Не сећам се ниједне књиге Дејана Вукићевића

(У питању је текст изговорен на „Књижевном матинеу“ посвећеном Дејану Вукићевићу (1965–2022), одржаном у Народној библиотеци Србије, 20. децембра 2022. године. Учесници „Књижевног матинеа“ били су Снежана Милосављевић Милић, Лидија Делић, Дејан Алексић и Милица Ћуковић)

„Већ дуго имам жељу да снимим филм о месту у коме сам рођен. На крају крајева, неко би могао да каже да ништа друго нисам ни радио све ово време; можда је то истина; али ја сам се стално осећао као заробљеник читаве гомиле личности, ситуација, истинитих или измишљених успомена везаних за моје место, које су ме понекад и гњавиле. Да бих се тога дефинитивно отарасио, био сам принуђен да их сместим у филм.“1) Наведена аутопоетичка тврдња Федерика Фелинија, изнета у књизи Направити филм, може послужити као подесна смерница за разумевање једног важног тематског слоја прозе Дејана Вукићевића. Уколико се има у виду да је Дејан Вукићевић, кад је реч о фикционалним остварењима, објавио седам књига (пет књига кратких прича и два романа), четврту Вукићевићеву књигу, збирку прича Омама (2007), можемо одредити као хронолошки и тематски средишње дело у опусу овог аутора. Ако би хронолошки средишња позиција Омаме била од секундарног значаја, не могу се занемарити приповедни поступци којима је ова збирка обликована, тематски слој заступљен у њој, а пре свега место и улога ове збирке у целокупном стваралаштву Дејана Вукићевића. Управо у складу са свим формално-стилским чиниоцима Омаме требало би тумачити и њен интензиван интермедијални дијалог са Федериком Фелинијем. Поред тога што се на корицама Омаме налази фотографија кадра из Фелинијевог филма Амаркорд, као што наслов првог циклуса наведене збирке гласи Амаркорд, а наслов пролошке приче (прве приче првог циклуса) „Амаркорд или варка“, Омама Дејана Вукићевића (али и књиге које су јој претходиле, као и оне које ће уследити након ње), поред експлицитног упућивања на филм италијанског редитеља, на суптилнији и слојевитији начин, пре свега на тематско-мотивској равни, улази у овај дијалог. Два су значења која филмски критичари нуде кад је у питању наслов филма Амаркорд. Наиме, према једном тумачењу, преведена са ромањолског дијалекта, реч амаркорд значи сећам се, док с друге стране, ова реч обједињује две лексеме које се сустичу у осећању носталгије: аmare (волети) и amaro (горко, односно тужно). Рекло би се да је за приче и романе Дејана Вукићевића карактеристично обједињавање поменутих трију значења – сећања, љубави и горчине (туге), којима се опоро а истовремено нежно, са разумевањем али и нескривеном, оштром критиком, благо а продорним увидима, предочавају како родни град, тако и доба детињства и адолесценције. Овиме се Вукићевић наново приближава Фелинију, који је приметио „АМАРКОРД (Amarcord) је, дакле, требало да буде коначни растанак од Риминија, од тог скученог и трошног театра… […] Пре свега, АMАРКОРД је требало да буде adio једном периоду живота, тој неизлечивој адолесценцији која прети да нас има заувек и са којом и даље не знам шта да радим, да ли да је вучем до краја или да је одложим у архиву…“2) Опроштај од родног града, поступак сећања (распитивање јунака о брду, улици с брестовима и старим кућама, о сиренама за све три смене које су се чуле у целом граду), нескривена везаност за упамћене детаље и горчина због брисања ових меморијских трагова, причу „Реквијем за родни град“ чине парадигматичном и семантички троструко фелинијевском, док се музичким обликом реквијема додатно истиче сагледавање минулог доба у трагичном кључу „Дошао сам на сахрану родног града…“3), констатује Вукићевићев јунак. Ретроспективно приповедање о средњошколским данима, подстакнуто одласком на прославу матуре и иронични аdio адолесенцији обележио је причу „Мираж“, у којој каталог успомена бива покренут сећањем, при чему је индикативно да се лексема амаркорд овде појављује у примарном значењу сећам се „Амаркорд бежим у цивилки из војске, не налазим, је, у Београду је на факултету, кажу. […] Амаркорд, празник, стојим у униформи испред њених врата, притискам звонце, неко ме отпозади удара снажно по десном образу, тетурам се и придржавам о зид.