Комичар тужног лица

(Давид Гросман, Коњ улази у бар, Архипелаг 2017)

Роман Коњ улази у бар представља мучно штиво, иако вам се, како читање одмиче, може десити да се смејете и плачете истовремено. Када се дело удеси на такав начин, онда не треба да чуди што је роман имао велики светски успех. Давида Гросмана није потребно посебно представљати будући да је један од значајнијих светских писаца и, без сумње, најзначајнији савремени израелски писац. За овај роман добио је престижну међународну награду Ман Букер 2017. године.

О овом делу мисли се накнадно. Оно вас шчепа свом силином на крају. Ко смо пред светом, а ко смо пред собом? Ослобађамо ли се траума икада или нас оне трајно обележавају? Зашто је сећање селективно и, готово увек, живо када је реч о трауматичним догађајима?

Радња Гросмановог романа дешава се у једној ноћи.  На сцени је чувени стендап комичар Довале, човек у позним годинама. Публика је жељна смеха и шале, и заиста, роман обилује вицевима и досеткама. Уосталом, сам наслов романа који на моменте може деловати збуњујуће, представља почетак једног вица у Израелу. Довалеова интеракција са људима у публици одвија се зналачки живо. Ипак, његов пријатељ из детињства који је и сам у публици, а истовремено је и приповедач, постепено нас уводи у једну сасвим другу димензију, откривајући слој по слој Довалеове душе и уводећи нас у једно прошло време које је живо присутно на сцени. Довалеово детињство и траума из тог периода огледају се на лицу главног јунака, у његовим гестовима и мимици. Његово стендап извођење заправо је хибрид смеха и суза.

Позорница постаје шири појам, добијајући тако универзалну раван. Довалеова стендап комедија заправо је трагедија, његова прича постепено добија трагичну ноту и, док се под вештим пером Гросмана смењују слике болних грчева на његовом лицу са готово патолошким смехом, читалац бива разапет између две крајности – да што пре сазна епилог или да склопи књигу не желећи уопште да зна крај. Одлажући врхунац радње, Гросман појачава напетост и чини да она нарасте до крајних граница. Од Довалеове приче људи у публици радо би окренули главу, нарочито би то учинио његов некадашњи пријатељ из чијег угла и сагледавамо радњу. Он, као и неколицина њих, не зна шта би са нагоном да завири у ужас другог човека, сагледа га до краја и осмотри га са свих страна.

Шта човека гони да буде прикован за слику стравичних призора? Испуњава ли га ужасом воајеризам и, ако га испуњава, зашто има потребу да са пажњом посматра пакао другог човека? Да ли су изрази лица тек маска, одвија ли се живот на позорници или мимо ње, иза кулиса? И прети ли неминовно каква мрачна сила иза завеса, која се не види, никако не помаља своје огавно лице, али чији се дах изван сцене ослушкује а присуство осећа? Нису ово једина питања која Гросман покреће романом. Он уме да проникне у срж проблема, преда штафету читаоцу, натера га да саучествује, постави га у центар збивања и не дозволи му да се мрдне са столице.

Гросман задире дубоко и приповеда вешто. Трагајући по сумрачним пределима Довалеове душе, он нагони читаоца да се загледа у споствени мрак. Не разумевајући сасвим зашто је прикована за позорницу и тужног кловна Довалеа, неколицина ликова у публици ипак то чини, остаје са њим. „Он се налази на грани која постаје тежа од целог дрвета. Публика то такође може да осети. Људи гледају једни у друге и немирно се мрдају. Разумеју све мање од онога чему су невољно постали саучесници. Не сумњам да би они одавно устали и отишли, или га чак најурили с позорнице, да није било тог искушења којему се јако одупире – искушења да завириш у пакао другог човека“. Стога, представа се мора одгледати до краја.

Колико год да је мучно, тумарање по пределима Довалеове душе је и величанствено и узвишено. Када дођете (ако дођете) до последње странице ове књиге, тек онда се спремите да почнете са читањем Гросмана. Он вас неће напустити тако лако.

Ауторка: Милена Станојевић

Scroll To Top