Ne sećam se nijedne knjige Dejana Vukićevića

(U pitanju je tekst izgovoren na „Književnom matineu“ posvećenom Dejanu Vukićeviću (1965–2022), održanom u Narodnoj biblioteci Srbije, 20. decembra 2022. godine. Učesnici „Književnog matinea“ bili su Snežana Milosavljević Milić, Lidija Delić, Dejan Aleksić i Milica Ćuković)

„Već dugo imam želju da snimim film o mestu u kome sam rođen. Na kraju krajeva, neko bi mogao da kaže da ništa drugo nisam ni radio sve ovo vreme; možda je to istina; ali ja sam se stalno osećao kao zarobljenik čitave gomile ličnosti, situacija, istinitih ili izmišljenih uspomena vezanih za moje mesto, koje su me ponekad i gnjavile. Da bih se toga definitivno otarasio, bio sam prinuđen da ih smestim u film.“¹⁾ Navedena autopoetička tvrdnja Federika Felinija, izneta u knjizi Napraviti film, može poslužiti kao podesna smernica za razumevanje jednog važnog tematskog sloja proze Dejana Vukićevića. Ukoliko se ima u vidu da je Dejan Vukićević, kad je reč o fikcionalnim ostvarenjima, objavio sedam knjiga (pet knjiga kratkih priča i dva romana), četvrtu Vukićevićevu knjigu, zbirku priča Omama (2007), možemo odrediti kao hronološki i tematski središnje delo u opusu ovog autora. Ako bi hronološki središnja pozicija Omame bila od sekundarnog značaja, ne mogu se zanemariti pripovedni postupci kojima je ova zbirka oblikovana, tematski sloj zastupljen u njoj, a pre svega mesto i uloga ove zbirke u celokupnom stvaralaštvu Dejana Vukićevića. Upravo u skladu sa svim formalno-stilskim činiocima Omame trebalo bi tumačiti i njen intenzivan intermedijalni dijalog sa Federikom Felinijem. Pored toga što se na koricama Omame nalazi fotografija kadra iz Felinijevog filma Amarkord, kao što naslov prvog ciklusa navedene zbirke glasi Amarkord, a naslov prološke priče (prve priče prvog ciklusa) „Amarkord ili varka“, Omama Dejana Vukićevića (ali i knjige koje su joj prethodile, kao i one koje će uslediti nakon nje), pored eksplicitnog upućivanja na film italijanskog reditelja, na suptilniji i slojevitiji način, pre svega na tematsko-motivskoj ravni, ulazi u ovaj dijalog. Dva su značenja koja filmski kritičari nude kad je u pitanju naslov filma Amarkord. Naime, prema jednom tumačenju, prevedena sa romanjolskog dijalekta, reč amarkord znači sećam se, dok s druge strane, ova reč objedinjuje dve lekseme koje se sustiču u osećanju nostalgije: amare (voleti) i amaro (gorko, odnosno tužno). Reklo bi se da je za priče i romane Dejana Vukićevića karakteristično objedinjavanje pomenutih triju značenja – sećanja, ljubavi i gorčine (tuge), kojima se oporo a istovremeno nežno, sa razumevanjem ali i neskrivenom, oštrom kritikom, blago a prodornim uvidima, predočavaju kako rodni grad, tako i doba detinjstva i adolescencije. Ovime se Vukićević nanovo približava Feliniju, koji je primetio „AMARKORD (Amarcord) je, dakle, trebalo da bude konačni rastanak od Riminija, od tog skučenog i trošnog teatra… […] Pre svega, AMARKORD je trebalo da bude adio jednom periodu života, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek i sa kojom i dalje ne znam šta da radim, da li da je vučem do kraja ili da je odložim u arhivu…“²⁾ Oproštaj od rodnog grada, postupak sećanja (raspitivanje junaka o brdu, ulici s brestovima i starim