U rubrici NA KAFI SA… Miroslav Aleksić, dobitnik Zmajeve nagrade, razgovarao je sa uredništvom Kulta – o poeziji, anegdotama, istini i književnosti.
Posle niza imena iz srpske književnosti, stali ste u red dobitnika Zmajeve nagrade Matice srpske za Vašu knjigu pesama Kafkino matursko odelo (Pravoslavna reč). Dodela nas očekuje 16. februara na Dan Matice srpske. Šta za Vas znači ova nagrada?
Zmajevu nagradu doživljavam kao krunu svog stvaralaštva, a upravo sam sa knjigom Kafkino matursko odelo obeležio 35 godina od izlaska svoje prve zbirke pesama. U tom periodu dobio sam nekoliko značajnih nagrada. Ipak, Zmajevu nagradu dodeljuje naša najstarija naučna i književna institucija i samo bi taj podatak bio dovoljan da objasni njen značaj. Jednako je važno to što kad pogledate listu dobitnika za ovih sedamdeset godina, vi vidite istoriju savremenog srpskog pesništva, vrhove tog pesništva. I osetite neizmeran ponos.
Pesma „Prebilovci“ iz Kafkinog maturskog odela suočava čitaoca sa mučnim istinama našeg naroda, u ovoj pesmi konkretno u Hercegovini. Kako, prema Vašem mišljenju, poezija pomaže da istina ne ide „vozom koji ne ide“ „nepostojećom prugom“, već da istinu sačuvamo i da budemo svesni naše istorije? Da li je poezija spas ili samo bolni podsetnik?
Pesnik zna da je deo svog naroda i svog jezika. Čak iako je od onih koji se otimaju zagrljaju roda i žele da pripadaju nečem nadnacionalnom, jednom će negde u biću svog pesničkog jezika otkriti tu pripadnost. Pesma „Prebilovci“ je nastala posle posete prebilovačkom hramu. Onda dođu ona pitanja: kako pisati posle Aušvica ili posle Hirošime, ili posle Prebilovaca? Pisati se ipak mora. Dobro je da se pesnik u takvim trenucima što više udalji od oveštalih formi izražavanja patriotizma, od onih rizičnih prostora gde se dodiruju politika, ideologija i poezija. Ali, mora da oglasi istinu. U ovom slučaju, to je strašna istina o vekovnom stradanju srpskog naroda od najnečovečnijeg neprijatelja u užasnima scenografijama jama i kama. Ako uspe da sugeriše čitaocu deo te tragike na način lišen patetike i neprimerenih ukrasa, čitalac će bio on Srbin ili stranac bolje sagledati izopačeno lice zločina. Verovatno je najstrašniju i najlepšu pesmu o našem stradanju napisao pesnik kraljevskog dara u gotovo dečačkim godinama – Milutin Bojić.
Naš veliki pesnik Stevan Tontić napustio je ovaj pesnički svet i prešao u nebeske doline. Napisali ste pesmu O SOLE MIO 1993. u kojoj se nalazi i naš Pesnik. Koje je najsvežije sećanje na njega i šta je ono što najviše volite u njegovom delu?
Upoznali smo se pre 37 godina. On je bio već priznat pesnik, a ja na samom početku. Osamdesetih smo se družili češće, a onda je došao pakao ratnih devedestih i njega je put iz Sarajeva odveo u egzil. Obnovili smo druženja u poslednjoj deceniji. To nisu više bila ona divna bezbrižna pesnička druženja. Sve je na sebi imalo senku tragedija kroz koju je naš narod prošao. Pisao je vrli pohvalno o mojoj knjizi Oskudno vreme, a onda je kao ugledni srpski i evropski pesnik potpisao recenziju i za knjigu mojih izabranih pesama na slovačkom jeziku koju je priredila Zdenka Valent Belić. Ta je recenzija garantovala visok nivo moje poezije kod Ministarstva kulture Slovačke koje je finansiralo ovu zbirku. Nisam upoznao tišeg čoveka koji je snažnije branio svoje moralne i estetske stavove. Najsvežije sećanje na njega nosim sa obeležavanja sto pedesete godiišnjice Dučićevog rođenja u Matici srpskoj pre nekoliko meseci. Rekao je tada jednu sjajnu pesmu inspirisanu Dučićem.
A da bih dočarao šta mi je najdraže u njegovom delu, citiraću po sećanju njegove stihove. On u jednoj pesmi kaže otprilike: Moj prijatelj Tomaž Šalamun kad bi imao sandale, skočio bi u Etnu. E takav je bio i Stevan Tontić. Celog života, od prve knjige, hrabro je u svojoj poeziji u sandalama tankih đonova hodao nad ambisom besmisla i smrti i užasa sveta, gledajući ta čudovišta pravo u oči. Do poslednjeg trenutka.
