Радмила Гикић Петровић, Вијетнам и девет змајева, Orion spirit, Сремска Каменица 2016.
Досадашњи научни и белетристички рад Радмиле Гикић Петровић груписан је око неколико тема: Милице Стојадиновић Српкиње, Анке Обреновић, Милице Мићић Димовске, Светозара Петровића, Стевана Пешића, Индије, Кореје, Вијетнама, те припрема интервјуа са писцима и културним делатницима. Три књиге приповедака: Отворите Јеленине прозоре (1978), У потрази за главним јунаком (2003) и Стара прича (2013) групишу се око идеје Сунца као лековитог и мотива нестајања, тј. непрестане потраге. У ауторкином доживљају Индије видно је комуницирање са индијским божанствима – и она се њима и они њој обраћају. Каже да јој је остало мало времена да све у себи провери у овој земљи; да је сабрала Индију испод капака и заточила у себи. Кроз привид комуникације са индијским божанствима и митолошким бићима, она заправо разговара са аспектима себе, и у трагању за поривом о коме су разговарале Радмила Гикић Петровић и Весна Крмпотић у интервјуу „Две крме исте лађе“ – „да видим тко сам и да ли ме уопће има“, што је „најздравији и најдалекосежнији порив у индијско-филозофско-естетичкој религиозној мисли“. То би била евентуално „атмађана“ или самоспознаја – увид и остварење себе. Ако је Индија за Радмилу Гикић Петровић самоспознаја, и Кореја и Вијетнам, чини се, видови су потраге за собом, задате још поздравом Намасте, Индијо из 1984. године.
Две књиге путописа, Кореја post scriptum (2014) и Вијетнам и девет змајева (2016) чине својеврстан диптих. Главни јунаци су истоветни: јунакиња (нараторка), Муж и Син, а промењени су саговорници: примера ради Отац, Стриц, Пријатељица Из Сарајева из путописа о Кореји, замењени су Библиотекарем, те Познаницом Која Пише О Чехову у путопису о Вијетнаму. У критици (Тамара Јовановић, „Криза рецепције“) је запажено да су чланови породице и пријатељи незаинтересовани за јунакињине приче о Кореји. Песму Ким Со Вола, под насловом „Азалеја“ она зна напамет, али нема коме да је казује, јер – коме то треба? У Вијетнаму и девет змајева, пак, није проблематизована незаинтересованост саговорника и јунакињина усамљеност у одушевљењу Корејом, већ неразумевање и различитост погледа на свет у односу на саговорнике са којима се збори о Вијетнаму. У путопису се наводи поетички функционалан цитат Конфучија: „Не попричати с човеком који је достојан разговора значи изгубити човека. А причати с човеком који није достојан разговора значи губити речи узалуд“. Проблем путописа стаје између ове две Конфучијеве реченице. Саговорници су, наиме, достојни разговора, али разговор доводи до незадовољства и раскорака у размишљању.
Ево барем два примера између јунакиње и Мужа и јунакиње и Библиотекара: 1) „Мој Муж мрачи, узалуд говорим, као да реци Меконг причам. Кад не прича о рату, прича о гробљима“, „Никад ми Мој Муж бајке није причао, али је умео, и те како је умео, да бајковито исприповеда причу о Вијетнаму“; 2) Јунакиња разговара са Библиотекарем уз кафу у „Липи“, али он заступа Америку, тј. њене писце који су били у Вијетнаму, док јунакиња хоће да говори о животу у Вијетнаму, оном који је видела, искусила и окусила боравком у тој земљи. Његово искуство је, дакле, „папирнато“, посредовано погледом империје, а јунакињино искуство је доживљено и посредовано искуством сопствене земље. Њен и Мужевљев доживљај се разликује, али они обоје са Сином бораве у Вијетнаму, с тим да Мужевљево причање о рату искуство Вијетнама историзује, док је њено искуство – искуство чистог доживљаја – то је Вијетнам који остаје у њеном сећању и души.
То је она „веза са Азијом“, коју она помиње апострофирајући Црњанског, тј. књигу Код Хиперборејаца и она стабљика-мисао коју жели да сачува овим путописом: „ако је у хербаријум Андерсен лист из Србије донео, а то поменуо Црњански, онда нека вијетнамски листић чами у мојој бележници. Сада га пажљиво додирујем, могао би се расути у прах, стрепим, ако га окренем и померим, да ће се стабљика одвојити, да ћу мисао прекинути, да ће сећање избледети“. Јунакиња га на неки начин „залива“ и покушава да га поврати посредством поезије, будући да на почетку сваког од четрнаест поглавља стоје стихови песника те земље, који је подсете на проживљено. Та поезија, тај прустовски лирски колач „мадлена“ осмишљава „потрагу“ за прохујалим временом. У песми Луу Тронг Луа зазива се мирис, симболички – мирис који побуђује сећање, неуништив је: „Мирисима они не могу ништа/ мирисима што живе у нама“.
Сећање на Вијетнам чврсто је сплетено са осећањем сопствене земље, са стиховима То Хууа: „О, Вијетнаме, о, чудна земљо,/ у којој дечаци постају јунаци,/ у којој и осе у борбу ступају,/ у којој цвет и плод постају оружје“. Уместо „сеоба“, код Радмиле Гикић Петровић имамо путовање, чији ће „траг завејати снег“. Уместо „сна о Русији“ имамо Чеховљев пут у Сахалин, његову потребу да доживи два-три дана и да онда има чега да се сећа и свест да ће наићи на патње и разна понижења, страдања. Од ратова, јунакиња иронично констатује, остао је „лепршави туризам“, играње и сликање са пушкама и инфантилно завлачење у рупе у којима су се Вијетнамци крили за време страдања. Остало је сећање на економски рат, време када нису могли да једу сопствени, већ калифорнијски пиринач; на време када није смело да се говори на вијетнамском и када је вијетнамски језик почео да се исписује латиницом, уместо пиктографским писмом.
То, међутим, није спречило народ да пије своје лековито „ruou ran“, змијско вино, да једе псе, змије и жабе, да за Нову Годину дели кајсије и верује да Бог путује на леђима шарана. Такође, да слави „Фестивал бивших љубави“, да приређује позоришта на води, самоспаљује се у име части и племенитих идеала и, што је најважније, да памти, прича и верује у своје „митове“, тј. у спасење. Један од њих је прича о „упецаном мачу“, који је подигао народ на борбу против освајача и ослободио земљу. Мач се потом „винуо у Небо, претворио се у змаја од зеленог жада, кружио изнад народа који је прослављао…“ Можда је ова прича „бајка“, али она Вијетнамце чини Вијетнамцима, а не колонијом Француза или Американаца, она их разликује од Јапанаца, Кинеза и Корејанаца. Можда је потребно послушати „бајке“, оне „бајке“ које су синоним за легенде, а не за лажи; можда су оне наша „атмађана“…
Ауторка: Јелена Марићевић
