Сатови убијају време, а Фокнер га оживљава

„Сатови убијају време… Време је мртво у оном тренутку када га те мале стварчице откликају. Време оживи једино када сатови стану.“

Да ли људи убијају књижевност?1) Да ли је књижевност мртва у оном тренутку када постане заробљена силуетама људи? Да ли би књижевност оживела када би људи нестали?

Да ли сваки сат представља различито време?

Фокнер је ушао у радњу у чијем се излогу налазио одређени број сатова, а са њима и одређени број времена, различитих времена. Сваки од тих сатова је имао исту ону потврду и противречну уверљивост, коју је имао и Фокнеров сат, без иједне казаљке. Један другоме су порицали тачност. Он је могао да чује његов сат, како куца негде у његовом џепу, чак иако нико није могао да га види, који чак не би био у стању ништа да каже и када би га неко могао видети.

Колико буке и беса има у животима књижевних јунака? Да ли би живот имао смисла без буке и беса? Да ли би књига била прочитана до краја да се кроз корице не чује бука и бес? Да ли ми живимо бајку пуну буке и беса?

Да ли је јунак сенка, која непрестано прати писца, чак и када Сунца нестане? Уморна и тиха сенка зарива прсте у њихова леђа и оставља отиске зеница у бедрима њиховим. Тада се опет буде сенке, мимоилазе се, разговарају својим раменима, док се лактови и бубрези стидљиво грле. Тако су неисцрпне док их њихов творац гледа, топле су док их слуша и неизмерно хладне остају у тој топлини. Размишљам о томе да ли је Небо сенка Земљи, или је Земља сенка Небу? Плаветнило парафразира цитате Достојевског, утврђује злочин и умирује казну што се кажњава греховима и опрашта себи исте. Он жели да искаже неме речи и разговетне погледе, он би да прећути, а да нама дозволи да говоримо. Речи постају бића која бивствују у јеку тишине, што вриште мутне и јасне, и умиру пуне живота, док се беспрестано рађају. Те сенке бивају само његове, само наше, и мада знам да то није само, и да уз њих никада нећемо бити сами. Та сенка не умире заједно са нама, јер она је ту чак и када Сунца нема, она се супротставља времену, и на крају побеђује.

Вилијам Фокнер

Највећа неподударност између идеје и збиље је време; протицање времена као трајања. Роман своју унутрашњу структуру гради на различитим временским концепцијама: трајања, релативизма, тренутка… Читава унутрашња радња романа није ништа друго него перформанс различитих борби против неумољиве моћи времена. Ако из тога произилази да је у роману један од основних мотивацијских покретача психологија, за разлику од епа где јунаке покреће етичка димензија њихове личности, јасно је да роман као такав у себи увек носи елементе утопије. Он је књижевни облик одсутности, и то у двоструком смислу: јунак романа нити има своје место, нити има своје време јер живи наизменично и у прошлости и у будућности. Простор романа је простор психологије који је кроз фабулу или догађаје натопљен тоталитетом времена, па је стога могуће да се у њему приказују различити временски обрасци, било кроз његову унутрашњу структуру, било кроз различите доживљаје јунака.

Човек је измислио датуме и часовнике. Чињеница да се стално питамо какав је положај казаљки на једном произвољном бројчанику јесте знак интелектуалне функције. Да би се дошло до правог времена, треба напустити ту измишљену меру која ништа не мери. Гест Квентина, који разбија свој часовник, има симболичну вредност; он нам омогућава приступ у време без часовника. Фокнер успева да убедљиво оствари надмоћ психолошког времена над сатним временом, да искаже неухватљиве садржаје нормалне и помућене људске свести, као и да централни лик романа оживи искључиво кроз фрагменте мисаоних и емоционалних токова свести осталих ликова. По томе је Фокнер савршени пример модернистичког писца, који је са чврсте обале реализма закорачио уназад у романтику, фантастику и мелодраму, а унапред у психолошки роман вишеструке тачке гледишта, асоцијација и тока свести, у поетски роман метафоре и просторне форме, па чак и у маниристички роман опседнут језиком у којем структурални принципи нарације теже да постигну самосталност.

Време је код Фокнера један од најјачих мотива, било да се јавља као тема, стилска слика, или као елемент психолошког заплета. Постоји у два вида: етапе спољашњег, меривог, објективног тока догађања јасно су означене објективним појавама и односима, али у свести самих јунака време често не постоји, свет је доживљен као непроменљива константа, формирана у часу пораза у грађанском рату, уз осиромашење, укидање ропства и навалу бескрупулозних профитера са Севера. Грађански рат је за Фокнеровог трагичног јунака најважнији, херојски и истовремено трауматични, историјски догађај. За људе Јокнапатофе, који су опседнути сећањима на грађански рат, време представља претњу. Садашњост полако одмиче, уништавајући стари поредак, јучерашњи друштвени, религиозни и етички код, али не ствара нове вредности.

Вилијам Фокнер

Свет романескне прозе приказује јунаке који су на различите начине условљени временом као битним одређењем њихове личности. Време их одређује и одржава у животу. Тако су Балзакови, Стендалови, Флоберови јунаци положени у историјску осу биографског времена, смештени у исправни сат чије казаљке иду само напред, док на пример Прустов јунак, као и Фокнеров не познаје категорију биографског времена, него се развија мимо њега, у неком симултаном тренутку између прошлости и садашњости, смештен у сату чије казаљке иду напред, па се враћају уназад.

