Петар Арбутина @ Зденка Валент Белић
звб@Књижевна критика versus интелектуална етика.
Некада је етика била подразумевајућа константа и обавеза сваког јавног иступа. Говорило се да „нема етике која нема своју естетику а нема ни естетике која нема своју етику“. То се није могло раздвојити али данас у овом визуелно објективизованом свету јефтиних и баналних подражаја и вашарских фасцинација то раздвајање је скоро обавезујуће. Или као што је рекао Нортоп Фрај: „Морал критичара је као морал курве, добије колико заслужи.“ Наравно, исти Фрај каже да критичар треба да тумачи а не да суди, а улога критичара данас се много више везује за суд него за тумачење јер нико не жели да чита све књиге да би указао на праву, естетски критеријуми и аксиоми произилазе из пресуда а не из тумачења или, далеко било, радости читања. Оно што су критичари, као и сви други интелектуалци, интуитивно веома добро схватили је да не смеју да буду изван власти јер су онда далеко од мрвица са Неронове трпезе које веома посвећено сакупљају. То се зове „хегелијански ујед.“ Нисам сигуран да су многи од њих читали Хегела али одлично знају да принципијелан став неће бити награђен од оних који су одустали од свих принципа и уверења. Значи, не треба се замерати силнима који стварају актуелни тренутак који подразумева нашу интелектуалну апостазију и повлађивање владајућем моралу, ако је то уопште морал јер је морал једина категорије која не дозвољава никакав компромис. Дакле, данашња књижевна критика углавном потврђује неке већ промовисане и прононсиране „вредности.“ Нема храбрости да укаже на нове, снаге и воље да се супротстави, жеље да истражује. Критичари су у највећој мери постали интелектуални аквизитери тржишта где подупиру вредности које су или идеолошке или тржишне, књижевне понајмање.
звб@: Шта у савременом свету захваћеном глобалистичким тежњама, али и реакцијама на њих значи бити мањина?
Глобалистички свет није само скуп дефиниција о једнакости већ покушај поравнавања и стандардизације свега на подразумевани просек, односно истост. То је сигурно уточиште за нискомислеће и просечне типове који су у стању да набубају неколико јефтиних (пара)политичких дефиниција о једнакости и солидарности иако нису у стању ни себи да их објасне. Оно што не могу и не желе да схвате купе новцем, то је сасвим довољно за избор „између кобасице и Шекспира“ где сви наравно изаберу кобасицу. Они који се не би одлучили на такав избор себи неће ни постављати ту идиотску дилему. То су данашње политичке елите, шарени папагаји који верују у шарене лаже о „најбољем од свих светова“, јефтина компензација и надокнада за чињеницу да су живи у овом тренутку. Човек новог времена не познаје прошлост, то је пожутела слика са дедама и бабама за славским и свечарским асталима а будућности није достојан јер живи само у садашњем тренутку. Дакле, свет ће за главу да скрати све оне који му сметају на ниво нискомислеће множине. Уз то иду пропорције изражене „мањином“ и „већином“, алгоритмом у коме већина треба да се брине за мањину а мањина да увек опомиње на савест и обзир већину. Тако би било идеално, али није. Данас су мањина мислећи људи, није битно коме народу или језику припадају. То су они који имају снаге да кажу оно о чему сви „гласно ћуте“, они који су одговорни према истини о себи и истини о другима, једно без другог не иде то су два пола једне аутентичности. Када припадате малом народу, а сви смо у сличној позицији јер нам нико не каже у односу на шта или на кога смо мањина, онда негујете властити језик и обичаје али само до границе коју ће вам глобалистички обликован свет то допустити. Ако пређете ту границу и покушате да свој идентитет утврдите духом а не фолклором бићете кажњени. Шта то заиста значи? Свакоме је дефинисана „Прокрустова постеља“ егзистенције и ту морате осећи главу или ноге, свакако нешто учинити да се сведете да додељени вам простор. Дакле морате памтити само оно што вам је одређено као амблем идентитета и као сурогат традиције.
