Ђорђе Деспић и неуронска алхемија (интервју)

Ђорђе Деспић (1968, Ужице), докторирао је на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, где ради као ванредни професор.

Објављене стручне књиге и студије: Аксиолошки изазови (2000), Спирални трагови – критике и есеји о српском песништву (2005), Порекло песме – потенцијал интертекстуалности у поезији Миодрага Павловића (2008), Преживети у тексту (2011), Тумач и песма – есејистика Миодрага Павловића (2021).

Објављене песничке збирке: Песме и други ожиљци (2018, Награда „Милош Црњански“), Аутохипноза (2021).

Шта за Вас значи поезија? Шта поезија буди у човеку? Које је њено место у свету данас?

За мене поезија је место додира са самим собом. Она је једна посебна, нежна концентрација која песнику допушта не само самоослушкивање и загледање у дубине свога бића, већ и једно наслућивање неких скривених или макар мање уочљивих веза које постоје у свету. Поезија омогућава да се открију те тајно присутне структуре и релације које песник осећа и препознаје да се преплићу и егзистирају на равни између прошлости и садашњости, маште и реалности, сна и збиље. Отуда је она драгоцена за човека, јер у њему буди и негује једну нарочиту осећајност, један сензибилитет који му допрема онај вид (само)спознаје који би му без ње вероватно остао ускраћен. Велек и Ворен ће својевремено истаћи да нас песник подсећа на оно што смо престали да опажамо, односно да нас подстиче да видимо оно што нисмо видели иако је то стално било присутно, око нас или у нама, свеједно. То (само)освешћивање и јесте једна од основних функција поезије, и књижевности уопште, и зато је њен значај за човека у савременом свету несумњив.

Ђорђе Деспић. Аутохипноза. Фото: приватна архива.
Ђорђе Деспић. Аутохипноза. Фото: приватна архива.

Да ли себе сматрате младим песником? Шта значи „поезија младих“? Да ли, када је реч о поезији, категорије попут „старо“, „младо“, ново“ и сл. имају смисла?

Себе бих као младог песника могао да доживим једино у шали. Одреднице попут „млад“ и „стар“ уз поезију могу ићи једино поред појма „генерације“, као кад се за некога каже да припада млађој или старијој генерацији песника, рецимо. Такво дефинисање није руковођено неком поетичко-естетичком оценом и проценом, већ је пре прилог покушају да се извесна песничка реалност систематизује. Одређења овог типа обично су напор критике да класификује савремену песничку продукцију и олакша поглед на песничке токове. По некој логици, са тек другом објављеном збирком ја бих заиста могао да будем означен као млад песник, али јасно је да се уз мене овакво одређење не уклапа због генерацијског момента.

С друге стране, одредница „поезија младих“ ми је потпуно прихватљива. Дуги низ година сам био у жиријима песничких фестивала за младе, као и у редакцији Матичине едиције „Прва књига“, и ти конкурси нису случајно отворени само за песнике до тридесете године живота. Ишчитавањем бројних рукописа овог узраста лако се долази до закључка да је то оно стварање које је обликовано кроз генерацијски сличан доживљај света, и са блиским мотивско-тематским преокупацијама и сазнајним моментом. Наравно да и ту има одступања, али начелно, и имајући у виду песнички развој, рекао бих да је то поезија која генерацијски унутар себе носи највише додирних тачака. Тек касније, рецимо у тридесетим годинама, песници почињу да се јасније поетички издвајају и профилишу.

Године 2018. објавили сте прву песничку књигу, Песме и други ожиљци. Недавно је публикована нова књига под упечатљивим насловом Аутохипноза, чији је мото: „Морам створити свој сопствени систем / или ће моје мисли оробити неки други човек. Вилијам Блејк“. Блејк је 1789. објавио Песме невиности, а 1794. Песме искуства, касније их обједињујући под насловом Песме невиности и искуства и поднасловом „показујући два супротна стања људске душе“. Чини се да је Ваша прва песничка књига у знаку искуства, а друга невиности, тј. њеног досезања поступком аутохипнозе, мада је и доба дечаштва пуно ожиљака. Може ли се говорити о потенцијалној интеграцији и Ваше две збирке у једну?

Блејкова мисао коју сам узео за мото Аутохипнозе довољно је тајанствена – чак помало и мистична – да читаоцу отвори различите могућности њеног разумевања. Она је таман толико загонетна да свако од нас у њој може препознати неко друго значење, неку другу идеју. Ја сам заправо у њој препознао фигуративан исказ којим се истиче стваралачки императив за једног песника, а то је тежња ка аутентичности, и то најпре у домену израза и онога што бисмо именовали техником  песме. Ове друге импликације при помињању Блејкове поезије нисам имао на уму, иако се вероватно и о томе може размишљати. Песме и други ожиљци  и Аутохипноза су за мене посебне збирке, премда у њима свакако има сродних елемената на чијим би се основама могао успоставити одређени дијалог.