Аутор време може да рачуна са позиције неког лика или пак са својих позиција. У првом случају ауторово време (које улази у основно приповедање) подудара се са субјективним рачунањем времена којег се придржава неки лик. Тако на пример Толстој у Ани Карењини може да темпоралну осу успоставља са позиције Ане, да би касније, када се приповедање пребацује на Левина, приповедач прихватио његову тачку гледишта. На тај начин наратор може да мења своје позиције заузимајући тачку гледишта час једног час другог лика, а може да се служи и својом временском позицијом. Та могућност комбиновања тачке гледишта одређује могућност усложавања темпоралне структуре, а тиме и усложњавања саме композиције романа. У оваквим случајевима постоји двострука перспектива и онда је врло важно одредити у којем су односу приповедач и ликови (приповедач може знати више него ликови, мање од њих или исто колико и они; он може бити свезнајући приповедач који не учествује у радњи или да приповеда са једног или неколико гледишта ликова). То спајање различитих временских планова добија се помоћу спајања тачке гледишта описиваног и тачке гледишта лица које описује. Значи, различите се временске позиције различито могу комбиновати. С једне стране може се сукцесивно мењати позиција од догађаја до догађаја – час с једне час с друге тачке гледишта, као што то ради Флобер. Опис једне епизоде може се дати истовремено и са неколико позиција а да при томе не представља резултат непосредности, него синтезу разних тачки гледишта, њихово сливање у једно, као што имамо пример код Фокнера у роману Бука и бес.

Карактер у роману произилази из радње и чини се да он на неки начин чак и пресудно бира властиту судбину (карактер је судбина), јер је прихваћена конвенција према којој се главни јунак разликује од других. Типични пример такве структуралне организације су Стендалов роман Црвено и црно, Флоберов роман Госпођа Бовари и Злочин и казна Ф. М. Достојевског. Ни код Стендала, ни код Флобера, а ни код Достојевског, а овај последњи је својом темпоралном организацијом ближи модернизму него реализму, не постоје догађаји који са становишта узрока и последица у роману нису објашњени. Њихове побуде укорењене су дубоко у психолошким или вољним основама њиховог бића, а исто то се дешава и са Фокнеровим јунацима.

Рођење јунака, детињство, младалачко доба, прва љубав, амбиција, смрт је заправо роман 19. века, док од 20. века, судбина романа није ништа друго до историја деструкције биографије, њено метатекстуално преисписивање као облика личног постојања, њено, рекло би се катастрофично уништење.

Романи Пруста, Кафке или Фокнера обликују простор својих романа као драмски скуп тренутака који се у свести или сећању преламају без прецизне локализације времена, тј. као неко симултано постојање прошлости и будућности виђено у њиховој садашњости.

Роман модернизма на неки начин прави деструкцију историјско-биографског времена уводећи појам „еластичности“ временских димензија: време се згушњава или разређује према потреби романописца или субјективном осећају његових јунака. Роман више не занима догађај, није предмет описивања оно што се догодило (као код Стендала), него тек индикације упућују на неко збивање, као што је у Кафкином Процесу и Фокнеровом роману Бука и бес. Роман више нема ни правог почетка ни правог краја, он почиње било кад и било кад се завршава. Јунаке више не пратимо од њиховог рођења кроз све животне фазе до смрти, него их сусрећемо у одсудним тренуцима њихових одлука, дилема, безнађа.

Вилијам Фокнер

Романи Кафке, Пруста, Камија не признају једнозначност истине и вањски изглед у коме се испољава, код њих један те исти догађај не може различито да одјекује у души сваког актера, као што се то дешава у Фокнером роману Бука и бес.

Пруст, Кафка, Ками, Фокнер разбијају узрочно-последичну основу традиционалне естетике, да би сваки писац према свом осјећању реалитета понудио своју форму која би, бар приближно, исказивала драму исказивања. Игре временом, својствене модернизму, налазе примену у различитим поетикама. Док казаљке код Пруста, покренуте опругама сећања, иду уназад, а код Џојса и Фокнера, завитлане снагом асоцијација, јуре као полуделе у различитим правцима, казаљке се код Кафке заустављају и остају непокретне.

Сатови убијају време, а време убија нас, након што нас окује својим тешким ланцима. Време је једина ствар против које човек не може и једина ствар коју не може зауставити. Када бисмо покидали све казаљке овога света, зауставили бисмо сатове, али не и време.

Ауторка: Теодора Перовић (PULSE)

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Литература:

Вилијам Фокнер, Бука и бес, НОЛИТ, Београд, 1961.
Радојка Вукчевић, Фокнер и мит, Универзитет Црне Горе, Подгорица, 1997.
Сретен Марић, О Прусту и Фокнеру, Службени гласник, Београд, 2010.
Миливој Солар, Мит о авангарди и мит о декаденцији, НОЛИТ, Београд, 1985.
Стендал, Црвено и црно, Сарајево, 1971.
Франц Кафка, Процес, Графички завод Хрватске, Загреб, 1981.
Ф. М. Достојевски, Идиот, Нова књига, Београд, 2010.
Гистав Флобер, Госпођа Бовари, НОЛИТ, Београд, 1964.
Џејмс Џојс, Уликс, ЦИД, Подгорица, 2001.

Scroll To Top