир Кнежевић. Слушни апарат (насловна страна).

Збирка је премрежена шетњама лирског субјекта. Има ли у њима Бодлера? Да ли су песници махом усмерени на западноевропско песничко наслеђе или постоји и „али“?

Има шетње, кретања, оно ми је у тексту веома важно, чак у некој мери важније од песничке слике која искрсава у току те „шетње“. И у мојој претходној књизи лирски субјект или субјекти возе се аутобусом. Зашто кажем важније, то кретање претходи песничкој слици, директно је провоцира, напослетку и уобличава, даје јој тело. Нисам рекао ништа ново, још је Данте писао о томе колико ђонова излиже док напише неки стих. Песма настаје у том процесу који је некад краћи некад дужи, а на крају се само преноси на папир. Мислим да не могу да говорим о томе на шта су усмерени песници данас, иако се чини да је то само западноевропско наслеђе, мислим да има и песника који ту усмереност дифузније исказују, са више нијанси, у више праваца, што је добро.

Да ли себе сматраш младим песником? Шта за тебе значи „поезија младих“? Да ли, када је реч о поезији, категорије попут „старо“, „младо“, ново“ и сл. имају смисла?

Не могу себе сматрати младим песником, мислим да би то било вулгарно, имам 35 година. Већ читам песнике и песникиње десетак година млађе од себе. Ти ми појмови лично не значе ништа, раније сам мислио да их инсталирају песници претходних генерација да би на тај начин, што дуже задржали некакве измишљене и измаштане позиције које имају, али ми ни те позиције не значе ништа, све је то потпуно обесмишљено, трагикомично, у време нашег општег друштвеног сиромаштва. Наравно, појмови младо, ново или старо у песничком, поетичком смислу постоје, али то нема везе са годинама или генерацијама, било је пуно старих младића али и младих стараца у нашој поезији, одувек, мислим да се на крају све своди једино на таленат и умеће.

Омиљена песма и зашто баш та? Или зашто не ниједна?

Раније бих на ово питање лаконски могао да одговорим и у неком тренутку тај одговор би сигурно био „Вага Вука Караџића“ Љубомира Симовића, у следећем моменту то би сигурно била „Велика елегија Џону Дону“ Јосифа Бродског, али време нас некако удаљава од тог одговора, чини нас немуштима на таква питања, што је добро, јер то значи да се крећемо, да неке илузије са нас отпадају. Раша Ливада каже: „Лишће опада, хоризонти се шире“, да на крају споменем и њега, и још каже: „Помери ногу лек је под ципелом“.

Разговор водила: Јелена Марићевић Балаћ

Scroll To Top