(књижевност, уметност и духовност обједињене у причи о Рилском манастиру)
Почетком месеца јуна прошле године искористио сам први викенд да у организацији агенције ,,Доброчинство“ посетим суседну нам државу, Бугарску, тачније Рилски манастир и престоницу Софију. Полазак испред Вазнесењске цркве, доста места у чистом аутобусу и водич, господин Драган Вукић, човек огромног знања, познанстава са великанима како црквеним, тако и интелектуалним наше и суседних држава. Леп и пријатан глас, подсећа на оне некадашње водитеље Радио Београда, човек који кроз личне анегдоте, догађаје, разговоре, држи пажњу путницима и заиста га је милина слушати. Некако се човек врати у прошлост када је правилно изражавање било нормално, а не реткост. Прво смо на звучницима слушали хор монахиња из Жиче, потом старе изворне песме, а на крају класичну музику, ред опере, ред познатих композиција, као што је Штраусов ,,На лепом плавом Дунаву“. Између музичих сентенци слушали смо о историји наша два народа, често преплетеном, што династичким везама, што крвавим сукобима, који, имајући у виду сличност у менталитету, начину живота, нису морали да се догоде, но јесу и то сада не можемо променити, али можемо како рече господин Вукић, позивајући се на Иву Андрића градити мостове.
Доста писаца кроз историју припадало је обема књижевностима. Пајсије Хиландарски у Србији скупља грађу и 1762. пише историју бугарског народа. У Србији се штампају бугарске књиге, те тако од 260 књига издатих на бугарском 70 је штампано у српским штампаријама у првој половини 19. века. Листови се читају узајамно, многи познати писци и сакупљачи сарађују у прикупљању грађе, учитељи службују како српски у Бугарској, тако бугарски у Србији, али и у крајевима где Срби живе у то време, дела писаца излазе у обе земље. Никола Првулов, Георги Сава Раковски, Љубен Каравелов, Христо Ботев, само су неки од познатих Бугара који су неко време живели у Србији или имали везе са њом. Све ово и још много тога нам је господин Вукић говорио на путу, а интересантна је прича о пријатељству са Бисерком Рајчић, нашим сјајним преводиоцем и Ганчом Савовом, који је затваран у време комунизма. Он је битан и због тога што је на бугарски језик превео четрдесет српских писаца и захваљујући њему је наша књижевност позната у Бугарској. Ово је тема која захтева подробније истраживање које вас може изненадити узајамним везама које су изгубљене у ковитлацу бурне историје ових простора, али вратимо се сада главном циљу путовања, јер ће у даљем тексту бити речи о човеку који је унапредио бугарско образовање помало и заслугом Србије под Обреновићима.
Уз неколико успутних задржавања стигли смо у планину Рилу, где се више од хиљаду година налази најстарији и најпоштованији бугарски манастир. И овде постоји та веза из наслова, јер је српски великаш у служби цара Душана у 14. веку обновио манастир и тако му уткао нешто и од нас, Срба. Тренутак уласка у ово велелепно здање тешко је описати речима, јер монументалност која није изгубила на значају модерношћу осликава дух старине пред којом се човек у исто време осећа сићушним, али и пренесен у нека давна времена. Фотографије могу рећи више од речи, те тако приложене овде боље ће вам приближити лепоту и мирноћу овог места које није тихо само због громогласног хука две реке Рилске и Друшлавице које се из висина планинске врлети сурвавају поред старих зидина односећи пенушаву воду у раштркана села подно Риле. Ипак, и тај хук као да је саставни део ове лепоте, архитектуре несвакидашње по много чему, осликаним зидовима са сценама из Библије, представом Христа са хороскопским знацима, морам признати да такву фреску нигде нисам имао прилике да видим, донжон кулом која доминира у дворишту поред цркве. Фотографисање у манастирској цркви није дозвољено, али могу вам рећи да је простор величанствен, подељен у више делова, импресивни иконостас, фреске прекривене патином времена, акустика појања.
Црква је тробродна базилика, иконостас позлаћен са 16 кг. злата, рађен је од 1839. до 1842. не зна се тачно ко га је радио, Петар Гарка или Атанас Стеладур, Грк. Флорални мотиви преовладавају па је могуће да је Грк, пошто је Гарка више пажње посвећивао ликовима. Испред иконостаса налази се ћивот са моштима Светог Ивана Рилског. На зидовима цркве налазе се 1200 композиција, осликаних од стране многих уметника као нпр. Димитрија и Захарија Зографа. У једном од два параклиса је иконостас из 17. века који се налазио у старој цркви, у истом је сахрањено срце бугарског цара Бориса III, човека који је спасао бугарске Јевреје у ,,Другом светском рату”.