Бела Хамваш каже да „традиција није историјска емоција већ вечити спокој истине“, да ли смо спремни на такве истине, сумњам. Зато данас више не постоје народи, постоје само слике народа, фолклорно шаренило за националне јубилеје, свадбе и недељна поподнева. Ми живимо у постсоцијалистичком свету који је сачувао социјалне идеје и подигао их на пиједестал универзалних стандарда то је онај процес о коме је давно писао Ф.М.Достојевски: „Социјализам, то питање трећег сталежа није процес да се земља попне на небо већ да се небо свуче на земљу.“ Мањина је онај који је избегао да се, како је говорила моја баба Сремица, „помеша са мекињама да би га појеле свиње.“ Глобализација је релација између свиња и мекиња, постављање идеје о храни на пиједестал идентитета. Сада они горе поменути могу да ме оптуже да сам десничар али не могу да ми кажу да сам глуп. Ако тражим истину, спреман сам и на оптужбе и на покоре и на патњу. Само не знам којим ће ме то „вредностима“ укорити и осудити.
звб@: Није ли такав положај мањине универзалан (односно непроменљив) у времену и простору?
Све је променљиво, само је питање да ли људи то желе. Велики инквизитор каже Христу: „Зашто си дошао, они те не желе.“ Мањина је простор у коме треба да се огледнемо, она је одговорност великих а не покорност малих. Али, као што рекох, све се пре или касније сведе на слику. У Мађарској ћете јести гулаш и слушати чардаше, уживати у плесачицама традиционалних игара у црвеним чизмама и ту је крај. Нико Вам неће говорити поезију, причати о мађарским мислиоцима између два рата, о писцима, сликарима… Тако ће се и словачко наслеђе свести на кулен и штрудле и дивне шарене кецеље и лепе Словакиње, али нико неће говорити о великим писцима и песницима о језику који је створио велике теоретичаре уметности и књижевности и пределима који су инспирисали сликаре. То је мера познања и исказа идентитета, политичка идеја о народима и њиховом суживоту. Мале народе ће плашити великим а велике ће уцењивати положајем малих, то ће само продубљивати јаз иако ће на први поглед све изгледати лепо и симетрично, праведно пре свега и нико неће бити срећан јер ће увек мислити да му је неко други узео нешто што му припада. Те „истине“ на уво мањини и већини шапуће демон „националне посебности“ а други демон „политичке коректности“ говори слично само другачијим вокабуларом, и један и други су на истом задатку стварања равнотеже страха и „сукоба ниског интензитета“, тако функционишу политике, не зато што не умеју другачије већ зато што је тако лакше и ефикасније, свакако. Људи не воле када је нешто неприродно и на силу, негде у њима се буне остаци њихове примордијалне слободе и наравно кривца увек виде у другом. То је тренд. И мали бели пас је некада давно био вук, данас више нема вучију природу и не једе овце и зечеве и људе на улици али је још увек сачувао идеју о вучијој слободи, да живи свој живот са другим и уз друге псе, да се воле или не воле али по њиховим а не по мачијим законима.
звб@: Место књиге у савременом свету?
