(Joan Baba, Tako je – obrnuto: izabrane pesme, Društvo novosadskih književnika, Novi Sad 2021)
Čitalac do sada nije imao priliku da čita poeziju Joana Babe u širem izboru, ali zahvaljujući ovom koherentnom i zaokruženom izboru, stiče se utisak da se zaista radi o izuzetnom pesniku, istančanog osećaja za opažanje svih valera koji oblikuju i spoljni i unutrašnje svetove. Primećuju se pažljivo oblikovani i funkcionalni motivi vode i kružnice, koji, čini mi se, obeležavaju ovu knjigu. Pretpostavljam da su intencionalno i efektno utemeljeni u knjizi Metamorfoze kruga Žorža Pulea i to na nekoliko nivoa. Smatra se da ova knjiga „briše granice između književnosti, teologije, filozofije; i zaboravlja se razlika između jezika“, što važi i za poeziju, koja izranja kao sublimat različitih humanističkih grana, a jezici (u ovom slučaju rumunski i srpski) funkcionišu kao dve grane istog pesničkog stabla.
„Poetski efekat kruga“ ne podrazumeva samo materijalizovani motiv, već i eliotovsku tradiciju koja bi dobila novo „jedinjenje“. Stoga su i pesnici kojima su posvećene pesme, a koji su apostrofirani ili čiji se stihovi uzimaju za moto pesme, kao što je, primera radi, Mihaj Eminesku u antologijskoj pesmi „Spirala kruga“, zapravo odjeci pesničkog glasa koji podseća na kamen bačen u vodu, a kružnice koje nastaju i koje emaniraju značenje su slika pesničkog nasleđa ili „kruga“ autoru pesnika.
Na tom tragu su i različiti upečatljivi motivi, kao što su spirala, kamen, jaje, „Kolumbovo jaje“, oko, rosa, kišna kap, sapunica života, vrtlog sapunice, točak, ringišpil, verige, godovi na stablu, meridijani, ostrvo, semenka, magičan krug, kuglica, Koron / Korona. Svaki se može dovesti u vezu sa kružnicom ili vodom (rekama, morima, okeanima, (biblijskom) kišom), s tim da su Dunav ili Ljubav i molitva za Danubiju povlašćeni. Navedeni motivi ustrojeni su tako da se grupišu na one pozitivno konotirane, one osenčene kritičkom optikom ili negativnije. No, i jedni i drugi su neophodni pesniku, kako bi ispisao krugove svog bačenog kamena ili elipsu oko planete na kojoj živimo. Tako se pesnik neretko dotiče i veoma važnih ekokritičkih i ekopoetičkih tema, matematike (pitagorejskih znakova), renesansnih umetnika (Leonarda, Direra), gradeći imaginativni svet, ali i pokušavajući da obnovi svet na, reklo bi se, renesansnim temeljima. Zato je za poeziju Joana Babe važna figura Evrope i njenih implicitnih manifestacija.
I tu dolazimo do jedne interesantne misli koja prati čitaoca kroz zbirku. Radi se o efektu vira, pa čak i klokotanja, vrtloga i klokotanja vode civilizacije u kojoj živimo, a koja nas nenadano nosi napred, u budućnost. Kao da smo mi taj kamen, poezija koja nastaje iz kamena bačenog u reku, prepuštenog virovima i dnu. I onda, prepušteni naizgled na milost i nemilost reke, moramo da pronađemo utemeljenje, kako bi nas sa dna voda ponovo izbacila na površinu. Nude se barem dva rešenja. Prvi su mostovi, imaginarni most koji se javlja u vrlo uspelim pesmama, koje su posebno važne jer računaju sa toponimijom istočne Srbije. A s mostovima je u vezi i kultura, kondenzovana kvintesencija kulture, kontinuiteta i trajanja čoveka, skicirana metaforom Lepenski vir. Ona donekle dekodira i lajtmotiv jajeta i, upravo, obnove čoveka i ponovnog procvata, pa i spasonosnog vraćanja na obalu. U „Apokaliptičkom zavetu“ se nimalo slučajno kaže da je „život navigacija / Među zmajevima i munjama iz magičnog kruga / Kada je čovek u verigama milenijuma“. Ako bi se postavilo pitanje u kojoj vodi „krstiti“ Evropu, da parafraziram stihove, to bi bila voda Dunava na mostu koji nas sve spaja i prateći otiske „Trajanovog stopala“. Takođe, i haikue je bilo neophodno pisati, jer su povezani sa cikličnim kretanjima u prirodi i dolaskom Nove godine, dakle, novog ciklusa.
Poezija Joana Babe ne samo da obiluje uspelim pesničkim slikama, odmerenom eliptičnošću i disciplinovanim izrazom, već podstiče i inspiriše pesnički, misaono i duhovno. Ona je ptica iz Raičkovićeve „Kamene uspavanke“, koja izgovara ime i onda se skamenjuje, ne bi li, bačena u vodu proizvela kružne ornamente, zatim isplivala iz vira i opet se vinula da poleti. Kao da kroz metamorfoze čovek jedino i može da živi i da se obnavlja. Zato, najposle, i sama knjiga mora da se zove Tako je – obrnuto, jer se antinomije moraju premostiti, a poetika precizno zaokružiti. U njoj kao da odzvanja, ali se i preoblikuje i bogati zvuk Heraklitovog „put prema gore i prema dole jedan je isti“.
Autorka: Jelena Marićević Balać