kućama, o sirenama za sve tri smene koje su se čule u celom gradu), neskrivena vezanost za upamćene detalje i gorčina zbog brisanja ovih memorijskih tragova, priču „Rekvijem za rodni grad“ čine paradigmatičnom i semantički trostruko felinijevskom, dok se muzičkim oblikom rekvijema dodatno ističe sagledavanje minulog doba u tragičnom ključu „Došao sam na sahranu rodnog grada…“³⁾, konstatuje Vukićevićev junak. Retrospektivno pripovedanje o srednjoškolskim danima, podstaknuto odlaskom na proslavu mature i ironični adio adolesenciji obeležio je priču „Miraž“, u kojoj katalog uspomena biva pokrenut sećanjem, pri čemu je indikativno da se leksema amarkord ovde pojavljuje u primarnom značenju sećam se „Amarkord bežim u civilki iz vojske, ne nalazim, je, u Beogradu je na fakultetu, kažu. […] Amarkord, praznik, stojim u uniformi ispred njenih vrata, pritiskam zvonce, neko me otpozadi udara snažno po desnom obrazu, teturam se i pridržavam o zid.“⁴⁾ Za razliku od priče „Amarkord ili varka“ u kojoj fotografija jednog radosnog trenutka, usled manipulacije fotografa, ne biva izrađena, ostavši u junakovoj glavi (kao poludomaštano sećanje), priča „Rani jad“, objavljena prvo u knjizi Bilo/biti koju je 2012. godine priredio Goran Milenković, zatim pod naslovom „Rani jadi“ u zbirci Nokat i meso 2016. godine, nastala je na osnovu konkretnog predloška (na osnovu postojeće, izrađene fotografije, načinjene 6. septembra 1972. godine), da bi se „Beleškom autora“ iz potonje zbirke, problematizovao status istine i istinitosti zapamćenih činjenica, verodostojnosti, mogućnosti i/ili verovatnosti ispripovedanog. Motiv ujakovog ludila iz Felinijevog Amarkorda pandan zadobija u Vukićevićevoj priči „Veliki projekat ujaka Jakova“ ili pak u portretizaciji junakovog dede u priči „Oporuka anđelima“, dok se opsednutost erotskim i junakinjom Gradiškom iz Felinijevog filma reflektuje na Vukićevićevu prozu, a posebno je izražena u priči „Miris Bebe“ i načinu portretizacije njene naslovne junakinje. Ukoliko sećanje, ljubav i tuga tvore Felinijev/Vukićevićev amarkord, Felinijevu/Vukićevićevu nostalgiju, te ako se uzme u obzir da nostalgija etimološki potiče od reči nostos – povratak u zavičaj i algia – čežnja⁵⁾, nostalgija bi se mogla definisati kao „dvostruka arheologija, koja obuhvata i sećanja i određena mesta“, odnosno „dvostruka istorija, koja obuhvata i iluzije i stvarne događaje“⁶⁾, dok bi Vukićevićev pripovedni postupak bio usmeren na problematizaciju svih binarnih opozicija, na unošenje sumnje u epistemološki i ontološki čvrste temelje sveta i teksta. Ako prema tipologiji Svetlane Bojm, restaurativna nostalgija predstavlja pokušaj rekonstrukcije izgubljenog zavičaja, refleksivna nostalgija, zasnovana na čežnji „večito odlaže povratak u zavičaj – sa ironijom, iz očajanja“⁷⁾, onda se u refleksivnoj nostalgiji, njenoj budućnosnoj prirodi i vezanosti za nemogući zavičaj, prepoznaje okosnica poetike Dejana Vukićevića. Stoga, prvi koraci načinjeni prema pilićima (priča „Povratak“), miris lipe u koštici juna („Amarkord ili varka“) ili pak zaostale dlačice u očevom brijaču i očev dah u ćerkinoj lopti (priča „Prvi put s ocem na mokrenje“) elementi su refleksivne nostalgije i vešto pronađene metonimije zauvek odloženog povratka.

