Увод
Град – појам који се данас употребљава свакодневно, без упитности о томе шта тај појам заиста значи и како се развијао. Данашњи, постмодерни град се у много чему разликује од модерног индустријског, античког, те било ког другог града у историји. Као што се очигледно разликују средњевековни немачки „бург“ и кинески град у средњем веку, тако се разликује и француски Париз од америчког Чикага. Међутим, код већине социолога, када се праве разлике у историји друштава и њиховим развојима, најупечатљивија је разлика између тзв. Оксидента и тзв. Оријента. Тако, западни градови у очима Макса Вебера имају посебну чар, за разлику од источних, рецимо индијских градова. Ово Веберово запажање је свакако тачно, али уздизање тзв. западног града наспрам свих осталих је веома упитно.
Настанак градова и насеља уопште се доста разликовао на Истоку и на Западу. Међутим, једно друштво са Истока свакако је другачије од осталих са „источне стране”. Наравно, ради се о јапанском друштву. Што због географских карактеристика територије Јапана, што због специфичне историје и културе, јапански градови се умногоме разликују од свих осталих, те су јапански урбани социолози морали да посвете додатну пажњу неким стварима, у односу на урбане социологе са Запада. Пре свега, један град према многим ауторима представља „огледало читавог друштва”. То свакако може бити истина, ако се говори о западњачком концепту грађанина. Међутим, сваки град засебно има своју динамику. По чему се јапански град разликује од осталих и на који начин јапански градови постижу успех на глобалној индустријској сцени, да се закључити само помоћу социолошке дисциплине која се бави тиме. Пре свега, треба обратити пажњу на аргументе одређених аутора и увидети њихову (не)тачност у односу на концепт јапанског града.
Броделов аргумент о оригиналности западних градова
Један од аутора који се бавио тематиком градова и друштва је свакако Фернан Бродел. Он је, по узору на Вебера, увидео оригиналност и одређену специфичност западних градова у односу на источне. Тако и оправдава Веберове ставове на следећи начин: „Говоримо ли о одећи, новцу, градовима, капитализму, немогуће је, према Максу Веберу, избећи успоредбе јер Европа се непрестано изражава ‘односом према другим континентима’“ (Петровић, Вујовић, 2005). Из овог цитата се да јасно видети да је Вебер као центар капитализма и рационалног развоја видео Европу, те да се Бродел умногоме слаже са тим ставом. Међутим, виђење Истока као мистичног и Запада као рационалног је веома погрешно за данашње поимање друштвеног развоја, што се свакако односи и на градове. Питања која Бродел поставља да би оправдао овај став су такође дискутабилна.
Питање прво: „(…) зашто други светски градови нису упознали те размерно слободне судбине?“ Да ли је једина слобода она коју су Европљани концептуализовани? Сваки од термина може имати више значења и „слободна судбина“ неког града је веома дискутабилан појам. Слободе су и до данас остале веома упитне и то у жариштима настанка идеја о истима. Дакле, аргумент да су једино европски градови слободни је, пре свега, нетачан, а онда и отворен за расправу о значењима „слободе” у јапанској и у европској култури.
Питање друго: „Какав је био онај или они који њима кваре весеље? Или пак други облик истог проблема, зашто је судбина западних градова у знаку промене – они се мењају чак у свом физичком бићу – док су други градови, у поређењу с њима, без историје, ко укопани у дугу непомичност?” Ако узмемо да Бродел у свом делу анализира период од 15. до 18. века, да се разумети зашто поставља ово питање – источне цивилизације у овом периоду нису биле довољно истражене, али су свакако биле познате научницима са Запада. Наиме, у овом питању, Бродел означава круцијалну карактеристику развоја европских градова, коју други градови не поседују, те су „непомични”. Наравно, и овај аргумент је потпуно нетачан јер је развој градова и на Истоку и те како приметан. Јапански градови, на пример, развијали су се и пре него што ће се јапанско друштво сусрести са Западом.
Бродел наставља описом развоја западних градова, пре свега европских, где се јасно види значај новца и трговине за развој градова. „Новац, а то су другим речима градови” (ибид.), тврди Бродел. Он је у праву када ставља акценат на новац и његов значај у развоју европских градова. Управо је новац тај који је довео до наджњевања државе и града, те довео Бродела до закључка да су градови „друштва у малом” са свим својим примесама. Ова ситуација је, међутим, одраз веберијанске идеје о капитализму. Чак се и Луис Мамфорд слаже да су градови на Западу поистовећени са капитализмом. Међутим, моменат културе је онај који се овде изоставља – на Западу је акумулација капитала у градовима перципирана као велика врлина, протестантским очима гледано. У Јапану, трговци су сматрани најнижом класом, а акумулација капитала на личном нивоу је гледана као себичлук и дисфункционална карактеристика појединца. Дакле, овде, уместо Западне рационалности имамо две врсте рационализације, које се свакако огледају и у настанку и развоју градова.