Једна од реликвија је икона са честицама моштију 32. свеца из 11. века за коју се веровало да ју је манастиру поклонила Мара Бранковић. Она је изложена и видљива свим посетиоцима.
На левој страни великог иконостаса, на вратима која воде у олтар налазе се и наша четири С, као и грбови свих словенских земаља православне провенијенције, наравно и бугарски лав. У цркви се налазе фреске кнеза Лазара, такође и српског краља Стефана Првовенчаног, али и Светог Саве српског.
Посебност даје параклис Светог Симеона и Светог Саве који се налази на горњем нивоу конака, где смо због пријатељства господина Вукића са игуманом добили прилику да се попнемо. Фреске су осликане половином 19. века, али нису изгубиле на сјају и лепоти. Као одговор и подршка том чину на Хиландару постоји параклис посвећен Светом Ивану Рилском.
Манастир је како сам раније истакао доста везан за Србе који су у њему обитавали, тако је и патријарх српски Господин Павле провео једно време у њему, али интересантна је и прича о српском велможи Рељи Драговољи, тачније Хрељи Охмуховићу, који је подигао кулу високу 24 метра, саградио нову цркву, али је ипак по губљењу својих области убијен од стране бугарског цара у истом том манастиру где се нешто раније замонашио као монах Харитон. У народном предању познат је и као Реља Крилатица.
Још једна од занимљивост овог манастира је и његова ризница. Битно за нас је писање и преписивање књига, што је у овом манастиру било заступљено кроз векове. Тако се у њему чува ,,Зборник” који је саставио српски књижевник и писар Владислав Граматик крајем 15. века. Монаси оснивају школу за учитеље монахе у 19. веку, те се овај манастир назива просветитељским и књижевним местом битним за развој писмености у Бугарској. У ризници је изложено шест стотина експоната, међу којима су многе иконе из 14. века, рукописи, одоре, дародавнице, путири, дарови које је манастир добијао из православних земаља у виду плаштаница и књига, такође и оружје чувара манастира, такозваних манастирских пандура. Још једна посебност је рад Неофита Рилског, игумана манастира који је, што је занимљиво, прву бугарску граматику штампао 1835. године у Крагујевцу. Касније је манастир имао своју штампарију, делови ње, као и литографије изложени су у ризници. Такође, монах Неофит је написао још књига битних за образовање, а направио је и први глобус у Бугарској. Кнез Милош му је нудио место шабачког епископа, али га је он одбио јер је хтео да ради на образовању, буђењу духовности и образовању бугарског народа.
Посебно место у овој велелепној ризници, модерно урађеној, смештеној у подрумским просторијама конака, поплочаном мермерним плочама и експонатима заштићеним стаклом, заузима крст монаха Рафаила резбарен у липовом дрвету читавих дванаест година. Коштао га је вида, али је зато подарио свету уметничко дело неописиве лепоте. Сцене из Светог писма и шест стотина људских фигура утканих иглом у меко дрво тешко је описати, треба их видети, што је још један од разлога за посету манастирском комплексу.
Оставили смо овај прелепи манастир оивичен густим шумама и планинским врховима Риле, оставили смо пенушаве реке које нестварном снагом природе носе воду, његове тихе монахе, његов камен који сведочи о хиљадама душа које га посећују и посећиваће га и даље и запутили се пут Софије, ка цркавама Светог Александра Невског, и Свете Недеље у којој су похрањене мошти нашег Светог краља Милутина. Представе у импресивној грађевини цркве Александра Невског су надреалне, мене подсећају на велика платна ренесансних мајстора, са прелепим детаљима, ликовима који у себи имају више световног, али то није редак случај у бугарским црквама и манастирима. Слике су тако грандиозне и свака представља неку причу из Светог писма на један несвакидашњи и неуобичајен начин. Иако смо имали мало времена успео сам да обиђем и фотографишем пар значајних културних и верских установа, Цркву Свете Софије, Руску цркву, Етнографски и Археолошки музеј, Ротонду, саграђену у доба цара Константина, када се Софија звала Сердика, претворену у цркву у 6. веку, Национални театар и наравно Народну библиотеку чије фотографије прилажем.
Прича о свему овоме би вероватно била дуга колико и прича о Рилском манастиру, па ћу је оставити, надам се, за неку следећу посети Републици Бугарској. До тада мислим да ће вам ова репортажа и моји скромни описи дати довољно тема за истраживање и откривање природних, културних и духовних лепота наших суседа. Мало знамо једни о другима, но то никако није разлог да не ширимо своје видике и образујемо се упијајући све оно лепо што је створила рука човека, природе или Творца. Тога је у Бугарској много и заиста то мноштво лепоте вреди видети.
Аутор: Радослав Мандић
Текст је првобитно објављен на сајту Чупава келераба
