Мирослав Алексић: Песник је део свог народа и свог језика

У рубрици НА КАФИ СА… Мирослав Алексић, добитник Змајеве награде, разговарао је са уредништвом Култа – о поезији, анегдотама, истини и књижевности.

После низа имена из српске књижевности, стали сте у ред добитника Змајеве награде Матице српске за Вашу књигу песама Кафкино матурско одело (Православна реч). Додела нас очекује 16. фебруара на Дан Матице српске. Шта за Вас значи ова награда?

Змајеву награду доживљавам као круну свог стваралаштва, а управо сам са књигом Кафкино матурско одело обележио 35 година од изласка своје прве збирке песама. У том периоду добио сам неколико значајних награда. Ипак, Змајеву награду додељује наша најстарија научна и књижевна институција и само би тај податак био довољан да објасни њен значај. Једнако је важно то што кад погледате листу добитника за ових седамдесет година, ви видите историју савременог српског песништва, врхове тог песништва. И осетите неизмеран понос.

Кафкино матурско одело - Мирослав Алексић
Кафкино матурско одело – Мирослав Алексић

Песма „Пребиловци“ из Кафкиног матурског одела суочава читаоца са мучним истинама нашег народа, у овој песми конкретно у Херцеговини. Како, према Вашем мишљењу, поезија помаже да истина не иде „возом који не иде“ „непостојећом пругом“, већ да истину сачувамо и да будемо свесни наше историје? Да ли је поезија спас или само болни подсетник?

Песник зна да је део свог народа и свог језика. Чак иако је од оних који се отимају загрљају рода и желе да припадају нечем наднационалном, једном ће негде у бићу свог песничког језика открити ту припадност. Песма „Пребиловци“ је настала после посете пребиловачком храму. Онда дођу она питања: како писати после Аушвица или после Хирошиме, или после Пребиловаца?  Писати се ипак мора. Добро је да се песник у таквим тренуцима што више удаљи од овешталих форми изражавања патриотизма, од оних ризичних простора где се додирују политика, идеологија и  поезија. Али, мора да огласи истину. У овом случају, то је страшна истина о вековном страдању српског народа од најнечовечнијег непријатеља у ужаснима сценографијама јама и кама. Ако успе да сугерише читаоцу део те трагике на начин лишен патетике и непримерених украса, читалац ће био он Србин или странац боље сагледати изопачено лице злочина. Вероватно је најстрашнију и најлепшу песму о нашем страдању написао песник краљевског дара у готово дечачким годинама – Милутин Бојић.

Наш велики песник Стеван Тонтић напустио је овај песнички свет и прешао у небеске долине. Написали сте песму O SOLE MIO 1993. у којој се налази и наш Песник. Које је најсвежије сећање на њега и шта је оно што највише волите у његовом делу?

Упознали смо се пре 37 година. Он је био већ признат песник, а ја на самом почетку. Осамдесетих смо се дружили чешће, а онда је дошао пакао ратних деведестих и њега је пут из Сарајева одвео у егзил. Обновили смо дружења у последњој деценији. То нису више била она дивна безбрижна песничка дружења. Све је на себи имало сенку трагедија кроз коју је наш народ прошао. Писао је врли похвално о мојој књизи Оскудно време, а онда је као угледни српски и европски песник потписао рецензију и за књигу мојих изабраних песама на словачком језику коју је приредила Зденка Валент Белић. Та је рецензија гарантовала висок ниво моје поезије код Министарства културе Словачке које је финансирало ову збирку. Нисам упознао тишег човека који је снажније бранио своје моралне и естетске ставове. Најсвежије сећање на њега носим са обележавања сто педесете годиишњице Дучићевог рођења у Матици српској пре неколико месеци. Рекао је тада једну сјајну песму инспирисану Дучићем.

А да бих дочарао шта ми је најдраже у његовом делу, цитираћу по сећању његове стихове. Он у једној песми каже отприлике: Мој пријатељ Томаж Шаламун кад би имао сандале, скочио би у Етну. Е такав је био и Стеван Тонтић. Целог живота, од прве књиге, храбро је у својој поезији у сандалама танких ђонова ходао над амбисом бесмисла и смрти и ужаса света, гледајући та чудовишта право у очи. До последњег тренутка.

O SOLE MIO 1993.