Савремена цивилизација неће никада признати да је све од закона до језика којим се људи споразумевају засновано и постулирано на књизи, као сакралном предмету и универзалном духовном артефакту. Данас је књига сведена на учило и на забаву. Зато се данас говори више о форматима и облицима постојања књиге а све мање о њиховом садржају, стилу, језику, причи… Зато ћемо чешће наићи на полемике о томе како ће књига нестати и како ће је заменити електронска књига а скоро никада о питањима и идејама које нас се свих тичу и које је писац испоровоцирао својим писањем. Форма је постала важнија од садржине, гомиле јефитиних полуфабриката, сентименталних прича, либералних тлапњи, политичке коректности, и „грађанске уљудности“ напуниле су странице књига. Читаоцима их сервирају као вредности којих морају да се држе а књижевност која едукује на тако баналан начин је нижи облик књижевног израза, можда и најнижи. Не треба људима објашњавати како да живе већ како да осећају свет. Чувени немачки издавач који је наследио оснивача немачке највеће издавачке куће Петера Зуркампа, Зигфрид Унзелд је одлично приметио: „Бестселер наслови данашњице су надгробни епитафи сутрашњице.“ Данас је управо све дефинисано трговачким вокабуларом продаје јефтиних слаткиша. Није да нема добрих књига и писаца али надјачани су галамом која је испунила књижевни свет. Не ослањамо се више на лепоту језика већ на теме за које нас је неко убедио да су нам важне и надасве модерне. Још тридесетих година прошлог века чувени београдски издавач је у свом ауторском тексту на анкетно питање: „Да ли постоји криза књиге?“ писао о порнографији булеварских издања која су и тада преплављивала тржиште и медијима као главним кривцима за унижавање књиге. Пар деценија касније „париски Румун“ Емил Сиоран је упоредио Европу са куплерајем у пламену: „Ватра, цика, вриска и голе гузице…“ На европским ломачама гореле су често добре књиге. До дана се ништа није променило.
звб@: Шта је то квалитетна књижевност? Има ли је и где је тражити?
То је књижевност која је препрана у водама времена и мноштву читања али и она нова чија искреност и сугестивност потврђују таленат и вештину писца. Увек је има а то што не можемо тачно да генеришемо места где настаје јесте одлика непредвидљивости генијалности која не подлеже људској логици. Потпуно сам сигуран да овог тренутка неки књижевни верник и посвећеник ствара велико дело које ће објавити свету тамо где нема шарених светала књижевних позорница и медијских промоција, учених тумача и модерних читалаца који добре књиге мере својом „ученом бесмислицом“, набубаним формулацијама и слинавим додворавањима моћнима. Добре књиге су оне после којих више нећете бити исти, оне које ће Вас својим језиком и стилом опчинити и које неће препричавањем онога што већ знате бити синоним за забаву и разбијање досаде. Мистици кажу да ако човек жели да се спаси „душа не треба да се дотакне онога чега се дотакне рука“, у књижевности је другачије. Душа мора да се дотакне онога чега се рука дотакла, тако се размењују енергије писца и читаоца, на том месту се сударају светови – то је добра књижевност, која никога не оставља равнодушним јер је равнодушност смрт духа. Не треба је тражити, добре књиге увек нађу своје читаоце, то је равнотежа у космосу то су закони неба, све друго је трговина где за Јудиних тридесет сребрњака купујете прецењене фасцинације климактеричних жена и интелектуалне издаје представљене као борба за етику и правду.
звб@: Којим мерилима се руководи уредник вашег реномеа?
Нисам сигуран шта сада значи „реноме“ у овом послу. Да ли је то повлађивање бучној светини која ће вас прогласити „представником доброг укуса“ – њеног, ако се ту уопште може говорити о добром укусу. Или је то онај човек који се у књизи не види (то је прва лекција уредничког посла и примарни интелектуални императив доброг уредника) јер је онда уреднички посао добро урађен. Уредник је онај човек који неке ствари зна боље и више види од самог писца али њему не припада слава, он ужива у тишини и задовољан је успехом у коме уживају други. Његова „невидљивост“ у књизи је најбоља потврда да је уреднички посао добро урађен, то читалац не треба да примети јер мисли да је све тако требало да буде и добро је док тако мисли. Велика је то мисија и посао за читав живот.