O SOLE MIO 1993. Ovako je to bilo: na povratku iz Gadžinog Hana sa svečanosti posvećenih princu pesništva, tek što smo napustili Aleksandrovačku župu i njene rujne vinograde, u autobusu punom od vina umornih pesnika, u trenutku kada zavlada tišina i svi se nešto zagledaju u još neozelenele brežuljke, koji brzo promiču, vrlo svečano, sa iktusom koji naglašava naklon, ustaje Stevan Tontić. izbegao tih dana iz ratnog Sarajeva, (a već na putu za Berlin) glave i brade nežno nagnute prema grliću neraspečaćene buteljke (poklon Vinarije Miljković) koju steže u zagrljaju, počinje s njom zanosan ples između sedišta, kraj nas slabih plesača i lenjih kavaljera. Onaj koji je bio na ti sa svim konačnostima, zagledan u crnu mati nedelju, u sablasne ponore, u ledena dna sveta, kao dečak na gimnazijskom plesu igrao je u čistoj radosti života koja uvek pobeđuje ratove, smrt i besmisao.
U pesmi „U Savini“ iz Kafkinog maturskog odela reč je o pesničkom prazniku – Stevana Raičkovića slušate Darinka Jevrić, Blagoje Baković, kaluđer Josif Tropović i Vi. Takvih priča, pesnički uobličenih, ima mnogo. Da li biste za naše čitaoce ispričali neku od anegdota sa Vašim pesničkim prijateljima?
Pre dosta godina posle dugih pesničkih pozdravljanja uz još jednu turu, pa još jednu, krećemo sa Ratkovićevih večeri poezije iz Bijelog Polja. Na železničkoj stanici spiker svako malo javlja da voz iz Bara za Beograd kasni sat, pa dva, pa tri…Svi mi koji čekamo voz za Beograd polako osećamo zamor i nervozu. U tome dolazi voz iz Beograda za Bar. Sjajni pesnik Petar Pajić ulazi bez razmišljanja. Mi mu, misleći da je pogrešio, dovikujemo, nadglasavajući lokomotivu, da je ušao u voz koji ide u suprotnom smeru. A on, već maše sa prozora i odgovara: Važno je bilo konačno otići!
U Vašoj poeziji pažljivi čitaoci mogu da osete tragove onih pesnika koji su izvršili veliki uticaj na Vas. Sa kojim pesnicima volite da ulazite u pesnički dijalog i uvek iznova čitate?
Kažu da se knjige prave od knjiga, poezija od poezije. Svaki je istinski pesnik ipak priča za sebe. Sigurno u mojoj poeziji ima utacija drugih pesnika, ali mislim da nema uticaja trendova i moda. Od savremenih srpskih pesnika nekako su mi najbliži Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, Bora Radović, Raša Livada i možda Brana Petrović, da nabrojim one čiju poeziju osećam kao najsrodniju, koja je kao takva mogla najviše da utiče na mene. Od stranih tu su pre svih Tadeuš Ruževič, Jehuda Amihaj, Šejmas Hini i Vislava Šimborska.
Da li možemo da stignemo do sebe kroz poeziju (ako nas ne uhvati policijski čas kao u pesmi Godina lapota)? Da li je poezija jedini način?
Izgleda da je poezija ostala jedan od malobrojnih izlaza iz ovakvog sveta. Policajci u opremi do sada viđenoj samo u SF filmovima drže pod opsadom centralne trgove svetskih metropola. Zašto su tu? Da bi ubedili narod da mora da bude poslušan. Sedam američkih televizijskih stanica u jednom trenutku je skinulo ton prilikom obraćanja tadašnjeg predsednika Amerike. Kad su ih pitali kako je to moguće, odgovorili su da je to zato što on laže. Čemu da se u takvom svetu nadaju obični ljudi. Ko je taj ko određuje ko laže? I ko je jedini koji zna istinu. I o nama naravno. Orvel i Haksli sad su kao Braća Grim. Da ih priviješ na srce.
Kako Vi kao pesnik prosuđujete književnu kritiku? Koliko Vam ona znači?
Kao student pokojnog Svete Petrovića ozbiljno se odnosim prema značaju književne kritike. Danas se književna kritika malo piše, a malo je i časopisa sa dignitetom koji bi plasirali najbolju književnu kritiku. U vreme kad sam studirao takvih je časopisa bilo puno. U knjizi mojih izabranih pesama „Travarev naslednik“ koja je onomad izašla iz štampe, napravio sam izbor izvoda iz 16 kritika. Mislim da će oni značajno pomoći potencijalnim čitaocima da čitaju moju poeziju.
Šta biste preporučili čitaocima KULT-a da pročitaju?
Da veruju u značaj književnosti! Tako će kao Bokačovi junaci uz dobro pripovedanje lakše dočekati da ova kuga prođe. Kad kažem kuga, ne mislim na Kovid 19.
Razgovor vodila: Milena Kulić
