Психодрама (ни)је позориште

ПОСТ КОМЕНТАРИ Милана Мађарева о пројекту Рађање човека на ивици

У суботу 13. фебруара у БИТЕФ театру је одржана презентација пројекта Рађање човека на ивици као психодраме коју је водио терапеут Вук Вуковић. Протагониста је била Александра Павићевић, а помоћни егои су били Катарина Аризановић Милошевић, Павле Терзић, Албина Кучевић, Зоја Николић и Милица Стефановић.

Психодраму и социометрију је осмислио Јакоб Леви Морено (1889–1974) после Првог светског рата као акциону методу групне психотерапије. У психодрами протагониста одлучи да ради на себи, дефинише шта жели да ради, направи уговор са терапеутом-водитељем психодраме, одређује ликове, простор и време и уз помоћ групе и водитеља психодраме поставља на сцену свој проблем. То значи да протагониста наизменично представља себе и друге улоге при чему помоћни егои (чланови постдрамске групе) играју на себе већ значајне ликове из живота протагонисте.

Водитељ психодраме има три задатка: 1. да буде у функцији потреба протагонисте при чему га води, 2. да има свест о реакцијама групе и 3. да прати своје личне реакције и реакције водитеља психодраме на протагонисту и групу. Психодрамски процес чине: загревање, психодрамска акција и шеринг.

Др Душан Поткоњак је био оснивач (1986) прве едукативно-искуствене психодрамске групе у Београду. Прва презентација психодраме је била у јануару 1992. године на позорници БИТЕФ театра. Повод је била промоција новосадског часописа „Сцена“ на тему „Позориште и психијатрија“. Др Душан Поткоњак је са својим сарадницима приказао документарни филм о Јакобу Леви Морену, а сви учесници промоције (и публика) су били учесници загревања. Током загревања издвојио се протагониста који је извео своју психодраму коју је карактерисала јака и искрена емоција. Тада сам дошао до закључка да психодрама није позориште, али да би могла да буде од велике помоћи у процесу рада на представи.

Рађање човека на ивици. ФОТО: Битеф театар.
Рађање човека на ивици. ФОТО: Битеф театар.

Нова презентација психодраме у БИТЕФ театру се разликовала не само просторно већ и по намерама учесника. Терапеут Вук Вуковић је одлучио да психодрамски процес отвори према публици као представу са темом Рађање човека на ивици. Наравно, у фокусу је било битисање учесника у време пандемије корона вируса COVID 19. Процес је отпочео са социометријском методом која је показала каква је динамика групе на позорници. Већ тада се издвојила једна чланица групе која је имала најјачи „емотивни дим“. Овај израз у психодрами значи да је била најспремнија и највише загрејана за рад. У затвореној психодрамској групи или отвореној психодрамској радионици водитељ или неко од чланова групе би то приметио и предложио да та чланица буде протагониста. Међутим, терапеут је наставио да води процес који је усмерио на ивичну ситуацију у којој се сви налазимо да би објавио да ће протагониста бити Александра Павићевић. Разлог је прозаичан. У лифлету Александра Павићевић је најављена као протагониста да би се обезбедила динамичнија ситуација у психодрами. Наиме, свако ко је прошао кроз искуство психодраме зна како уме да буде мучан период „пецања протагонисте“ док време неумитно тече.

Протагониста Александра је радила на свом страху од мрака али заправо из потребе да својом креативношћу преброди ограничења животом у време корона вируса COVID 19. Као учесник и дугогодишњи водитељ психодраме у овом делу процеса сам имао највећу запитаност да ли гледамо психодраму или позориште. У психодрами протагониста је у ситуацији да заменом улога види свет и очима других. Када се врши замена улога у психодрами повремено се јавља проблем у промени визуре или у игрању одређених ликова из нашег окружења. Такође, замена улога може да доведе до јаких емоција или увида протагонисте и чланова групе. У психодрами у БИТЕФ театру јаке емоције су изостале, јер је успостављена позоришна условност где једни изводе, а други гледају извођење. Током психодрамске акције терапеут није представљао сваки лик понаособ што је доводило до тога да протагониста и помоћни егои повремено не знају у којој су улози. Завршетак психодраме је било лимитиран предвиђеним термином извођења од два сата тако да је шеринг-дељење осећања и искуства групе са протагонистом био збрзан.

После гледања Рађања човека на ивици неминовно се враћамо на дефиницију Питера Брука да је довољно да неко нешто ради, да га неко гледа и да је то позориште. На другој страни, присталице театра на лицу места у Београду имају широк избор од импро театра, театра импровизације све до playback театра у коме извођачи и публика импровизују свој живот на сцени. Наравно, неуморни др Душан Поткоњак (а ко други) је 2014. године покренуо театар Playback Београд са извођачима који имају неопходно психодрамско искуство, јер је овај театар настао на основу психодраме.

Аутор: Милан Мађарев

Scroll To Top