Горски вијенац
најкритичније издање
без коментара
Виђи спјева од чет’ри празника,
са посветом и са списком лица,
пјесникова прађеда с кадијом
и са крстом луну закрвљену.
Извиискра Гору овјенчала,
сан суморни забрину Данила,
дарова му пушку кâ јабуку
њом да гони браћу иновјерену.
Своју мисли Данило с Роганом,
зову Турке управ на Цетиње
нек с’ одрекну сви чаше свечеве,
ал’ ето ти писма од везира:
у пећини лаф гозбу припрема.
Шта је Гора Црна за кадију
кад он снује весеља стамболска!
За крст удри, џефердар поломи,
за Милоша, Иванбега, Баја
и за Марка, турску придворицу,
те оћерај у ад Герзелеза,
нек засвјетли круна Лазарева!
О Фатими појање утихну
Батрићева сестра када крикну:
њена тужба гором одјекује,
Мандушића на бој надахњује.
Из камена изникло цвијеће
за потомка владике Данила,
што крст носи, а биљардом живи:
гласовите испјева стихове,
мудро каза што казати мора,
ал’ изроди непомирна збора.
Без муке се, јест, пјесма не спјева,
без науке спјев се не прочита.
Уредници, намјера им добра,
биљешкама спјев надоправише.
Тумачима често пута хоће
стих се јасан чинити двосмислен.
Сувопарна биљешка биљешци,
а камоли стиху благородном!
Коментар је цар смисла двострука,
а и пиће пријеко потребно
да се њиме критичари пјане.
А су чим ће изаћ пред публику
ако неће с тумачењем јасним
(које нарав ни у сну не снила).
Кажују нам шта су Божић, Барјам,
ђе је Ловћен, кад је Ново љето,
који бјеху Душан, Лазар, Милош;
испунише цијелу страницу
свједочењем о Милоњић-Бану,
о помену Мићуновић Вука,
те се хвале Драшком из архиве –
то читати нама је суђено,
окретати стране с сваким стихом;
ал’ двосмислу стати ногом за врат,
довести га до значења тачног –
тумачима дужност најсветија.
Више жале стиха без биљешке
него памет да су изгубили;
жалије им стиха разумљива
но коментар кад дају погрешан –
е докторат лијеп начинише!
Извиискра сада није друго
но стихови прозом дуплирани:
напоменâ право јато над њом.
Шта Љубиша и Решетар хоће
кад Латковић спјева се дохвати,
док коментар Банашевић пише;
Ковијанић, Лалић и Радовић,
те Миловић – броја им се не зна –
саломише двосмислу рогове;
как’ тумачиш, бог-ти-братска, Вуко!
Драгићевић у рукопис гледа,
изворишту стих по стих да врати:
мањи поток у виши увире,
рукопис је од печатње мањи!
Добро ли се Томовић умори
док преброји имена народња:
тежак в’јенац, ал’ му воће слатко –
црногорства повише нег’ српства.
Славјанизме Стијовић открива,
од Ивића званије добива.
Маројевић с никшићке катедре
хули, пљује на језикословца
новосадског, на Младеновића
због одиве из Штитара дошле,
а мало му што јат васпоставља,
нег’ посвету од спјева раздвоји,
посла Ђорђа право на зачеље,
Извиискру кâ џефердар сломи.
Благо пушци ђе се поломила:
добар ли је јунак ожалио,
добру ли је замјену добила!
Тешко спјеву с коментаторима,
ђе копају значења скривена
све вичући један на другога!
Нека буде коментар непрестан,
нек се нађе што се наћ не може,
сломит неће ужитак двосмисла –
без њега би угасла и искра!
Аутор: Душан Милијић
