Улога Ивана Бездомног у роману „Мајстор и Маргарита“ 

Песник Иван Николајевич Понијров, с псеудонимом Бездомни, се у роману Мајстор и Маргарита појављује већ на првој страници заједно са својим уредником Михаилом Александровичем Берлиозом у парку код Патријаршијског рибњака. Песников портрет је детаљно описан у првом пасусу: „плаћасти, риђкасти, разбарушени младић с карираним качкетом забаченим на потиљак – имао је на себи каубојску кошуљу, беле панталоне као ижвакане и црне платнене патике.“1) Према опису демона у митологији, риђа коса и зелене очи погрешно наводе на закључак да је Иван некакав демон.

Песник и уредник су  се састали јер је песник написао поему о Исусу Христу на захтев уредника, тако што је негативно окарактерисао Исуса, али се уреднику то није допало. Берлиоз је сматрао да песник треба да представи Исуса на начин као да није ни постојао, и ту наводи доказе да га није било као историјске фигуре на земљи. Читав тај разговор је „намамио“ ка њима двојици чудног грађанина који је био изузетно висок или низак, са једним оком златним другим црним, са немачким акцентом, али понекад руским. Грађанин се представља као Воланд, професор црне магије, који је дошао у сврхе тумачења рукописа црног мага Жербера из Орилака.

Мајстор и Маргарита.
Мајстор и Маргарита.

Воланд је прво дошао да сакупи Московљане у маси, а затим је правио бал – и то не било какав бал, већ – годишњи бал вештица и демона, славље Валпургијске ноћи. Професор Воланд као доказ да је Исус Христос ходао на земљи прича причу о Понтију Пилату и његовом испитивању Јошуе Ха-Норција или Исуса Христа. Сам професор Воланд може да потврди да је прича о Ха-Норцију и Пилату истинита, јер ју је сам чуо на балкону код Понтија Пилата. Питање које се поставља је, зашто би Сатана уопште марио за тим што песник и уредник причају против Бога, односно, да га никад није ни било? Одговор може да се да на основу теологије, наиме, ако нема Бога, онда нема ни Ђавола, а ако нема Ђавола, како Воланд може да буде равнодушан према њиховом разговору. Обојица су кажњени због хибриса, увреде богова у античкој митологији, у овом случају, ђавола. Берлиоз је остао без главе јер је цинично тражио да сазна како ће умрети, а Бездомни је завршио у дому за душевно оболеле, јер је питао Воланда да ли је некад био тамо.

Иван при доласку у болницу страствено жели да разоткрије професора Воланда и захтева да Воланд буде кажњен због Берлиозовог убиства. Доктор Стравински, код кога га је Воланд послао да сазна шта је шизофренија, је Ивану предложило да напише своју изјаву о Воланду и Понтију Пилату, неместо да га сам јури по граду у доњем вешу. У томе не успева јер му сви аргументи делују неуверљиво и бесмислено, стога Иван остаје у соби 119 где почиње да се дешава раздвајање његове личности. Шизофренија у роману се приказује јунаковим хистеричним понашањем и помереном перцепцијом стврности. Иваново лабилно стање може се схватити из реакције на удар грома где он узвикује и крије лице рукама, све околности га терју у плач, разговара сам са собом. Младић почиње да губи интересовање за Берлиозов случај након прве инјекције, и све више мисли на Понтија Пилата и Ха-Норција. Веза између лека и Пилата се задржава до краја романа, Ивана смирује лек, или можда прича о Ха-Норцијевом и Пилатовом договору. Долазак мајстора кроз Иванов прозор је важан тренутак у наративу романа, јер мајстор открива Ивану да је у ствари срео Сатану на Патријаршијском рибњаку, и прича му своју причу о писању романа о Понтију Пилату и љубави према Маргарити. Иван постаје мајстору толико важна личност да, пре него што Маргрита и он оду у спокој, враћа се баш код Ивана да се опрости са њим зато што је последњи са којим је разговарао пред смрт. На крају романа срећемо Ивана као младог човека од преко тридесет година. Исти је, наизглед, као на почетку романа, „риђкаст, зелених очију, скромно одевен човек“, уз напомену да је сарадиник Института за историју и филозофију, професор Иван Николајевич Понијров. Масјстор га је замолио да више никад не пише песме, иако их никад није читао. Интуитивно је осећао да су његове песме лоше, а Иван је потврдио да су грозне и обећао да више неће писати. Испуњено обећање се види тим путем што нема псеудонима Бездомни на крају романа кад приповедач закључује причу о Ивану. Бивши песник је посветио цео свој живот Пилату и Ха-Норцију, судећи према избору историје као животног позива и узречици Понтија Пилата коју је усвојио „богови, богови…“.

Мајстор и Маргарита.
Мајстор и Маргарита.

Месец у роману има симболику ирационалног и повезан је са Сатаном и вештицама. Воланд слави пролећни пун месец, Валпургијску ноћ, женски принцип има везе са Месецом, пошто је Маргарита Николајевна у ноћи пуног месеца постала вештица. У последњој сцени на Патријаршијском рибњаку, приповедач каже да Иван седи пред „пролећно празновање пуног месеца“. Култ месеца је важан и за обожаваоце Луне, лунатике, дакле, душевно оболеле. Иван не може „изаћи на крај“, „да надвлада“, „не може да се бори са собом“ кад је пун месец. Бивши песник је Сатанина жртва, стога се може закључити да он поистовећује Сатану са месецом који га изнова узнемирава и надражава својим редовним понављањем.

Иван има чудесан сан у којем месец игра главну улогу. Након што га се нагледа, долази кући потпуно болестан и буди се са мучним криком. Инјекција коју бившем песнику убризгава супруга чини да кошмар који га је узнемирио, преузме облик блаженог сна, због чега Иван има срећан израз лица. Инјекција или пољубац Маргарите у чело, лече бившег песника тако да приповедач закључује да га до следећег пуног месеца нико неће више узнемирити.

Иван је „бескарјни плави круг и у њему звезда“ Михаила Булгакова, он је увод и завршетак приче о Понтију Пилату и Јешуи Ха-Норцију и мајстора и Маргарите. Судбина бившег песника за приповест није толико важна, колико његова функција пријатеља мајстора и неког ко ће се бринути о његовој причи у Институту за историју и филозофију. Најзад, Иван је неко ко ће живети ту причу, а не свој живот који је био готов кад је увредио Воланда или пролећни пун месец.

Ауторка: Тања Миленковић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Булгаков, Михаил, Мајстор и Маргарита, Београд: Завод за уџбенике, 2010, стр. 33.
Scroll To Top