Marijana Jelisavčić, Prihvati igru?. Novi Sad: Matica srpska, 2022.
Težnja savremene književne kritike jeste da se zbirke kratke proze, bez obzira na nameru autora, vrednuju prema modelu knjige poezije nastalom u modernizmu, u kom delo mora predstavljati strogu arhitektonsku strukturu u čijem temelju počiva jedinstvo zamisli i kompozicije. Svaka priča tu je samo da bi bila u službi Celine i šire autorske zamisli, motivi gube na samostalnosti i ulančavaju se (ponekad i usiljeno), a disonantni tonovi bivaju zanemareni. Takvo čitanje — i ako odstupa od autorove intencije — često nam omogućava da pronađemo ono što je esencijalno u određenom ostvarenju, da uočimo duboke podudarnosti i pronađemo suštinske odlike autorovog stila, ali i nosi opasnost od preteranog kritičkog impresionizma, proizvoljnih interpretacija i gubljenja iz vida pikantnih idiosinkrazija koje se ne uklapaju u obrasce i daju barokni šarm. Književni prvenac Marijane Jelisavčić, zbirka Prihvati igru? jedno je od dela kod kojih bi pokušaj da se sve priče dovedu u istu ravan zanemario ono što ih u prvom mestu čini privlačnim, i zato smatramo da je najbolje da mu se pristupi preko pojedinačnih ostvarenja.
Trula lubenica donosi vešto predstavljenu nadrealnu fabulu koja se sve vreme poigrava različitim verzijama istine. Nju pokreće možda i najupečatljiviji lik Marijane Jelisavčić, izvesna Đina, patološki lažov koji preko iznuđenog saosećanja i lažnog predstavljanja sopstvenih kompetencija dobija posao koji joj ne pripada; perspektiva se nakon toga premešta na njenog šefa Maneta, koji se našao u mreži obmane, nesvestan Đinine prevarnosti. Slika njihovog odnosa u isto vreme je i potresna i komična, i čitaocu ostaje samo da bude srećan što i sam ne poznaje neku Đinu — pogotovo što, kao što nas život uči, u jednom trenutku tikva mora pući, a ono što se tada desi predstavlja iznenađenje ne samo za čitaoca, već i za likove, nad čijim identitetima i sudbinama ostaje da lebdi upitnik koji smo prvi put videli u naslovu zbirke, i koji će nas, kao kakav moderni aporijski Vergilije, pratiti kroz čitanje. Na tragu ove priče je i Doručak kod Platinija u Kopenhagenu, još jedna priča o višestrukim identetima i složenim muško-ženskim odnosima u koje su upleteni interesi. Moralno kušanje u kome se nalazi naratorka vešto je osmišljeno i predstavlja podsticajan osvrt na cancel kulturu i njenu instrumentalizaciju od strane moćnih, a upečatljiva završnica navodi nas da preispitamo naše doba i događaje koje smo prihvatili zdravo za gotovo.
Tajni život jedne profesorke zaslužuje posebni osvrt kao moderna obrada faustovske teme i motiva veštice. Ako je Geteov Faust ulazio u pakt sa đavolom da bi stekao znanje, a Adrijan Leverkin kako bi dobio dvadeset četiri godine genija, naslovna profesorka to čini kako bi stekla bodove za naučne radove koje nije napisala i time postala eminentna u svojoj profesiji. Kritika savremenog akademskog života kao da je utemeljena u Bodrijarovom četvorofaznom modelu; dok u prvoj fazi bodovanje zaista odražava naučnu produkciju, ono je ubrzo počelo da bude iskorišćavano i da gubi smisao, sve dok sa profesorkom ne uđe u četvrtu fazu, u onoj gde naučna karijera postaje čist simulakrum. Jelisavčić još jednom pokazuje kako ume da napravi upečatljivi lik impostera, ali ovde je predator još opasniji nego što je to slučaj sa Trulom lubenicom, pošto iza njega stoji nešto mračno i demonski. Naravno, kao i svaka dobra priča o sađenju tikava s đavolom, i ova se završava krajnje eksplozivno.
Load subtitles, nagrađena na konkursu za najbolju kratku priču Doma kulture u Pirotu, donosi drugačiju atmosferu. Tematizuje se intrigantno dopisivanje koje se odigrava preko titlova filmova u koje se umeću reference i poruke. Ovaj originalni koncept oživljen je dubokim poznavanjem filma Marijane Jelisavčić, tako da kroz poznanstvo naratorke i nepoznatog prevodioca zaista uspevamo da uđemo u svet kinematografije i da i samu priču prihvatimo kao jednu filmsku storiju; ta očekivanja razbija kraj, koji donosi upečatljivi preokret. Prihvati igru?, priča po kojoj je zbirka i dobila ime, takođe je utemeljena na jednoj premisi koja uspešno hvata duh digitalnog doba: šta se dešava kada naš sopstveni lažni profil na društvenoj mreži dobije svoj život i okrene se protiv nas? Osnovna ideja nije iskorišćena do kraja, atmosferu strave donekle potkopava određena ikonografska neozbiljnost, ali upečatljiva zamisao ne može a da nas ne zatera da se zapitamo da li nam je baš potreban taj profil za Slagalicu… pardon, Slokomb. Ovoj grupi priča pripada i konfuzna crtica Drakonis, koja poseduje potentne slike, ali ne uspeva da iskoristi najveći deo njihovih mogućnosti zbog svoje rudimentarnosti, i ostavlja nas sa još jednim upitnikom i pitanjem šta se zapravo desilo, ali ovoga puta ne zbog toga što je to namera autora.