“4) За разлику од приче „Амаркорд или варка“ у којој фотографија једног радосног тренутка, услед манипулације фотографа, не бива израђена, оставши у јунаковој глави (као полудомаштано сећање), прича „Рани јад“, објављена прво у књизи Било/бити коју је 2012. године приредио Горан Миленковић, затим под насловом „Рани јади“ у збирци Нокат и месо 2016. године, настала је на основу конкретног предлошка (на основу постојеће, израђене фотографије, начињене 6. септембра 1972. године), да би се „Белешком аутора“ из потоње збирке, проблематизовао статус истине и истинитости запамћених чињеница, веродостојности, могућности и/или вероватности исприповеданог. Мотив ујаковог лудила из Фелинијевог Амаркорда пандан задобија у Вукићевићевој причи „Велики пројекат ујака Јакова“ или пак у портретизацији јунаковог деде у причи „Опорука анђелима“, док се опседнутост еротским и јунакињом Градишком из Фелинијевог филма рефлектује на Вукићевићеву прозу, а посебно је изражена у причи „Мирис Бебе“ и начину портретизације њене насловне јунакиње. Уколико сећање, љубав и туга творе Фелинијев/Вукићевићев амаркорд, Фелинијеву/Вукићевићеву носталгију, те ако се узме у обзир да носталгија етимолошки потиче од речи nostos – повратак у завичај и algia – чежња5), носталгија би се могла дефинисати као „двострука археологија, која обухвата и сећања и одређена места“, односно „двострука историја, која обухвата и илузије и стварне догађаје“6), док би Вукићевићев приповедни поступак био усмерен на проблематизацију свих бинарних опозиција, на уношење сумње у епистемолошки и онтолошки чврсте темеље света и текста. Ако према типологији Светлане Бојм, рестауративна носталгија представља покушај реконструкције изгубљеног завичаја, рефлексивна носталгија, заснована на чежњи „вечито одлаже повратак у завичај – са иронијом, из очајања“7), онда се у рефлексивној носталгији, њеној будућносној природи и везаности за немогући завичај, препознаје окосница поетике Дејана Вукићевића. Стога, први кораци начињени према пилићима (прича „Повратак“), мирис липе у коштици јуна („Амаркорд или варка“) или пак заостале длачице у очевом бријачу и очев дах у ћеркиној лопти (прича „Први пут с оцем на мокрење“) елементи су рефлексивне носталгије и вешто пронађене метонимије заувек одложеног повратка.

Вукићевићева проза обилује аутобиографским елементима, чиме се такође приближава Фелинију, који је тврдио „’Једини прави реалист је визионар’ […] Визионар сведочи о догађајима који су његова реалност, а то је нешто најстварније што постоји.“8) Нешто најстварније што постоји, тема о којој истрајно и убедљиво сведочи стваралаштво Дејана Вукићевића, била би смрт и страх од смрти. Иако је смрт мотивска доминанта причâ и романâ Дејана Вукићевића, релевантнијим се указују она дела у којима овај лајтмотив поприма поетичке импликације, као што је то случај са причом „Поништитељ“ у којој се свет уништава на начин на који је и створен (речју, писањем), као што и тачка из „Последње приче“ постаје метапоетичка симболична ознака егзистенцијалног и списатељског краја. Ипак, рефлексивном носталгијом и поступком понављања на којем почивају повезане су приче „Необични нестанак мог деде“ и „Необични нестанци мог деде“, у којима се мотив страха од смрти савлађује апсурдном идејом колективног самоубиства и алогичним, мистериозним нестанцима Анастаса Петручевића, јунаковог деде, који је желео да смрт превари неочекиваним, немотивисаним, необјашњивим одласцима.

