Биљана Грбин: Дали и његова дела

Постојаност сећања (1931)

Истиче ти време,
богами ти истиче.
Шта можемо са тим сада?

Није више пет до пет,
није ни минут до дванаест,
а као да је вечност на длану.

Није на длану већ на дрвету
на дрвету том што стоји у непознате сате
и пита се: куда оде ово време?
Kада ми стоји на грани као вечност.

У вечности су записани сати моји.

Дали, Дали,
рекао си ми све у оном дану
када смо се срели,
у пустињи тој, што нам време мери.

Метаморфоза нарциса (1937)

Био сам сив,
нисам волео што сам жив.

Нисам волео своју шупљину у себи,
она ме је много делила у мени.
Био сам подељен,
нисам био цео,
нисам сазрео.

Био сам сам у пустињи,
нисам имао сећања на себе целога.
Стопио сам се са самоћом,
нисам знао да сам
остављен вечно да будем стопљен
у тај песак постојања који је у свима нама.

Црква светог Антона (1946)

Ја своју цркву носим на леђима,
дајем свима на знање,
преносим звучницима,
дајем крст да се зна,
да је то мој акорд.

Звучници преносе те акорде,
да се далеко чује,
мој глас из даљине.

ИЗ ДИВЉИНЕ.

Увек се све јасно чује
из тишине,
из те моје даљине, дивљине
нечујне силе.

Просечни бирократа (1930)

Није чудо
што си сав прозиран
и сед, тако блед у лицу,
и сам.

Kао у пустињи пас.

Није чудо
што си безвољан,
и незанимљив.
Пустиња од града
Ти ништа није дала.

А тек сада,
када је све бледо
и пусто,
ти немаш више где
само назад у пустиње те.

Ауторка: Биљана Грбин

Scroll To Top