Наравно, дијалог са Блејковом поезијом не зауставља се на овом нивоу, већ је знатно дискретније премрежио књигу. Упечатљиви су Блејкови дечачић и девојчица, дадиља, туга, а Ваш екв-овски дечак (из воде, тј. из несвесног), нана, носталгија и сл. Да ли је дијалог са Блејком мистичке, метафизичке природе (чини се да превазилази ниво церебралности или тек интертекстуалности)?

Радује ме да моје песме приликом читања подстичу различите асоцијативне процесе. У томе је садржана лепота али и сама природа поезије и књижевности уопште. Неки интертекстуални сигнали у мојим стиховима су присутнији, видљивији, неки су опет скривенији и чекају да буду уочени. Неких сам свестан, неких нисам, и мада ће парадоксално зазвучати – кроз читаоца песник можда може потпуније да упозна сопствену поезију.

Ђорђе Деспић. Аутохипноза (насловна страница)
Ђорђе Деспић. Аутохипноза (насловна страница)

Ваша поезија успоставља суптилни дијалог и са Бившим дечаком Ивана В. Лалића, али и сугерише да поезија настала као резултат аутохипнозе даје одговор на питање Милете Јакшића „Ствари које су прошле, где су оне?“ Како да се данас песник односи према песничком наслеђу и да ли још увек можемо да се уздамо у елиотовска начела? Које бисте српске песнике препоручили као врхунске? Омиљена песма и зашто баш та? Или зашто не ниједна?

Рекао бих да Елиотово виђење односа између традиције и индивидуалног талента најпрецизније открива истину песничког стварања. Песник заправо има врло једноставан задатак, а то је да чита и непрекидно развија свест о традицији и књижевном и културном наслеђу. Песма никада није самоникла, и за своје постојање, поред подразумеваног талента, може да захвали искључиво другим песмама (текстовима) које је њен аутор прочитао, било да су у питању класици, било да су по среди савременици. Другим речима, нема поезије без поезије, нема књижевности без књижевности.

Немам омиљеног песника, ни омиљену песму. У том контексту, у поезији и књижевности сингулар није могућ за мене. Хоћу да верујем да сам у себи развио такав сензибилитет који може истински да ужива у поезији многих песника, без обзира на књижевноисторијску, поетичко-естетичку или генерацијску одређеност. Ако бих једну песму издвојио, то би онда свакако била поема „Стражилово“ Милоша Црњанског, чије ме је слушање давних дана у оквиру ноћног програма на радију директно подстакло да следећег јутра одем на новосадски Филозофски факултет и распитам се шта је све потребно да упишем студиј српске књижевности.

„Удица“ је једна од веома успелих песама и аутореференцијалне је природе. Стихови су поистовећени са удицом („какву ћеш успомену извући / и шта ће се закачити / за удицу твојих стихова“), а самим тим би рибе (или хемингвејски костур) биле успомене које пливају у води несвесног, лалићевски невидљивог и само наизглед заборављеног. Песме су оно што се обликује ненаданим уловом и избацује на површину језера. Лирски субјект не зна на шта ће наићи („знаш да је сећање варљиво / и ово није успомена / коју си прижељкивао“), али је важно забацити удицу. Да ли тиме отварате питање „порекла песме“, комбиновања свесног и несвесног удела у њеном обликовању? Чини се да та неизвесност улова даје ноту драматике у стиховима који су иначе сталожено интонирани.

У Вашем питању пажњу ми понајпре привлачи појам драматике. Рекао бих да је моја поезија у доброј мери обележена неком врстом драматике, и то не само у Аутохипнози већ и у првој збирци, која је по том питању још и изразитија. Та некад јача, некад слабија тензија резултат је саморазговора и самоиспитивања мог лирског јунака који је, посебно у првој збирци, истрајно сумњао у свој стваралачки потенцијал. С друге стране, Аутохипноза је у доброј мери окренута сећању, прошлости, детињству, и у том простору могуће је наћи различите успомене, од оних које буде носталгију, до оних које у себи носе трауматична осећања. Песма „Удица“ коју помињете, фингира  искуство таквог стваралачког процеса који уме да буде неизвестан по питању мотива и емоција који ће се песнику наметнути као доминирајући при писању песме. Отуда та ситуација неизвесности, па и ризика која је присутна у чину писања стихова, и на ту тему сам писао и у Песмама и другим ожиљцима. Песму у настајању понекад доживљавам безмало као жив феномен будући да уме да се одупре мојој првобитној замисли. Рецимо, невезано за поступак сећања, неке песме су превариле „забачену удицу“, па сам морао да их из једне емоције и тоналитета пренесем на потпуно супротан крај скале. Можда је и то она варљивост која се спомиње у „Удици“, и у тој непредвидљивости присутна је, чини ми се, и драма и лепота писања поезије.

Разговор водила: Јелена Марићевић Балаћ

Scroll To Top