Тих дана су јој често кроз ментално ткање просијавали флешеви. Нису то биле артикулисане мисли па чак ни слике, пре атмосфере које су уводиле у страх и сећале на губитак. На споља би се кретала бучно, хитро и ефикасно – а на унутра би се погурила, стиснута стрепњом. То њено сумрачно расположење као да је стварало сопствену музику, чинило јоој се да свако мало чује звук вергла у даљини који је – искидан и у фронцклама – допирао до ње, увек на самој периферији њеног звучног поља. Трудила се да одбелава дан упоредо и упркос.
Свеједно, није могла да се не пита:
Замисли мислиш нешто скроз глупо пре смрти, банално, недостојно последњег откуцаја времена које ти је преостало. Нешто на пример као: „А где сам склонила ону велику кесу?“ И то је то. Да ли онда уопште можеш да знаш да си умро? Је л’ имаш чиме да препознаш да си проклизао преко црте? Или заувек остајеш заробљен у утиску у коме те је смрт затекла? Попут покретног затвора, у коме си, уосталом, све време, само то не примећујеш. Кад већ ствари поставимо у ту перспективу – можда управо ја, овде и сад, живим сопствену смрт, а да тога нисам ни свесна. Ко ми гарантује а не хујим по беспућима својих менталних садржаја и да нема Декарта који ће да ми пружи руку спасења и извесности, већ само због Демијурга који се забавља.
Не. Морам што пре да се пренем, подвикнула је сама себи. Осећала је малтене физички бол од подешавања својих фреквенција.
„Је л’ имате неки качкаваљ на попусту?“
Мрзела је што уопште мора да изговори то питање, али неумитност набавке ју је дробила, не обазирући се на њен отпор изнутра.
Прикупила се довољно да изађе из самопослуге а да буде сигурна да ништа није заборавила. Телом се кретала брзо, а душом тешко, као да се пробијала кроз воду.
А требало је још толико тога битног обавити. Тек ју је чекао најизазовнији део дана.
Најизазовнији део дана биле су загасито браон плочице из осамдесет и неке и црвени застор са крстом који служи као импровизована капела како би невољници припалили коју за здравље и стиснута гомила баба и деда, старог и младог, који хухћу, стежу шаке и имају фацијалне грчеве чекајући да их у чекаоницу прими Он, магични доктор беле косе и младих очију. Чекали су ћутке, трпељиво, сатима, без много мешкољења. Врло је вероватно да многи од њих и нису били баш покретни. Осим можда разлуђене жене у годинама, најнеснојег бабљег деришта које је мало вриштало низ ходник, мало плакало, мало заподевало разговор непозвано. Да није динамике коју је повремено уносила иритирајући, вероватно би сви тако тупо и сиво седели, без покрета, у атмосфери у којој се чинило да и нервоза тупи своје оштре ивице као да је упала у пудинг.
Није намеравала да седне на столицу, мало због тога што није хтела да заузима места већим невољницима од себе, мало јер је хтела да побегне из видокруга несносне бабе. Како би била сигурна да је умакла из радијуса њеног погледа, повукла се мало ниже. Леђа су јој свако мало запљускивали таласи хладног ваздуха како би неко отворио врата, а нарочито када би се отворила широм како би унели Неког, изломљеног, убељеног и ућутаног. Бол и шок као да су им одузели моћ говора. Само би тихо промицали на шкрипутавим колицима, као апсурдан валс без звука и покрета.
На те призоре промаја би јој дунула кроз срце. Безвучна музика, отужан вергл, у фронцлама је допирао до ње и њеног психичког простора.
Није била сигурна колико дуго је чекала док није коначно прозвана у ординацију. Ушавши унутра, изненадила се. Ништа није било ни налик атмосфери коју је оставила за собом. Простор је био пун дневне светлости, намештај јесте био ислужен, стар али сведен, Доктор ју је дочекао спреман. Медицинска сестра је била старија жена, плава и прсата, али искусна и брза. У садејству су деловали уиграно и снађено као да су Мађионичар и његова Асистенткиња који чекају њу да ступи на позорницу где ће се безмало одиграти некакав спектакл.
Преглед је текао брзо, али био је умирујући, пре свега јер је Доктор био присутан у разговору. Није могла да не примети како се у ћошку ординације налази неколико украсних кеса са поклонима. Као приношење жртве, помислила је. Није имала ништа против. Заслужио је начином на који се опходио према пацијентима.
Нешто као зрак ведрине уселило јој се у срце, после дугог времена и сумрачних перспектива које су попадале по њој као масна прашина. Дошло јој је да цупне када је изашла, иако би јој од тога кук болно севнуо; па је одустала. Чак јој је и несносна баба сада деловала прихватљиво, нека цвета хиљаду цветова. Када није била иритантна, могла је лако и лепо да мисли на такав начин.
Изашла је из болнице и одмакла скоро до прве траве када је схватила да је заборавила кесу са налазима. А налази су благо. Налази су њен мираз. Мираз који сваки пут приноси у разноразне институте, болнице, амбуланте. Дакле, морала је да се врати.
На нивоу најприземније магије враћање је доживела као лош знак, као мењање јантре добрих исхода. Но, знала је да нема избора и не би ли умањила немир – побегла је у рационалност. Побогу, шта лупеташ, корила је себе мада истовремено ништа није веровала својој глуми. Трудила се да склизне кроз исту мртву гужву коју је оставила за собом творећи, како се надала, ауру невидљивости.
Куцнула је на врата ординације – нико јој није одговорио. Закорачила је унутра и…
Ни на који начин није могла да буде спремна на нову реалност у коју је ступила. Примордијална језа синула јој је из костију. Стајала је на ивици великог језера, површине мирне и стакласте као огледало, заносећи се на склиском камену обраслог маховином. Није могла да разлучи да ли хладноћа која ју је обузела долази споља или је еманира сопственим страхом. Са свих страна су се у језеро сувравала гола брда која су секла његове ивице. Све је било јако светло, а без икакве топлине.
А ту су били и сви они: доктор седе косе и младих очију, сисата и снађена асистенткиња, несносна и сада ућутана баба и остали убељени невољници из чекаонице. Били су мирни као тотеми који су с оне стране врата имали моћ говора, а у свету с ове стране су само безгласно стајали на дрвеном сплаву који је бесциљно клизио по огледалској површини мртве воде.
Однекуд је допирао звук вергла, суморан валс, на чију мелодију нико не игра, који је сад свом снагом нахрупио у њен психички простор.
Изгледа да нама заиста влада Зли Демијург, било је последње што је могла да уобличи као мисао.
Ауторка: Ева Ристић
