Ленка Настасић: Са друге стране пера

Ленка Настасић (рођ. 2000) је студенткиња треће године ОАС Српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавила је књигу поезије Са друге стране пера (Десанкина библиотека; Ваљевска гимназија – Ваљево, Српска књижевна задруга 2020).

Збирка је кохерентна, а нит која повезује песме огледа се у женској перспективи свих песама, које су у интензивном дијалогу са бројним канонским песницима српске књижевности (Миљковић, Дис, Попа, Његош, Андрић, Црњански…). Пошто је књига публикована у едицији „Десанкина библиотека“, да ли је Десанка Максимовић била иницијатор поетске замисли? Да ли она происходи из чињенице да у нашој канонској књижевности предоминантно претеже мушко писмо, премда је оно обликовано женама које су обележиле њихове животе?

Одговор је нешто комплекснији од надређивања песникиње читавој збирци. Иако Десанка Максимовић није била полазна тачка у читавој замисли књиге у настајању, њена улога као јединственог женског гласа је немерљива. Када говоримо о српским песникињама просечни читалац углавном запне након помињања Десанке и то можда и највише говори о односу мушког и женског писма у канонској књижевности. Чини ми се да смо као читаоци склони да преферирамо, па и идеализујемо идеју о страственој заокупљености женом као предметом обожавања, што је перспектива највећег броја говора о жени у љубавној песми уопште (Ракићу, опрости!). Идеја да вољене, редовно фаталне жене добију прилику за (од)говор, био он потврдан, врцав или охол, наличје је наизглед тривијалног наслова „Са друге стране пера“. Иницијатор саме поетске замисли је заправо био лик Јулијане Паланачки, као прототипа несрећне, вештачки пасивизоване жене која је способна само да неуморно воли. Да би иронија била већа (ако је то икако могуће), песма из њене перспективе није ни ушла у коначни облик збирке. Разматрајући проблематику потребе за женским писмом као одговором на канон љубавног песништва кроз лик запостављене Јулијане у свести се појавила нека врста „аха – ефекта“ да наведена ситуација није изузетак него правило. Због тога у овим песмама допуштам да проговоре све оне жене чији глас нисмо чули, од Емине, преко Вере Павладољске па све до мене саме.

Ваша поезија подсећа ме на песме шкотске песникиње Керол Ен Дафи (рођ. 1955). Она је писала песме попут „Краљица Ирод“, „Гђа Мида“, „Из гђе Тиресије“, „Пилатова жена“, „Гђа Сизиф“, „Гђа Езоп“, „Гђа Фауст“… Да ли сте је читали и ако јесте како се односите према њеној поезији?

Упозната сам са њеним песништвом и могу слободно рећи да има сјајан смисао за хумор и разобличавање познатих историјских и културалних образаца. Њена поезија ми је због тога бескрајно занимљива и креативна. Бежећи од очекиваних образаца она уједно забавља, деконструише и оставља место за преразмишљавање онога знамо као аксиом.

Песме функционишу као кеноовске вежбе. Чини се да је књига као целина успелија, него свака песма засебно, тј. да нема песама које би се посебно истакле, већ сте се руководили уједначеним писањем. Да ли је то отуда што је концепција збирке надређена појединачним песмама?

Морала бих да се сложим са Вама. Збирка као целина носи развијенију, а тиме и снажнију премису о великим љубавима. Фасцинирали су ме детаљи тих готово екранизованих прича, попут Црњанског коме су последње речи биле „воде“ и „Видо“ или симболике шала који везује Исидору Данкан за Сергеја Јесењина. На тај начин песме имају упориште како у различитим стиловима које аутори употребљавају, књижевним правцима којима припадају и већ опште познатим и идеализованим (не)срећним љубавима. Играјући се версификацијом или мотивима (некад мање некад више успешно) упорно сам се враћала истом темељу. Та рационалнија компонента писања има своје добре и лоше стране, али чини ми се да засебне песме не би оствариле жељени утисак на адекватан начин. Идеја на нивоу читаве збирке је универзалнија од појединачних песама.

Са друге стране пера, Ленка Настасић.
Са друге стране пера, Ленка Настасић.

Шта за Вашу душу значи поезија? Шта поезија буди у човеку? Које је њено место у свету данас?

Поезија за мене представља ескапизам и искорак у непознато. То је пре свега прилика за сазнавање, изграђивање и осмишљавање себе као другог, новог „ја“. Поезија у човеку буди осећање да није усамљен у својим мислима јер још неко осећа и проживљава свет на исти начин. Можда је управо то њена главна улога данас, будући да је људима потребан излаз из учмалости и самоће.

Да ли себе сматрате младом песникињом? Шта за Вас значи „поезија младих“? Да ли, када је реч о поезији, категорије попут „старо“, „младо“, „ново“ и сл. имају смисла?

Не размишљам о поезији на тај начин. Савремено песништво и стваралаштво уопште као да бежи од етикета ма које врсте, стављајући песнички индивидуализам испред свега, па и одреднице младости. У овом случају се морам изјаснити као песникиња (а и то уме бити спорно) која још увек проналази себе у времену.

Које бисте српске песнике препоручили као врхунске?

Мислим да има врло мало места погрешци које год име навела када су у питању већ канонски песници попут Костића, Дучића и Црњанског. Њихов таленат и песнички израз је неоспорно врхунски. Српско песништво заиста има много квалитетног да понуди сваком читалачком укусу и сензибилитету.

Који су песници на Вас оставили трага?

Највећи траг је убедљиво оставио Васко Попа, који је за мене представљао доживљај раван откривању новог хоризонта. Тик уз њега би био Стеван Раичковић, а затим и Бранислав Петровић. Мислим да су сви они заједно изменили моја размишљања о поезији уопште и на тај начин омогућили да се ослободим обичности и очекивања.

Да ли књижевни критичари довољно прате, адекватно описују и, најпосле, успевају да подстакну својим текстовима на читање песничких књига?

Врло је дискутабилно шта треба да се догоди да би критика утицала на читалаштво данас у свој потпуности својих намера. Књижевни критичари успевају да испрате продукцију када су у питању књиге чији аутори имају већ етаблиран статус, али чини ми се да за поезију ипак треба оставити мало више простора на књижевној сцени. Данас смо сведоци обистињења Миљковићевог стиха „Поезију ће сви писати“ у најдословнијем могућем смислу, па због тога и теже долази до диференцијације квалитетних од мање квалитетних песама и песника. Критика ради све што је у њеној моћи, али су њеним моћима пречесто везане руке пред масовном продукцијом „инстаграм поезије“. Далеко од тога да је свака поезија те врсте лоша поезија, али је дефинитивно потребно бити гласнији.

Омиљена песма и зашто баш та? Или зашто не ниједна?

Ипак ниједна. Никад нисам била у стању да одредим само једну књигу, песму или филм који бих звала омиљеним, волим да оставим то место празно за нове могућности читања и сазревања. Особе које позајмљују књиге од мене прво примете нацртана цела или сломљена срца поред онога што је оставило посебан утисак на мене, а признање веће од тога нисам способна да дам.

Разговор водила: Јелена Марићевић Балаћ

Scroll To Top