(Јоан Баба, Тако је – обрнуто: изабране песме, Друштво новосадских књижевника, Нови Сад 2021)
Читалац до сада није имао прилику да чита поезију Јоана Бабе у ширем избору, али захваљујући овом кохерентном и заокруженом избору, стиче се утисак да се заиста ради о изузетном песнику, истанчаног осећаја за опажање свих валера који обликују и спољни и унутрашње светове. Примећују се пажљиво обликовани и функционални мотиви воде и кружнице, који, чини ми се, обележавају ову књигу. Претпостављам да су интенционално и ефектно утемељени у књизи Метаморфозе круга Жоржа Пулеа и то на неколико нивоа. Сматра се да ова књига „брише границе између књижевности, теологије, филозофије; и заборавља се разлика између језика“, што важи и за поезију, која израња као сублимат различитих хуманистичких грана, а језици (у овом случају румунски и српски) функционишу као две гране истог песничког стабла.
„Поетски ефекат круга“ не подразумева само материјализовани мотив, већ и елиотовску традицију која би добила ново „једињење“. Стога су и песници којима су посвећене песме, а који су апострофирани или чији се стихови узимају за мото песме, као што је, примера ради, Михај Еминеску у антологијској песми „Спирала круга“, заправо одјеци песничког гласа који подсећа на камен бачен у воду, а кружнице које настају и које еманирају значење су слика песничког наслеђа или „круга“ аутору песника.
На том трагу су и различити упечатљиви мотиви, као што су спирала, камен, јаје, „Колумбово јаје“, око, роса, кишна кап, сапуница живота, вртлог сапунице, точак, рингишпил, вериге, годови на стаблу, меридијани, острво, семенка, магичан круг, куглица, Корон / Корона. Сваки се може довести у везу са кружницом или водом (рекама, морима, океанима, (библијском) кишом), с тим да су Дунав или Љубав и молитва за Данубију повлашћени. Наведени мотиви устројени су тако да се групишу на оне позитивно конотиране, оне осенчене критичком оптиком или негативније. Но, и једни и други су неопходни песнику, како би исписао кругове свог баченог камена или елипсу око планете на којој живимо. Тако се песник неретко дотиче и веома важних екокритичких и екопоетичких тема, математике (питагорејских знакова), ренесансних уметника (Леонарда, Дирера), градећи имагинативни свет, али и покушавајући да обнови свет на, рекло би се, ренесансним темељима. Зато је за поезију Јоана Бабе важна фигура Европе и њених имплицитних манифестација.
И ту долазимо до једне интересантне мисли која прати читаоца кроз збирку. Ради се о ефекту вира, па чак и клокотања, вртлога и клокотања воде цивилизације у којој живимо, а која нас ненадано носи напред, у будућност. Као да смо ми тај камен, поезија која настаје из камена баченог у реку, препуштеног вировима и дну. И онда, препуштени наизглед на милост и немилост реке, морамо да пронађемо утемељење, како би нас са дна вода поново избацила на површину. Нуде се барем два решења. Први су мостови, имагинарни мост који се јавља у врло успелим песмама, које су посебно важне јер рачунају са топонимијом источне Србије. А с мостовима је у вези и култура, кондензована квинтесенција културе, континуитета и трајања човека, скицирана метафором Лепенски вир. Она донекле декодира и лајтмотив јајета и, управо, обнове човека и поновног процвата, па и спaсоносног враћања на обалу. У „Апокалиптичком завету“ се нимало случајно каже да је „живот навигација / Међу змајевима и муњама из магичног круга / Када је човек у веригама миленијума“. Ако би се поставило питање у којој води „крстити“ Европу, да парафразирам стихове, то би била вода Дунава на мосту који нас све спаја и пратећи отиске „Трајановог стопала“. Такође, и хаикуе је било неопходно писати, јер су повезани са цикличним кретањима у природи и доласком Нове године, дакле, новог циклуса.
Поезија Јоана Бабе не само да обилује успелим песничким сликама, одмереном елиптичношћу и дисциплинованим изразом, већ подстиче и инспирише песнички, мисаоно и духовно. Она је птица из Раичковићеве „Камене успаванке“, која изговара име и онда се скамењује, не би ли, бачена у воду произвела кружне орнаменте, затим испливала из вира и опет се винула да полети. Као да кроз метаморфозе човек једино и може да живи и да се обнавља. Зато, најпосле, и сама књига мора да се зове Тако је – обрнуто, јер се антиномије морају премостити, а поетика прецизно заокружити. У њој као да одзвања, али се и преобликује и богати звук Хераклитовог „пут према горе и према доле један је исти“.
Ауторка: Јелена Марићевић Балаћ