POST KOMENTARI Milana Mađareva o projektu Rađanje čoveka na ivici
U subotu 13. februara u BITEF teatru je održana prezentacija projekta Rađanje čoveka na ivici kao psihodrame koju je vodio terapeut Vuk Vuković. Protagonista je bila Aleksandra Pavićević, a pomoćni egoi su bili Katarina Arizanović Milošević, Pavle Terzić, Albina Kučević, Zoja Nikolić i Milica Stefanović.
Psihodramu i sociometriju je osmislio Jakob Levi Moreno (1889–1974) posle Prvog svetskog rata kao akcionu metodu grupne psihoterapije. U psihodrami protagonista odluči da radi na sebi, definiše šta želi da radi, napravi ugovor sa terapeutom-voditeljem psihodrame, određuje likove, prostor i vreme i uz pomoć grupe i voditelja psihodrame postavlja na scenu svoj problem. To znači da protagonista naizmenično predstavlja sebe i druge uloge pri čemu pomoćni egoi (članovi postdramske grupe) igraju na sebe već značajne likove iz života protagoniste.
Voditelj psihodrame ima tri zadatka: 1. da bude u funkciji potreba protagoniste pri čemu ga vodi, 2. da ima svest o reakcijama grupe i 3. da prati svoje lične reakcije i reakcije voditelja psihodrame na protagonistu i grupu. Psihodramski proces čine: zagrevanje, psihodramska akcija i šering.
Dr Dušan Potkonjak je bio osnivač (1986) prve edukativno-iskustvene psihodramske grupe u Beogradu. Prva prezentacija psihodrame je bila u januaru 1992. godine na pozornici BITEF teatra. Povod je bila promocija novosadskog časopisa „Scena“ na temu „Pozorište i psihijatrija“. Dr Dušan Potkonjak je sa svojim saradnicima prikazao dokumentarni film o Jakobu Levi Morenu, a svi učesnici promocije (i publika) su bili učesnici zagrevanja. Tokom zagrevanja izdvojio se protagonista koji je izveo svoju psihodramu koju je karakterisala jaka i iskrena emocija. Tada sam došao do zaključka da psihodrama nije pozorište, ali da bi mogla da bude od velike pomoći u procesu rada na predstavi.
Nova prezentacija psihodrame u BITEF teatru se razlikovala ne samo prostorno već i po namerama učesnika. Terapeut Vuk Vuković je odlučio da psihodramski proces otvori prema publici kao predstavu sa temom Rađanje čoveka na ivici. Naravno, u fokusu je bilo bitisanje učesnika u vreme pandemije korona virusa COVID 19. Proces je otpočeo sa sociometrijskom metodom koja je pokazala kakva je dinamika grupe na pozornici. Već tada se izdvojila jedna članica grupe koja je imala najjači „emotivni dim“. Ovaj izraz u psihodrami znači da je bila najspremnija i najviše zagrejana za rad. U zatvorenoj psihodramskoj grupi ili otvorenoj psihodramskoj radionici voditelj ili neko od članova grupe bi to primetio i predložio da ta članica bude protagonista. Međutim, terapeut je nastavio da vodi proces koji je usmerio na ivičnu situaciju u kojoj se svi nalazimo da bi objavio da će protagonista biti Aleksandra Pavićević. Razlog je prozaičan. U lifletu Aleksandra Pavićević je najavljena kao protagonista da bi se obezbedila dinamičnija situacija u psihodrami. Naime, svako ko je prošao kroz iskustvo psihodrame zna kako ume da bude mučan period „pecanja protagoniste“ dok vreme neumitno teče.
Protagonista Aleksandra je radila na svom strahu od mraka ali zapravo iz potrebe da svojom kreativnošću prebrodi ograničenja životom u vreme korona virusa COVID 19. Kao učesnik i dugogodišnji voditelj psihodrame u ovom delu procesa sam imao najveću zapitanost da li gledamo psihodramu ili pozorište. U psihodrami protagonista je u situaciji da zamenom uloga vidi svet i očima drugih. Kada se vrši zamena uloga u psihodrami povremeno se javlja problem u promeni vizure ili u igranju određenih likova iz našeg okruženja. Takođe, zamena uloga može da dovede do jakih emocija ili uvida protagoniste i članova grupe. U psihodrami u BITEF teatru jake emocije su izostale, jer je uspostavljena pozorišna uslovnost gde jedni izvode, a drugi gledaju izvođenje. Tokom psihodramske akcije terapeut nije predstavljao svaki lik ponaosob što je dovodilo do toga da protagonista i pomoćni egoi povremeno ne znaju u kojoj su ulozi. Završetak psihodrame je bilo limitiran predviđenim terminom izvođenja od dva sata tako da je šering-deljenje osećanja i iskustva grupe sa protagonistom bio zbrzan.
Posle gledanja Rađanja čoveka na ivici neminovno se vraćamo na definiciju Pitera Bruka da je dovoljno da neko nešto radi, da ga neko gleda i da je to pozorište. Na drugoj strani, pristalice teatra na licu mesta u Beogradu imaju širok izbor od impro teatra, teatra improvizacije sve do playback teatra u kome izvođači i publika improvizuju svoj život na sceni. Naravno, neumorni dr Dušan Potkonjak (a ko drugi) je 2014. godine pokrenuo teatar Playback Beograd sa izvođačima koji imaju neophodno psihodramsko iskustvo, jer je ovaj teatar nastao na osnovu psihodrame.
Autor: Milan Mađarev