Vukićevićeva proza obiluje autobiografskim elementima, čime se takođe približava Feliniju, koji je tvrdio „’Jedini pravi realist je vizionar’ […] Vizionar svedoči o događajima koji su njegova realnost, a to je nešto najstvarnije što postoji.“⁸⁾ Nešto najstvarnije što postoji, tema o kojoj istrajno i ubedljivo svedoči stvaralaštvo Dejana Vukićevića, bila bi smrt i strah od smrti. Iako je smrt motivska dominanta pričâ i romanâ Dejana Vukićevića, relevantnijim se ukazuju ona dela u kojima ovaj lajtmotiv poprima poetičke implikacije, kao što je to slučaj sa pričom „Poništitelj“ u kojoj se svet uništava na način na koji je i stvoren (rečju, pisanjem), kao što i tačka iz „Poslednje priče“ postaje metapoetička simbolična oznaka egzistencijalnog i spisateljskog kraja. Ipak, refleksivnom nostalgijom i postupkom ponavljanja na kojem počivaju povezane su priče „Neobični nestanak mog dede“ i „Neobični nestanci mog dede“, u kojima se motiv straha od smrti savlađuje apsurdnom idejom kolektivnog samoubistva i alogičnim, misterioznim nestancima Anastasa Petručevića, junakovog dede, koji je želeo da smrt prevari neočekivanim, nemotivisanim, neobjašnjivim odlascima.

U priči „Moj čitalac“, objavljenoj u zbirci Omama, liku kritičara koji na književnoj večeri u Domu kulture u Boljevcu „prežvakava akademske književne floskule“⁹⁾ suprotstavljen je anonimni, jedini čitalac, neko ko besprekorno poznaje opus pisca o kojem se govori, te neko ko je o ovom piscu napisao i knjigu, da bi potom izgubio interesovanje za književnost i predao se gajenju jela i borova. Budući da nemam nameru da prežvakavam akademske književne floskule, kao što me ni gajenje četinara ne zanima, u skladu sa poetikom Felinijevog i Vukićevićevog amarkorda, a na tragu početka priče „Rani jadi“ Dejana Vukićevića, koji glasi „Ne sećam se tog šestog septembra hiljadu devetsto sedamdeset druge, niti oblaka što su tumarali iznad Mataruga, školske zgrade belo okrečene, s temeljem od grubo tesanog kamena, ne sećam se svog belog džempera s tamnom prugom po sredini, ni kožne školske torbe, kožne valjda zato što tada skaj nije ni postojao, braon torbe s aplikacijom vuka, verovatno ondašnjeg crtanog junaka, ne sećam se nijednog druga iz razreda […] ne se sećam se niti ijedne curice s kikama i repićima s obaveznim mašnicama u kosi, ni skamija u kojima smo sedeli…“¹⁰⁾, reći ću – ne sećam se nijedne knjige Dejana Vukićevića, ni one prve, Korote, nastale na tragu postmodernističkog ludizma i guste, funkcionalne intertekstualnosti, u kojoj se mogu prepoznati svi geni Vukićevićevih lektira (Ovidije, Šiler, Gogolj, Hofman, Flober, Balzak, Servantes, Bodler, Dostojevski, Harms, Prust, Kafka, Sartr, Ljosa, Eliot, Crnjanski, Borhes), ne sećam se ni Aleje bizarnih kipova (i britke, domanovićevski ubojite društvene satire u priči „Čovek sa kružnog trga“), ne mogu da se setim na koji je način razvojem fabule priča „Kal“ prerasla u roman Bodilo, ne sećam se ni priče „Majka“ i njene seobe u „Poslednju priču“, ni tog grotesknog slikanja porodičnog života, detabuiziranja intime u priči „Otvorena vrata“, okretanja socijalnih konvencija na naličje (iz priče „Borejska trpeza: moj brat Jovan“), ni problematizacije prijateljstva i bliskosti u pričama „Ždrepčeva krv“, „Bližnji“ i „Štit“, ni njih se ne sećam, uopšte se ne sećam hronotopa Novog groblja i njegove uloge u pričama i romanima Dejana Vukićevića, ne čujem ni pesmu „Cveta trešnja u mom vrtu, proleće se na put sprema“, niti mogu da dozovem u pamćenje vožnju liftom i