У причи „Мој читалац“, објављеној у збирци Омама, лику критичара који на књижевној вечери у Дому културе у Бољевцу „прежвакава академске књижевне флоскуле“9) супротстављен је анонимни, једини читалац, неко ко беспрекорно познаје опус писца о којем се говори, те неко ко је о овом писцу написао и књигу, да би потом изгубио интересовање за књижевност и предао се гајењу јела и борова. Будући да немам намеру да прежвакавам академске књижевне флоскуле, као што ме ни гајење четинара не занима, у складу са поетиком Фелинијевог и Вукићевићевог амаркорда, а на трагу почетка приче „Рани јади“ Дејана Вукићевића, који гласи „Не сећам се тог шестог септембра хиљаду деветсто седамдесет друге, нити облака што су тумарали изнад Матаруга, школске зграде бело окречене, с темељем од грубо тесаног камена, не сећам се свог белог џемпера с тамном пругом по средини, ни кожне школске торбе, кожне ваљда зато што тада скај није ни постојао, браон торбе с апликацијом вука, вероватно ондашњег цртаног јунака, не сећам се ниједног друга из разреда […] не се сећам се нити иједне цурице с кикама и репићима с обавезним машницама у коси, ни скамија у којима смо седели…“10), рећи ћу – не сећам се ниједне књиге Дејана Вукићевића, ни оне прве, Короте, настале на трагу постмодернистичког лудизма и густе, функционалне интертекстуалности, у којој се могу препознати сви гени Вукићевићевих лектира (Овидије, Шилер, Гогољ, Хофман, Флобер, Балзак, Сервантес, Бодлер, Достојевски, Хармс, Пруст, Кафка, Сартр, Љоса, Елиот, Црњански, Борхес), не сећам се ни Алеје бизарних кипова (и бритке, домановићевски убојите друштвене сатире у причи „Човек са кружног трга“), не могу да се сетим на који је начин развојем фабуле прича „Кал“ прерасла у роман Бодило, не сећам се ни приче „Мајка“ и њене сеобе у „Последњу причу“, ни тог гротескног сликања породичног живота, детабуизирања интиме у причи „Отворена врата“, окретања социјалних конвенција на наличје (из приче „Борејска трпеза: мој брат Јован“), ни проблематизације пријатељства и блискости у причама „Ждрепчева крв“, „Ближњи“ и „Штит“, ни њих се не сећам, уопште се не сећам хронотопа Новог гробља и његове улоге у причама и романима Дејана Вукићевића, не чујем ни песму „Цвета трешња у мом врту, пролеће се на пут спрема“, нити могу да дозовем у памћење вожњу лифтом и некакву необичну плејлисту (коју би чинили Рани мраз, Битлси, Блек и Бетовен), оног црнца Опиа Лоренса који је у контејнер бацио мантил а на хемијско чишћење однео кесу са ђубретом такође се не сећам, не верујем ни преваранту Анастасу Петручевићу који је само бежао, не знајући да „људи су смртни / Гај је човек / Гај је смртан“ (не познајући, вероватно, ни Толстоја ни његовог Ивана Иљича), не сећам се да ми је Дејан Вукићевић омиљени савремени српски прозни писац, ни његове богате ерудиције и бритке, отворене и директне речи не могу се сетити, не сећам се да је Флобер тврдио да је стил апсолутни начин да се ствари запажају и да је Вукићевићева проза на језичком и формалном плану врхунско отелотворење стила, не сећам се да је Вукићевић аутор особеног, препознатљивог, самосвојног поетичког система, исто тако, не сећам се да су у једној националној књижевности оригиналност и таленат једног писца и вредност његовог дела били у тој мери обрнуто пропорционални пажњи књижевних критичара посвећеној његовом опусу, не сећам се наших сусрета и разговора, да будем искрена, не сећам се да сам икад прочитала неку Дејанову причу у рукопису, самим тим, не могу да се присетим да је „Грмљавина с Олимпа“ првобитно имала наслов „Отмени плотун“, не сећам се ни да је Дејан Вукићевић на промоцију властитих књига позивао пријатеље и читаоце речима „Дођите ако немате шта паметније да радите.