У урбаној социологији има више подела на типове градова, као и више приступа феномену града. Бродел је видео три основна типа градова на свету: антички тип (грчки или римски град), тип затвореног града (самостална јединица, средњевековни европски град), тип града под старатељством (први модерни градови који су у сарадњи или под жезлом државе). Ова подела се односи само на европске градове, али Бродел није заобишао ни друге типове, те их је поделио на следећи начин: градови колонијалне Америке (разликују се по настанку и развоју од Европских), руски градови (веома тешки за сврставање, јер „не живе на западњачки начин”, а опет имају примесе западне рационалности) и царски градови Истока и Далеког истока (град је град владара и велик је). За последњи тип, Бродел тврди да у Кини и Индији „друштвене структуре ометају слободну судбину градова” (ибид.), што је привидно тачно. Међутим, узимајући у обзир да је индијска или кинеска концепција слободе потпуно другачија, и ова информација би се могла одстранити као нетачна у потпуности. Оно што јесте тачно у овој подели, а веома се поклапа и са јапанским градовима је свакако чињеница о припадности града владару. Јапанске царске династије су такође по свом нахођењу бирале територије на којима ће основати сопствени град, који ће опстати као град и након пада те династије. Ти градови се у Јапану називају „дворац-градови” и има их скоро колико и самих династија.
Свакако, овде се показало који Броделови аргументи могу бити тачни, а који не, када се говори о јапанским градовима. Дакле, нису само европски градови специфични. Градови свих засебних друштава су оригинални и специфични на свој начин, те би сваки град требало посматрати са дозом социолошке имагинације. Ово се свакако потврђује кроз развој урбане социологије у Јапану.
Настанак и утицај јапанске урбане социологије
Маћимура Такаши са универзитета Хитоцубаши је један од аутора који се бавио настанком урбане социологије у Јапану. Свакако, тачан моменат настанка одређене дисциплине, поготову социолошке, изузетно је тешко утврдити. Међутим, одређени трендови се свакако дају приметити. Маћимура је приметио три главна тренда. Први тренд се односи на истраживања у 19. веку, која су се базирала у већим градовима попут Токиа. Ова истраживања су пратила сиромаштво и економски статус Јапанаца на прелазу из Едо ере (феудалне јапанске ере под влашћу шогуна) у Мееђи еру (поновна империјална ера коју је Америка подржавала, са увођењем парламента у власт). Ова истраживања су пружила веома битне податке о нижим класама у градовима, а најпознатија су била из 1893. које је урадио Мацубара Ивагоро и из 1899. које је урадио Јокојама Геносуке. Други тренд је био талас истраживања рађених у првој половини 20. века. Наиме, у овом периоду, капиталистички начин живота је обузео скоро све аспекте јапанског привређивања, иако у знатно измењеном облику. Ова истраживања су пружала податке о становању, санитаријама, сиромаштву, друштвеној класи итд. Овакве податке сама влада је захтевала у ово доба, не би ли се пронашао начин поправљања одређених социјалних проблема. Исомура Еећи је био задужен да спроводи овакве истраживачке пројекте и касније је постао један од најувиђавнијих социолога-истраживача у Јапану. У трећем тренду, први пионири урбане социологије се појављују. На универзитетима широм Јапана се појављују професори и истраживачи који залазе дубље у урбане проблеме. Најпознатији су свакако Окуи Фукутаро и Сузуки Еетаро. Они раде истраживања међуљудских интеракција, по моделу Чикашке школе.
