M3GAN (2022) 

Жанр: Хорор, Научна фантастика, Трилер
Режија: Џералд Џонстон
Глумци: Алисон Вилијамс, Вајолет МекГро, Рони Чиенг

Постоји неписано правило да у јануару не излазе добри филмови, јер празници су таман на измаку, људи се полако враћају својим обавезама, а почињу и нагађања ко ће се све наћи на листи номинованих за престижну награду Оскар. То ствара простор, како медијски, тако и дистрибутерски, да се прикажу филмови који би у јеку премијера врхунских дела седме уметности били загушени, односно превазиђени. Такав је случај и са новим биоскопским хит хорором M3gan. Сви који су погледали трејлер за поменути хорор наслов, а потом и целовечерњи филм, моћи ће да сведоче да та једноипочасовна творевина не доноси ништа ново у односу на „сажету“ (трејлер) варијанту – дословно ни трунку било чега што би оправдало додатних стотину минута седења у фотељи или биоскопској сали. M3gan је развучен тикток скеч огрнут јефтином церадом на којој пише „технологија је лоша“; „вештачка интелигенција прети човечанству“ или нешто треће, морално плитко и насилно накалемљено на већ довољно лабав наратив. Радња филма се врти око реалистичке лутке величине десетогодишњег детета по имену M3gan (Модел 3 Генеративни Андроид). Кроз напредну вештачку интелигенцију (робо)лутка је у стању да усваја знања и константно се побољшава. Она делује као другарица, васпитачица, учитељица и заштитница, те допада у руке девојчице чији су родитељи страдали у саобраћајној несрећи. Наравно, не морате бити студент драматургије да бисте предвидели да ће M3gan улогу заштитнице дословно схватити, због чега ће рано почети да елиминише све уочене претње својој господарици Кејди. Међутим, сваки потенцијал за крвав и забацан doll slasher елиминисан је његовом оценом PG-13, што у преводу значи да је филм доступан чак и особама раног тинејџерског узраста, због чега је знатно „омекшан“ те изгледа као филм који се плаши да уплаши гледаоца.

Премда га критика сматра оригиналним у рециклажи познатог мотива „злокобна лутка“ – јер овде M3gan није справљена од ломљивих материјала као што су пластика и порцелан, већ има титанијумско срце и не зависи од трбухозборачких вештина власника, већ поседује вештачку интелигенцију – филм, поред многобројних општих места, није оригиналан чак ни у самој премиси, будући да већ постоји епизода Rachel, Jack and Ashley too у оквиру седије Black Mirror, која тематизује нешто јако слично. M3gan не само што иде „у корак с временом“, што би била некаква аутореференцијална црта, већ се по квалитету изједначава или чешће удаљава до филмова из истог миљеа, који су махом старији и по шездесет година. На пример, епизода Living Doll из чувене антологијске серије Twilight Zone, емитована 1963. године, далеко је смисленија, оштроумнија и на крају крајева ефектнија у кључу хорора, иако је првенствено снимљена за емитовање на телевизији. Спрам Talky Tine, како су назвали играчку из поменуте епизоде и рецимо лутке с бебећом главом у смокинг оделу, која се накратко појави у Арђентовом филму Deep Red (1975), M3gan изгледа благо, чак смешно, поготово ако узмемо у обзир делове где она игра и пева (?!).

M3gan је стерилан, немаштовит и поприлично недоследан филм када су у питању жанровски задаци. Дакле, појава његове главне фигуре – лутке из наслова – не шокира, не застрашује, не изазива осећај гађења, а саспенс је као на великом посту. Тим горе, на самом почетку сцена у којој страдају родитељи девојчице Кејди, снимљена је траљаво, готово непрофесионално и не оправдава буџет филма. Наслову као што је овај, а чија су окосница ефекти и анимације, не смеју да се дешавају пропусти попут сцене из аутомобила, када се јасно види да је она снимљена у студију, а у постпродукцији су додате CGI пахуље из филма Frozen. Такође, сценариста је толико журио да би дошао до дешавања са лутком, што кулминира наглим прелазима, без покрића, због чега се ствара илузија да недостаје део филма. Када тетка усваја Кејди због смрти њених родитеља, на смрт рођене сестре реагује као на поскупљење влажних марамица. Океј, разумем да ово није драмски филм који жели веродостојно да покаже климакс неког односа, међутим, сценариста начиње многе теме (на силу, дашта) као што су туга, одговорност, родитељство, стрес на радном месту и важност међуљудских односа, али то чини без икакве дубине и на крају крајева без икаквог конкретног разлога.

M3gan је као филмски негативац поприлично јалова. Не само да је њена појава најмање страшна у односу на зликовце филмова из истог поджанра, већ су њене позадина и мотивација тотално прозирне, немаштовите и не оправдавају тај окидач за „лудило“ титанијумске лутке (која у једном тренутку пева планетарни хит Titanium). Чаки из оригиналног филма Child’s Play (1988) је серијски убица који поседује тело минијатурне дечје играчке, а злокобан је јер убија подло, лукаво, уз довијање, због чега је сама појава специфична. Фатс из филма Magic (1978), коме глас позајмљује Ентони Хопкинс, није насилан, али успон његовог лудила достојно је приказан, што уз изглед одраслог човека у закржљалом телу чини спој који побуђује језу. Чак и не тако сјајна Annabelle (2014), уверљивија је од M3gan због тога што се јасно даје до знања да је она демонски ентитет који поседује облик лутке. M3gan није ништа од овога, а није чак ни лоше програмиран робот који губи контролу, већ биће које коље да би људи имали шта да гледају. Притом, њен пријатан изглед у складу је са модерним профилом филмских зликоваца, где физичка атракција бива лепак за фан базе.

На самом крају, M3gan је сувишан, досадњикав и траљаво одрађен филм, те верујем када бисмо издвојили све квалитетне сцене које нуди, да би, без бојазни, један тикток био довољан формат да прими то.

Аутор: Милан Тица

Scroll To Top