“ (ни тог 1. јуна 2013. године се не сећам, ни промоције), не сећам се позива за разговор о Приватној антологији у СКЗ-у, ни свог неодласка не желим да се сетим, не сећам се, даље, да сваки критичар има своју приватну антологију (свој канон), не сећам се да је Дејан Вукићевић најважније име у одељку за прозу у мојој приватној антологији, и не само мојој, рекло би се, ако бих могла да се сетим и да успоставим везу између двеју поетика, двеју оригиналних стваралачких личности, не бих могла да се сетим колеге из Института за књижевност и уметност, Милоша Живковића, помног читаоца и тумача прозе Дејана Вукићевића, аутора романа Кошмарник, у чијем се стилу и портретизацији ликова препознаје достојан настављач Вукићевићеве поетике, не сећам се да сам икада прочитала Вукићевићеву причу „Пешачки прелаз“ и запис од 5. априла који гласи „Ноћас сам сањала да устаје из гроба. И ја му с чуђењем кажем: па јел’ се то може?, а он одговара: ма да, провалио сам фору. И ја се као сетим да је увек био сналажљив, да их је све тамо некако зезнуо… А онда се пробудим.“11), али се сећам „Белешке о аутору“ из збирке Корота у којој је примећено „Аутор је и дете које наставља да плаче док схвата да је тражило нешто друго а не глупу играчку, и пчела која је направила први шестоугаоник у саћу, и мужјак и женка док се оплођују, и Ајнштајн док пише Теорију релативитета, и онај што је рекао да је земља равна плоча, и творац атомске бомбе, и Моцарт као први слушалац Реквијема, и Марсел Дишан док слика бркове Мона Лизи, и poeta vates док вата зјале а стихови му навиру на уста, и Каин док спознаје злочин, и дрводеља Христос кад открива љубав човечанству, и Јуда – најбољи његов ученик – кад на Тајној вечери једини схвата пророчанство, и сачинитељ…“12) Короте, Алеје бизарних кипова, Бодила, Омаме, Церебрума, Нокта и меса и Приватне антологије, и пријатељ који није отишао, само је, попут Анастаса Петручевића, необично нестао, да би „проваливши фору“ премотао снимке уназад и вратио се на „Пешачки прелаз“. Кад смо код несећања, не памтим ни да је аутор нестао.

Ауторка: Милица Ћуковић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Федерико Фелини, Направити филм, превод са италијанског Милена Крстић, Институт за филм, Бeоград, 1991, стр. 117.
2 Исто.
3 Дејан Вукићевић, „Реквијем за родни град“, у: Омама, „Филип Вишњић“, Београд, 2007, стр. 119.
4 Наведено дело, стр. 68.
5 Светлана Бојм, Будућност носталгије, превели с енглеског Зиа Глухбеговић и Срђан Симоновић, Геопоетика, Београд, 2005, стр. 19.
6 Наведено дело, стр. 22.
7 Исто..
8 Федерико Фелини, Направити филм, превод са италијанског Милена Крстић, Институт за филм, Бeоград, 1991, стр. 89.
9 Дејан Вукићевић, „Мој читалац“, у: Омама, „Филип Вишњић“, Београд, 2007, стр. 103.
10 Дејан Вукићевић, „Рани јади“, у: Нокат и месо, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 85.
11 Дејан Вукићевић, „Пешачки прелаз“, у: Нокат и месо, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2016, стр. 130.
12 Дејан Вукићевић, „Белешка о аутору“, у: Корота, Народна књига/Алфа, Београд, 1998, стр. 139.
Scroll To Top