Маћимура свакако подсећа да је урбана социологија посрнула у Другом светском рату. Градови су свакако били у хаотичном стању током рата и под америчком окупацијом, те су истраживања у области урбанизма стагнирала. Међутим, педесетих и шездесетих година 20. века, како се јапанска индустрија успиње до глобалног врха и урбана социологија се „поново рађа“ и то са практичном применом. До осамдесетих година 20. века, јапанско друштво је успело економски и индустријски да се развије толико, да је у многим сегментима и превазишло индустријске гиганте попут Немачке или САД-а. Маћимура овај успех, слично француском друштву, приписује рапидној урбанизацији. У овом периоду, радна етика Јапанаца, која је потпуно другачија од веберијанске протестантске етике која влада на Западу, достигла је свој врхунац, који се одржао до данас. Међутим, индустрија и економија нису једина поља на којима се јапанско друштво рапидно развијало. На пољу образовања, јапанско друштво постигло је многе успехе. Један од њих је свакако институционализација урбане социологије, као посебне дисциплине. Јапан је још од давнина имао блиску сарадњу са Холандијом и Француском, те су француски аутори Анри Лефевр и Мануел Кастелс имали највећи утицај у јапанском друштву и инспирисали су јапанске истраживаче. У урбаној социологији након рата, главни акценат је стављан на политичке утицаје у локалним заједницама, тј. градовима. седамдесетих година 20. века, истраживања на пољу урбане социологије постају веома популарна, што због развоја градова, што због њихове практичне примене. Међутим, тих истраживања је било превише, а узимајући многољудност и густину насељености јапанских градова у обзир, она су се претерано расипала. Стога, 1982. године основана је Асоцијација за Урбану Социологију Јапана. Ова заједница је управљала и координисала истраживања на пољу урбаних проблема, те су у то име многе конструкције рушене у Токиу зарад нових, а многе индустрије су поново подизане у градовима и многи градови су ‘реновирани’. У периоду до деведесетих година, Јапан је имао ову могућност. Међутим, деценију испред 21. века, јапанско друштво улази у период глобализације и економски раст опада. Деведесете године се за јапанске градове називају ‘изгубљена деценија’ јер они тада улазе у период стагнације и изолације, са немогућношћу да прате светски тренд глобализације. Овај тренд је довео до деиндустријализације у Јапану, што је неминовно утицало на јапанске градове, као индустријске центре, или чак индустријске творевине. Долази до великог повећања сиромашних, становање постаје проблем, популација расте, бескућништво се шири.
Мариока Кијоши, са Отвореног Универзитета у Јапану истраживао је начине на које је јапанско друштво успело веома брзо да се извуче из кризе. Дошао је до закључка да су истраживања из урбане социологије значајно допринела томе. Та истраживања су рађена шездесетих година и вођена су од стране Мацубару Харуоа и Курасава Сусумуа. Они су, на бази теорије заједнице Чикашке школе направили једну велику мрежну анализу. Мукотрпним истраживањем становништва и њихових међусобних односа, ова два социолога су дошла до закључка да је колективни дух Јапанаца и даље присутан, чак и у најразвијенијим градовима – како у њиховим центрима са стамбеним комплексима, тако и у субурбијама, што пориче вечити мит о граду као ‘изолатору индивидуа’. Кијоши износи закључак да су ове анализе урбаних социолога умногоме помогле да се боље разуме градски живот у Јапану. Самим тим, урбано планирање и утицај политике у градовима могу да спроведу урбану социологију у праксу и поправе многе урбане проблеме. Људски међуодноси су у јапанским градовима имали круцијални значај за истраживаче, иако на први поглед не изгледа тако.
Типологија јапанских градова и данашњи трендови
Јапански град, као што је већ споменуто, конципиран је другачије од класичног западњачког града. Наиме, мора се узети у обзир историјски развој када се говори о градовима. Јасуши Мацумото је још један од јапанских аутора који пише о урбаној социологији у Јапану. Он спомиње Курасавину неизоставну типологију јапанских модерних градова. Курасава је јапанске градове, судећи по историјском развоју, поделио на шест група где неке имају и заједничке карактеристике – традиционални потрошачки градови (типови А и Б), индустријски градови (типови Ц, Д и Е) и метрополе (тип М).
Град типа А је некадашњи феудални град, који се модернизовао након 1868. и Мееђи рестаурације, а неки од градова типа А су постали регионалне ‘вође’ са префектуралним канцеларијама. Град типа Б је такође био феудални град, али се развио до нивоа малог центра трговине. Град типа Ц је мали индустријски град, у коме се развија лака индустрија (углавном вајарство и текстилна индустрија) коју је Запад донео у Јапан, а до тада су се у овим градовима углавном развијали пољопривреда или занати. Град типа Д је специфичан само за Јапан и настао је са настанком тешке индустрије у овој земљи – град једне компаније, једне породице – град који је створен за производњу само једне гигантске компаније (примери су Јахата, Тојота и Хитаћи). У градовима типа Е се налази више индустрија и у њима су велике компаније лоцирале тешке и хемијске индустријске комплексе, а настали су након рата да би се повећали продуктивност и економски раст. Градови тима М су метрополе, који поседују политичке, трговачке и индустријске центре, те привлаче огромне бројеве људи и одлична су места за штабове великих компанија. Метрополе су некада били царски или градови шогунске власти и до масовног раста популације у овим градовима долази након Другог светског рата, иако су били поприлично популизовани и много раније. Тип М је данас у Јапану конурбација централног града са околним градовима. Ова типологија важи и данас, иако је израђена шездесетих година прошлога века. Такође, на овај урбани модел у Јапану је веома применљива и Зимелова теорија, по којој индивидуа у метрополи има посебан ментални живот у односу на друге типове градова. Ово је и данас тачно и у контексту јапанског друштва.
