Безгранична потрага за смислом

(Јадранка Миленковић, Оливера учи немачки, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, 2022)

„Само један бод испуштен на џемперу може да отвори велику рупу.”

Јадранка Миленковић, иако међу новијим именима у српској књижевности, за релативно кратко време показала је изузетну продуктивност која се никако не би смела сврстати под појам хиперпродукције књижевног стваралаштва. Премда је од 2019. године објавила четири романа, збирку поезије и збирку прича, реч је о дубоким промишљањима која је ауторка несумњиво одавно гајила, неговала и уобличавала а затим у тренутку њиховог потпуног сазрења изразила кроз плиму лиричности и непатетичних осећања.

Зато би напори да се било које од прозних дела Јадранке Миленковић сведе на једну тематску целину око које друге теме тек левитирају допуњавајући је – били узалудни. Такав случај је и са засада последњим њеним романон Оливера учи немачки објављеним 2022. године.

Ово дело се може посматрати најпре као беспочетно и бескрајно, као живот у малом који подразумева и прапочетак и вечност иако говори о свакодневици и покушајима да се та свакодневица учини испуњенијом и смисленијом. Таква бескрајна прича, сачињена од класичне нарације, лирских записа, есејистике, реминисценција и снова, штиво је које ваља читати изнова и изнова, од почетка до краја или по личном избору поглавља будући да је свако поглавље разумљиво и као засебна целина.

Ако би се, међутим, инсистирало на линеарности и тражењу кључних тема, онда бисмо, додуше уопштено и непрецизно, могли рећи да се кроз читав роман протежу потрага за смислом у савремено доба, место појединца (жене/мушкарца) у друштву и породици, узајамни однос човека и природе, узајамни однос миметичке стварности и уметности, узајамни однос духовног и материјалног… али без усиљености да се обавезно постане делом савремених токова мисли.

Оливера учи немачки. Јадранка Миленковић. Фото: лична архива.
Оливера учи немачки. Јадранка Миленковић. Фото: лична архива.

Иако одговори на дате теме лелујају у ваздуху, чини се да је за Оливеру, једну од главних јунака овог романа, кључ у започињању, у промени која је потребна да бисмо се тргли из летаргије и чамотиње и препознали ситнице које могу да обогате људски живот, да га учине издржљивијим и смисленијим. Насупрот томе стоје велике и мале неправде, захладнели односи, препреке које човеку постављају други и које човек поставља сам себи, стрепње, друштвене околности, несреће и ратови. Но, оптимизам који долази с променама и разбијањем свакодневице ипак преовладава, па се читав роман открива у светлу тежње ка  универзалној животној радости за којом су трагали и трагају велики књижевни узори на које се Миленковићева позива кроз богату интертекстуалност дела.

(Тај се појам животне радости не може изједначити с компромитованим појмом среће, јер ауторка не потире стварност нити дели савете за бољи живот у складу са светоназорима конзументског доба, већ покушава да кроз свет који није ни добар ни правичан дотакне смисао који је негде изван.)

***

Између богатог животног и читалачког искуства, између садашњег тренутка и свевремености из које проговарају тихи покретачи, књижевници и филозофи, Миленковићева тражи одговоре на егзистенцијална питања, разматра могућност постојања задовољног, креативно настројеног али антипатетичног човека, тражи начин да заустави точак поновљених мантри и пролазности, те с времена на време попут Оливерине мајке Јасмине „све распарава, па и своје тешке мисли, које потом поново плете, али на други начин, да испадну оптимистичне“.

Из тог оптимизма, међутим, не произилазе лажне слике света у којима нема страхова, бола и несреће, већ покушаји да се упркос свему наведеном осмисли и разуме живот. Да се избегне испуштање бода које би отворило велику рупу на џемперу.

Аутор: Лазар Биорац

Scroll To Top