Овако је то било:
на повратку из Гаџиног Хана
са свечаности
посвећених принцу песништва,
тек што смо напустили
Александровачку жупу
и њене рујне винограде,
у аутобусу пуном
од вина уморних песника,
у тренутку када завлада тишина
и сви се нешто загледају
у још неозеленеле брежуљке,
који брзо промичу,
врло свечано,
са иктусом који наглашава наклон,
устаје Стеван Тонтић.
избегао тих дана
из ратног Сарајева,
(а већ на путу за Берлин)
главе и браде нежно нагнуте према
грлићу нераспечаћене бутељке
(поклон Винарије Миљковић)
коју стеже у загрљају,
почиње с њом заносан плес
између седишта,
крај нас слабих плесача
и лењих каваљера.
Онај који је био на ти
са свим коначностима,
загледан у црну мати недељу,
у сабласне поноре,
у ледена дна света,
као дечак на гимназијском плесу
играо је у чистој радости живота
која увек побеђује ратове,
смрт и бесмисао.

У песми „У Савини“ из Кафкиног матурског одела реч је о песничком празнику – Стевана Раичковића слушате Даринка Јеврић, Благоје Баковић, калуђер Јосиф Троповић и Ви. Таквих прича, песнички уобличених, има много. Да ли бисте за наше читаоце испричали неку од анегдота са Вашим песничким пријатељима?

Пре доста година после дугих песничких поздрављања уз још једну туру, па још једну, крећемо са Ратковићевих вечери поезије из Бијелог Поља. На железничкој станици спикер свако мало јавља да воз из Бара за Београд касни сат, па два, па три…Сви ми који чекамо воз за Београд полако осећамо замор и нервозу. У томе долази воз из Београда за Бар. Сјајни песник Петар Пајић улази без размишљања. Ми му, мислећи да је погрешио, довикујемо, надгласавајући локомотиву, да је ушао у воз који иде у супротном смеру. А он, већ маше са прозора и одговара: Важно је било коначно отићи!

Мирослав Алексић
Мирослав Алексић

У Вашој поезији пажљиви читаоци могу да осете трагове оних песника који су извршили велики утицај на Вас. Са којим песницима волите да улазите у песнички дијалог и увек изнова читате?

Кажу да се књиге праве од књига, поезија од поезије. Сваки је истински песник ипак прича за себе. Сигурно у мојој поезији има утација других песника, али мислим да нема утицаја трендова и мода. Од савремених српских песника некако су ми најближи Иван В. Лалић, Јован Христић, Бора Радовић, Раша Ливада и можда Брана Петровић, да набројим оне чију поезију осећам као најсроднију, која је као таква могла највише да утиче на мене. Од страних ту су пре свих Тадеуш Ружевич, Јехуда Амихај, Шејмас Хини и Вислава Шимборска.

Да ли можемо да стигнемо до себе кроз поезију (ако нас не ухвати полицијски час као у песми Година лапота)? Да ли је поезија једини начин?

Изгледа да је поезија остала један од малобројних излаза из оваквог света. Полицајци у опреми до сада виђеној само у  SF филмовима држе под опсадом централне тргове светских метропола. Зашто су ту? Да би убедили народ да мора да буде послушан. Седам америчких телевизијских станица у једном тренутку је скинуло тон приликом обраћања тадашњег председника Америке. Кад су их питали како је то могуће, одговорили су да је то зато што он лаже. Чему да се у таквом свету надају обични људи. Ко је тај ко одређује ко лаже? И ко је једини који зна истину. И о нама наравно. Орвел и Хаксли сад су као Браћа Грим. Да их привијеш на срце.

Како Ви као песник просуђујете књижевну критику? Колико Вам она значи?

Као студент покојног Свете Петровића озбиљно се односим према значају књижевне критике. Данас се књижевна критика мало пише, а мало је и  часописа са дигнитетом који би пласирали најбољу књижевну критику. У време кад сам студирао таквих је часописа било пуно. У књизи мојих изабраних песама „Траварев наследник“ која је ономад изашла из штампе, направио сам избор извода из 16 критика. Мислим да ће они значајно помоћи потенцијалним читаоцима да читају моју поезију.

Шта бисте препоручили читаоцима КУЛТ-а да прочитају?

Да верују у значај књижевности! Тако ће као Бокачови јунаци уз добро приповедање лакше дочекати да ова куга прође. Кад кажем куга, не мислим на Kовид 19.

Разговор водила: Милена Кулић

Scroll To Top