Да није било пасошке контроле и другачијег језика не знам како бих знао да нисам у Црној Гори. Слике које „јурим“ у Бијелом Пољу, Подгорици или Бару видим и док шетам Скадром, Тираном или Драчом. Само је свјетло мало жуће, мало ниже и мало оштрије. Или ми се само тако чини. Али зато не постоји боја које нема на фасадама, улицама и људима. Албанија је земља свих боја, свих облика транспорта и лијепих, гостољубивих и пријатних младих људи. Њима сам се углавном и бавио, од вијенца Проклетија до плажа на Јадранском мору.
Пакистански писац Мохсин Хамид је у неком другом контексту рекао да су „Линије државних граница вјештачке творевине, неприродне и нама као што су неприродне птицама које лете изнад њих. Наш први импулс је да их игноришемо“. Ако овом аналогијом игноришете предрасуде о Албанцима или Албанији, које су стваране генерацијама у Црној Гори онда видите све то свијетло, боје и комшије (посебно комшинице). Фотографија је комуникациони медиј, вјерујем да није могуће направит лијепу слику без интеракције са окружењем и комуникације са људима. Покушао сам да у десет дана искомуницирам десет слика које су „Поглед на мог сусједа“.
Фотографије и текст: Стефан Вукичевић (Balkanium)
