Не сећам се када сам последњи пут била толико одушевљена нечим што сам одгледала да одлучим да поновим гледање. Нити сам ишла около и спроводила агресивну (неплаћену) маркетиншку кампању да окупим што више фанова свог новог омиљеног садржаја. А онда сам почетком године открила Succession и заљубила се. Волим да кажем како ову љубав делимо људи који додељују Емије и ја, док је остатак света равнодушан. Шалу на страну, ако нисте гледали, не знате шта пропуштате, а ја ћу покушати да не спојлујем, упркос жељи да све детаљно изанализирам.
Укратко, радња серије се врти око породице Рој, која има толико новца и моћи да су њени чланови изгубили сваки додир са реалношћу. Отац Логан пуни 80 година, има четворо деце (од којих је реално троје у игри за наследника) и требало би да неком од њих остави своје медијско царство. Овде почиње заплет, бачени смо директно у центар збивања без могућности да се адаптирамо.
Али да кренемо од велике истине. Succession није серија за све.
Немам намеру да ово звучи елитистички, али основни „проблем“ серије, због кога се за њу није залепила огромна (и заслужена) публика јесте тај што не даје допадљиве ликове са којима ће људи желети да се идентификују, било зато што ти ликови раде нешто што гледаоци желе или нешто што гледаоци сами никада не би смели (а потајно би можда желели). Од Сопранових смо научили да су и антихероји допадљиви ликови, што се касније потврђивало у бројним супер популарним серијама. Међутим, овде таквог лика нема.
Главно осећање које уведени ликови, чланови богате фамилије Рој, чија глава породице, Логан, држи медијски конгломерат, изазивају јесте непријатност. Американци би, сасвим оправдано, рекли – cringe.
Логан, кога игра Брајан Кокс, би имао потенцијал да буде занимљив антихерој да пратимо причу о његовом успону – од сиромашног дечака из Шкотске до једног од најмоћнијих људи света. Али креатори серије су изневерили очекивања. Они су хтели да видимо шта бива после успона. Шта се дешава када такав јунак дође у дубоку старост и одбија да било коме препусти моћ? У неком тренутку се за њега каже да није човек него планета, а у овом логаноцентричном универзуму сви остали јунаци гравитирају око њега.
Овај лажни антихерој је неподношљив, презрео и далек јер ми никада нисмо Логан. Могућност идентификације укинута је самим тим што нисмо расли са њим (што је контра од нпр. Тонија Сопрана или Волтера Вајта). Видимо само суровост и осветољубивост без границе. Логан воли да понижава и интелигентан је, али су сви око њега толико понизни да је свако понижење коме присуствујемо мучно јер нема отпора.
Са друге стране, креатор Џеси Армстронг и остали сценаристи су се поиграли и нашом потребом да навијамо за слабијег. Сви слабији од Логана (дакле, сви остали) су бића без икаквог достојанства. Од почетка је пред нама свет без хероја и антихероја, свет оних на највишим друштвеним позицијама који су на људском нивоу мали, безначајни и немају везе са реалношћу, а ипак осећамо да управо такви ликови граде нашу реалност. Када се појави алтернатива, образована елита која сервира другачије вести или Логанови политички противници, открива се да је и она готово једнако гадна, само мало више цитира Шекспира.
Оно чему присуствујемо од првог минута па све до краја, а посебно је експлицитно у уводним епизодама, јесте трагикомедија шлихтања. Прве епизоде су слабије прошле код публике, вероватно јер је сатира у њима доведена до врхунца.
Логанова деца, остали чланови породице и запослени у његовој компанији изговарају сумануте реченице и раде још суманутије ствари како би му се додворили. Заборављени рођак Грег који се појављује на почетку (и који је близак позицији гледаоца који се тек укључује у причу) чак допушта да га Логан преименује, а када неко постави питање зар није његово име другачије, он у потпуно апсурдном маниру изјављује да се одазива на оба. И тако је аутоматски убијена свака жеља да се идентификујемо са рођаком Грегом.
Једно од основних правила грађења сцена у серији је да нема прекидања непријатности, нити окончавања трансфера блама, што заправо личи на реалне ситуације бламирања које желимо да заборавимо. То су оне потиснуте сцене које нам се враћају ноћу пред спавање јер је мозак одлучио да нас злоставља. Стилски израз серије и структура су такви да се гради изврсна уметност непријатности.
Ликови треба да вам се гаде и ако помислите да ипак нису толико гадни, доказаће вам да грешите. Онда ће вас опет изненадити, али ћете знати да је немогуће да позитивни утисак потраје. Иако потпуно одвојени од реалности и карикирани до границе неподношљивости, јунаци серије су савршено уверљиви. За ово је вероватно заслужна и феноменална глума целокупне екипе (Џереми Стронг је добио Емија за улогу Кендала Роја, једног од Логанових синова, али су готово сви били номиновани за своја тумачења ликова), али и сјајно написан сценарио.
Постоје чести покушаји јунака да се „оперу“ од одговорности, што је и дословно реализовано. Један од иницијално најодбојнијих ликова, Логанов син Роман (Киран Калкин), који једини као шекспировска луда говори истину (али и злоставља све слабије од себе), у сцени на крају прве сезоне гледа полетање ракете које је без икаквог познавања процеса убрзао (јер ови људи могу да доносе такве одлуке) како би се десило баш на дан венчања његове сестре. Ракета експлодира при полетању, а он инстинктивно оставља телефон, пере руке и враћа се на прославу. Други лик након злочина поступа слично, пошто је трчао кроз блато, купа се, облачи чисту одећу и поздравља са људима које упознаје, док крв од посекотине пробија рукав чисте беле кошуље. Нико то не види, осим нас.
Идеја водиља у прању грехова је скривени мото врха компаније, који се користи при решавању проблематичних ситуација: „No real person involved“. Дакле, ако страдају неки бедници који, по њиховим стандардима, и нису стварни људи, ништа се није догодило. Ако се бирају жртве из њихових редова, поново постоји јасна хијерархија битности.
Структура серије је кружна. Крај прве и крај друге сезоне обележава пољубац, али су ликови у контра улогама. Контрасти и паралеле између јунака су такође изведени тако да када их једном видите не можете да прекинете да их уочавате. Симболика и понављања су промишљени и често закамуфлирани апсурдом.
Succession је ту за оне који уживају да се смеју ужасу, који нису гадљиви, али су свесни да је свет препун гада и немају никакве илузије о томе да икада бирамо између добра и зла, већ знају да се крећемо у простору сивила. Главно питање које серија поставља јесте ко су СТВАРНИ људи и шта смо све спремни да урадимо да докажемо да стварно постојимо и остављамо траг? Јесмо ли у стању и да, као јунаци серије, пузимо и докле?
Ауторка: Наталија Јовановић