Posebno je zanimljiva eksperimentalna Aurora morfealis, čiji naslov nagoveštava treću svetlost — ne severnu ili južnu, već svetlost snova. Priča počinje nizom fragmenata: prvi govori o mačijoj ljubavi, drugi o Klimtu i njegovom usudu u antičkoj Grčkoj, treći o epizodi iz noćnog života, četvrti o rođenju Aleksandra Velikog, peti o Robertu Egersu, režiseru filma Svetionik, šesti je pekićevski pastiš, a sedmi evocira film Midsomar. Ove crtice sjedinjene su u završnoj celini, u kojoj pratimo devojku Auroru u frizerskom salonu; sve ono što se pojavljivalo u pričama kao razrađeni motivi, ovde se javlja kao reč, slika ili asocijacija, što strukturu priče povezuje sa Kišovim Peščanikom. Slatki rulet u Atini takođe donosi inovativnu strukturu, u kojoj se čitalac uvlači u jednu zanimljivu igru pogađanja između dva tima u kojoj su ulozi veliki. Premisa i atmosfera su sjajni, priča je duhovita, ali problem predstavlja nedostatak uverljivog rešenja, tako da je, slično kao i u Aurori morfealis, rasplet neuverljiv i mehanički. Po ludističkom poigravanju s procesom pisanja u ovu grupu bismo svrstali i Gde si ti u svemu tome?, gde se motivi i slike iz turbo folk pesama preobražavaju u književnu građu, kao i zagonetnu Bitku za njene grudi, jedno od najuspešnijih ostvarenja Marijane Jelisavčić. Bitka svojim anagramima, pitanjima identiteta i stvarnosti, ali i utemeljenošću u žanrovskoj književnosti evocira stvaralaštvo Filipa K. Dika (što se i zvučno uklapa s imenom lika Minotaura Bika).
Fotografija 509 ne može se uklopiti ni u jednu od okvirnih grupa koje smo uspostavili. Već na samom početku gradi se atmosfera misterije i strave, vezana za pronalazak naslovne fotografije koja može „dovesti do preokreta u istrazi [o nestanku dve nemačke devojke u Srbiji] i napokon staviti tačku na agoniju”. Nakon novinske vesti o fotografiji, prikazuje nam se poslednjih nekoliko dana iz života Izabel Šmit i Hane Šade, a njihov miran i idiličan život u Perućcu postaje izvor zebnje za čitaoca, koji izgara iščekivanjem nečeg lošeg. Tiha jeza doživljava kulminaciju u članku sa sajta Redit, u kojem misterija fotografija biva produbljena, a pitanje onoga što je uslikano prepušteno imaginaciji (koja, kao što znamo, može naslutiti užase daleko veće od onoga što dostupni podaci impliciraju). Završetak, u kome se dešava jedva nagovešteni preokret, jedino je što donekle krnji Fotografiju, pošto ne deluje ni potpuno motivisano, a ni potrebno. Ipak, u pitanju je jedno odlično delo koje zaslužuje da se posebno istakne. Za kraj, treba spomenuti Portugalci su užasno neuredni, Polarnu svetlost i Jutro je stiglo sa suncem u grlu, priče koje počivaju na jednostavnoj premisi vezanoj za svakodnevni život i vešto izvedenom, ali jednoznačnom preokretu, i time su zanimljivije za čitanje nego za analizu.
Prihvati igru? predstavlja uspeli književni debi pisca u razvoju, sastavljen od priča sa elementima nadrealnog, horora i društvene kritike, ali i stilskih vežbi i crtica za oprobavanje pera. Ovakav raznorodni florilegij ne bi se mogao smatrati optimizovanim, ako za kriterijum uzmemo jedinstvo zbirke i povezanost priča, ali njegova vrednost počiva u tome što donosi niz različitih rešenja, eksperimenata i poigravanja, koji nam svedoče o razvojnom putu svakoga ko želi da usavrši svoje pisanje. S tim na umu …igru posebno treba preporučiti mladim piscima, koji će analizom autorkinih književnih postupaka i onoga što u njenim pričama sjajno funkcioniše — ali i povremenih opaski — dosta toga naučiti o spisateljskom zanatu i o tome kako uspešno modernizovati različite književne forme. Ostaje nam da se nadamo da će Marijana Jelisavčić da razvija svoj neosporno bujni talenat i da ispuni ono obećanje koje je dala svojim najboljim pričama, kojih se ne bi postideo nijedan savremeni pisac.
Autor: Miloš Mihailović