nekakvu neobičnu plejlistu (koju bi činili Rani mraz, Bitlsi, Blek i Betoven), onog crnca Opia Lorensa koji je u kontejner bacio mantil a na hemijsko čišćenje odneo kesu sa đubretom takođe se ne sećam, ne verujem ni prevarantu Anastasu Petručeviću koji je samo bežao, ne znajući da „ljudi su smrtni / Gaj je čovek / Gaj je smrtan“ (ne poznajući, verovatno, ni Tolstoja ni njegovog Ivana Iljiča), ne sećam se da mi je Dejan Vukićević omiljeni savremeni srpski prozni pisac, ni njegove bogate erudicije i britke, otvorene i direktne reči ne mogu se setiti, ne sećam se da je Flober tvrdio da je stil apsolutni način da se stvari zapažaju i da je Vukićevićeva proza na jezičkom i formalnom planu vrhunsko otelotvorenje stila, ne sećam se da je Vukićević autor osobenog, prepoznatljivog, samosvojnog poetičkog sistema, isto tako, ne sećam se da su u jednoj nacionalnoj književnosti originalnost i talenat jednog pisca i vrednost njegovog dela bili u toj meri obrnuto proporcionalni pažnji književnih kritičara posvećenoj njegovom opusu, ne sećam se naših susreta i razgovora, da budem iskrena, ne sećam se da sam ikad pročitala neku Dejanovu priču u rukopisu, samim tim, ne mogu da se prisetim da je „Grmljavina s Olimpa“ prvobitno imala naslov „Otmeni plotun“, ne sećam se ni da je Dejan Vukićević na promociju vlastitih knjiga pozivao prijatelje i čitaoce rečima „Dođite ako nemate šta pametnije da radite.“ (ni tog 1. juna 2013. godine se ne sećam, ni promocije), ne sećam se poziva za razgovor o Privatnoj antologiji u SKZ-u, ni svog neodlaska ne želim da se setim, ne sećam se, dalje, da svaki kritičar ima svoju privatnu antologiju (svoj kanon), ne sećam se da je Dejan Vukićević najvažnije ime u odeljku za prozu u mojoj privatnoj antologiji, i ne samo mojoj, reklo bi se, ako bih mogla da se setim i da uspostavim vezu između dveju poetika, dveju originalnih stvaralačkih ličnosti, ne bih mogla da se setim kolege iz Instituta za književnost i umetnost, Miloša Živkovića, pomnog čitaoca i tumača proze Dejana Vukićevića, autora romana Košmarnik, u čijem se stilu i portretizaciji likova prepoznaje dostojan nastavljač Vukićevićeve poetike, ne sećam se da sam ikada pročitala Vukićevićevu priču „Pešački prelaz“ i zapis od 5. aprila koji glasi „Noćas sam sanjala da ustaje iz groba. I ja mu s čuđenjem kažem: pa jel’ se to može?, a on odgovara: ma da, provalio sam foru. I ja se kao setim da je uvek bio snalažljiv, da ih je sve tamo nekako zeznuo… A onda se probudim.“¹¹⁾, ali se sećam „Beleške o autoru“ iz zbirke Korota u kojoj je primećeno „Autor je i dete koje nastavlja da plače dok shvata da je tražilo nešto drugo a ne glupu igračku, i pčela koja je napravila prvi šestougaonik u saću, i mužjak i ženka dok se oplođuju, i Ajnštajn dok piše Teoriju relativiteta, i onaj što je rekao da je zemlja ravna ploča, i tvorac atomske bombe, i Mocart kao prvi slušalac Rekvijema, i Marsel Dišan dok slika brkove Mona Lizi, i poeta vates dok vata zjale a stihovi mu naviru na usta, i Kain dok spoznaje zločin, i drvodelja Hristos kad otkriva ljubav čovečanstvu, i Juda – najbolji njegov učenik – kad na Tajnoj večeri jedini shvata proročanstvo, i sačinitelj…“¹²⁾ Korote, Aleje bizarnih kipova, Bodila, Omame, Cerebruma, Nokta i mesa i Privatne antologije, i prijatelj koji nije otišao, samo je, poput Anastasa Petručevića, neobično nestao, da bi „provalivši foru“ premotao snimke unazad i vratio se na „Pešački prelaz“. Kad smo kod nesećanja, ne pamtim ni da je autor nestao.

Autorka: Milica Ćuković