Из ове типологије, јасно се да закључити какве разлике постоје између градова у Јапану и Кини или Индији, те у Јапану и Америци или Европи, уопштено гледано. Урбани социолози су утврдили да је јапанска радна етика утицала на настанак читавих градова и да су међуљудски односи у градовима круцијални за развој истих. Градови ‘концентричних кругова’ Чикашке школе овде се не могу видети. Схватање компаније као породице је још једна фасцинантна појава у јапанској култури која заслужује већу пажњу. Наравно, и у другим друштвима су у индустријско доба одређени градови имали одређену сврху или намену, те посебну индустрију. Али, само у Јапану се могу наћи градови који припадају једној или више компанија и који имају сопствену сврху производње или одлагања отпада, те да у њима нема становања. Јапанско друштво је из примера Манчестера ‘научило’ да су становање и индустрија на једном месту поприлично лоша идеја.
У данашње време, цео свет је сведок јапанског брзог опоравка након природних катастрофа. Земљотреси и цунамији који су веома чести на Јапанском острву, уништавају физичку структуру градова, што за собом повлачи уништење и свих осталих структура. Земљотрес који је 2011. године погодио Јапан и опоравак након њега је био веома интересантан феномен за урбане социологе. Наиме, посетиоци и волонтери у Ивате префектури су показали како јединство може да превазиђе сваку катастрофу. Асакава Тацуито са Мееђи Гакуин Универзитета сматра да је главно питање за урбане социологе у Јапану следеће: које врсте улога градови треба да имају унутар регионалних урбаних аранжмана и урбаних мрежа? Он подсећа да такође морамо узети у обзир промене у структурама социјалних светова у којима живимо.
Закључак
Настанак и развој урбане социологије у Јапану је био дуг, али се на крају исплатио. Јапански урбани социолози су ‘позајмили’ метод Чикашке школе, али су дошли до другачијих резултата. Није свака теорија са Запада строго примењива на глобалном нивоу, иако се сматра најрационалнијом, као што Бродел и Вебер сматрају. Чикашки модел концентричних кругова није примењив на јапански град. Такође ни ‘мелтинг пот’ теорија није примењива на јапанске градове, због другачијих миграцијских трендова. Када се истражује један град, у обзир се мора узети много фактора. Но, јапански урбани социолози су, као по јапанском старом обичају, позајмили методе, те их усавршили и достигли практичну примену. Такође, зачецима урбане социологије се могу сматрати сви подаци о градовима и градском животу, које је јапанско друштво акумулирало још од првих империјалних времена. Ипак, ако се бележе величине сеоских поседа, бележе се и подаци о занатским, трговачким и ратничким домаћинствима у градовима. Цареви и шогуни су такве податке акумулирали и пратили трендове истих, иако то није било у форми истраживања која познајемо данас.
Данас, јапански градови су међу најсигурнијима за живот на светском нивоу. Наравно, проблема има још (попут бескућника у Токиу и крајње суровог, али ретког криминала), али који град данас нема проблема? Увек треба имати на уму да је урбанизација у Јапану наступила рапидно – другом половином 19. века 80% становништва Јапана је живело у руралним срединама, а након Мееђи рестаурације урбано становништво је заузимало 80% укупног становништва. Токио је још у 18. веку имао милион становника, те су га пратили Осака са 500 хиљада и Кјото са 400 хиљада становника. Овако велика популисаност у градовима просто захтева одређене трендове урбаног планирања на пољима архитектуре, екологије, индустрије, економије, становања. Међутим, јапанско друштво је одувек имало јаку колективну свест, те су се лако прилагођавали на промене и опорављали: готово сва урбана архитектура је прилагођена на услове јаких потреса, становање је прилагођено бројности људи, као што су и транспортне мреже у градовима. Ипак су алтруистички обичаји јапанског друштва ти који су изнедрили ово друштво како у културолошком, тако и у економском смислу. Да нема колективног духа, тешко да би један Токио, са око 13 милиона становника, опстао у овом постмодерном свету, као изузетно јак центар на глобалном нивоу. Међутим, како такав систем може да преживи у сукобу са опадањем популације, питање је које се поставља пред јапанске урбане социологе 21. века.
Литература Петровић М. и Вујовић С. (2005). Урбана Социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд Yasushi Matsumoto (2000). Japanese Urban Sociology: Development and Current Trends, American Sociologist Japan Association for Urban Sociology (s.a.). Lessons to Global Urbanization from Modern Japan's Problematic Experiences: Message to the World from the Japan Association for Urban Sociology:http://www.socconso.com/message/20UrbanSociology.pdf, Japan Association for Urban Sociology URL:http://urbansocio.sakura.ne.jp/english.html
Ауторка: Исидора Пејаков