Један стари београдски уредник и оснивач једне од првих приватних издавачких кућа на овим просторима Угљеша Крстић, написао је књигу „Најлепши посао на свету“, наравно то је књига о уредничком послу. И сам наслов довољно говори о њеном садржају и ауторовом односу према уредничком послу. Учио сам од најбољих, ослањао се на њихова искуства, њихов велики рад обавезивао ме је да никада не будем задовољан већ да стално тежим нечему вишем. Када сам почињао да се бавим овим послом моја мисија је била слична рудару из Клондајка, који се запутио у дивљину америчког дивљег запада да пронађе свој грумен злата који ће му новим богатством променити живот. Та промена је требало да промени живот и некоме другом, јер ко даје и Бог му даје. Добар уредник је онај који за другог осваја непознате терене, он је, речено језиком војне тактике, жртвована претходница која пословичну упада у непријатељске заседе, неко ко мора да се жртвује да би нешто веће оживело. Нисам се уплашио и одустао од те судбине с тим што се сада све интензивније трудим да нервирам будале и примитивце, што говори да сам стар и да дуго памтим и да ми је лако да говорим тешке истине па ме онда „друштвене елите“ награде заборавом и прећуткивањем. Мени је и тако добро а они мисле да ће им тако бити боље јер више нема онога који сведочи непристајање. Човек треба да зна само једно – и када оде остаће истина која ће га потврдити или дезавуисати. Не судимо ми о нама али не суде ни они који су себе прогласили судијама, односно суде али себи.
звб@: Која врсте књижевног дела вас лично узбуђује и привлачи?
Ако под „врстом“ подразумевате жанр, онда могу да Вам одговорим да немам омиљени жанр у књижевности. Обично се каже да се жанр одређује након писања, све пре тога су само намере за које ни писац није сигуран у којој мери ће моћи да их реализује. Оно што ме у делу, независно од врсте и жанра узбуђује је језик. Начин на који писац влада својим основним медијумом, како гради стил и како гради слику. То је вредност јер су све приче већ испричане, не може се нешто револуционарно ново чути и прочитати. Индивидуални однос писца и његова вештина, лични доживљај и слика коју је донео из „тамних пећина инспирација“ како је те тамне пределе назвао Марсел Пруст. У ствари, никада не знам која ће ме књига изненадити и чија ће ме страст померити, у томе је чаролија „сталног понављања истог“ које ствара незамисливе пределе књижевног дела.
звб@: Да ли је искуство стицано читањем по вама искуство из прве руке или ипак има секундарну вредност? Односно да ли се фикција књижи у нашој свести као аутентичан доживљај?
То је најпримарније искуство јер је наше биографски, непосредни, доживљај бележење података и подражаја памћења, гомила догађаја и људи без дубље вредности. Ништа од тога није живот, прави утисак је онај који остане после свега, после живота, писања, љубави… пре тога „после“ не знамо вредност онога у чему смо учествовали. Они који нису спремни на бол и кајање никада неће схватити праву вредност и величину имагинације која их је заобилазним путевима довела до властитих искустава. Зато је књижевност велика, зато је читање скрцани чин и не служи разумевању света писца већ разумевању сопственог искуства, догађаја и властитог учествовања у догађајима. Никада јабуковача (правим је и попио сам је прилично) није имала укус који ми је донело читање Ремаркове – Тријумфалне капије и хирурга Равика који је пио калвадос (моје прво званично регистровано пијанство је од те есенције књижевности и јабуке) или као бели кубански Хемингвејев рум. Још увек сам заљубљен у Наташу Ростову иако би свакако, по друштвеном статусу и по расподели судбине, пре био козак који би погинуо на Дону него Болконски али и у том случају пристајем на узвишену емоцију књижевности која слави и живот и смрт, јер без ње све би било само безначајни догађај, податак за матичне књиге и матрикуле.
Постоји анегдота да је једном Цезар срео просјака у Риму који га је преклињао да га убије. Он га је „убио“ али питањем: „Зар ти уопште живиш.“ То питање није резервисано за најнижу лествицу стандарда, већ за све људе или за оне који имају храбрости да себи поставе исто питање јер живот није квантификација вредности већ скуп осећања вредних живљења. Зато се прави читаоци смеју и плачу са својим књижевним ликовима и зато живо осећају књижевна дела. То нису будале већ аутентични људи, са душом, будале су они други.
звб@: Да ли писци данас имају улогу јавних интелектуалаца и зашто?
Нема јавних или тајних интелектуалаца. Ваше питање је вероватно циљало на то да ли су писци савест свога доба. Одмах ћу Вам одговорити – нису, мислим да задуго или никада то више неће ни бити. Прво су писци издали високе и духовне стандарде језика па су то учинили и сви други. Тако да се сада не разумемо више. Лајош Сабо у „Оптужници против духа“ каже да Вавилон није кула већ процес „срозавања речи у термине,“ тако су и интелектуалци симпатичан термин коме се диве шипарице и бруцошкиње којекаквих „политичких „ студија. Суштински, тај термин и квалфикатив више никога не обавезује на памет и образовање, на истину понајмање. Изгубили смо појам друштва и осталих повезаних појмова; солидарности, разумевања различитости, племенитости… на место таквог ентитета дошао је појам из предполитичког доба – заједница. Не постојите у односу на друге већ у односу на себе и нагоне и нагонске приоритете ваше заједнице
Све империје су биле мултикултуралне и веома су знале да цене све оно што долази од не већинских народа односно мањина као креацију и вредност имплементирану на прави начин у њихову величину и моћ. Сакрили смо се у синтагмама, које су одавно престале да буду обавеза и постале стање које нас штити од непријатних питања и горких истина. Као на пример „грађанин света“, то је лично убеђење а не стање. Код „политичке коректности“ тежиште је на речи „коректност“ а не на политици. Космополитизам није изговор који треба да нас разликује од других него схватање света у свом богатству и различитости. Свако друго тумачење подразумева искључивање другог или другачијег мишљења. Зато данас интелектуалне елите више подсећају на цензоре а не на групе у којима се креативно сударају мишљења и идеје стварајући могућности за најбоља решења. Интелектуалци су пристали уз најгоре и тиме је њихов грех већи јер су за разлику од других знали шта је боље а не шта је лакше и удобније.
звб@: Често помињем невидљивост књижевних преводилаца и њихов маргинализовани положај у књижевном свету. Где су заправо преводиоци и зашто?
Мислим да сам на ово питање одговорио делимично када сам говорио о уредничком послу. С тим што мислим да је преводилац важнији човек, бар у тој врсти литературе коју мора из једног језика да донесе у други и да сачува оригинал а да опет текст „проради“ у другом језику и да неки други читалац схвати све оно што је писац казао свом сабеседнику у оригиналу. Преводилац мора да буде најкреативнији „хоммо дуплеx“, да помири језике и различита разумевања а да опет остави све оно што јесте егзотично и значајно за читаоца који чита превод, он спаја два света не да би постали исти већ да би се разумели на себи својствене начине. То је узвишеност тог посла. То савремени читалац не жели да види зато што превише ствари подразумева. Гоогле транслате је заузео место узвишених и посвећених полиглота који су се увек трудили да појам и реч заживе у смислу и садржају а не као термин – етикета, која означава слику. Зато добрих преводилаца има све мање, зато се језик редукује на упутство за употребу и више није препознат као космос значења и тајни које се из једног језика преносе у други. Бог није помешао језике у Вавилону да се не би смо разумели већ да би се трудили да досегнемо оног другог и оно што он може да нам пружи и оно што од њега можемо да научимо. Није основна идеја да досегнемо небо јер оно није тамо где се запутила кула већ у ближњима које можемо схватити само ако има некога да нас проведе до светла кроз мрачну шуму неразумевања. Зато је преводилачки посао апостолско позвање тумачења те и такве вере и заједништва. Међутим имам утисак да свет иде у правцу неразумевања а не бољег разумевања, нису препреке само у језику али главне јесу управо у свему ономе што језик за један народ представља. Исидора Секулић је говорила да је језик „кућа у којој живи један народ“. Ако не будемо радо виђени гости у туђим кућама нећемо више разумети ни своју. Треба подржавати преводиоце и школовати васпитавати нове али више нисам сигуран да то савремена цивилизација жели ако изузмемо масовну колонизацију која је спроведена путем енглеског језика.
Интервју водила: Зденка Валент Белић