Изазов прихваћен (приказ књиге)

Маријана Јелисавчић, Прихвати игру?. Нови Сад: Матица српска, 2022.

Тежња савремене књижевне критике јесте да се збирке кратке прозе, без обзира на намеру аутора, вреднују према моделу књиге поезије насталом у модернизму, у ком дело мора представљати строгу архитектонску структуру у чијем темељу почива јединство замисли и композиције. Свака прича ту је само да би била у служби Целине и шире ауторске замисли, мотиви губе на самосталности и уланчавају се (понекад и усиљено), а дисонантни тонови бивају занемарени. Такво читање — и ако одступа од ауторове интенције — често нам омогућава да пронађемо оно што је есенцијално у одређеном остварењу, да уочимо дубоке подударности и пронађемо суштинске одлике ауторовог стила, али и носи опасност од претераног критичког импресионизма, произвољних интерпретација и губљења из вида пикантних идиосинкразија које се не уклапају у обрасце и дају барокни шарм. Књижевни првенац Маријане Јелисавчић, збирка Прихвати игру? једно је од дела код којих би покушај да се све приче доведу у исту раван занемарио оно што их у првом месту чини привлачним, и зато сматрамо да је најбоље да му се приступи преко појединачних остварења.

Прихвати игру. Маријана Јелисавчић.
Прихвати игру. Маријана Јелисавчић.

Трула лубеница доноси вешто представљену надреалну фабулу која се све време поиграва различитим верзијама истине. Њу покреће можда и најупечатљивији лик Маријане Јелисавчић, извесна Ђина, патолошки лажов који преко изнуђеног саосећања и лажног представљања сопствених компетенција добија посао који јој не припада; перспектива се након тога премешта на њеног шефа Манета, који се нашао у мрежи обмане, несвестан Ђинине преварности. Слика њиховог односа у исто време је и потресна и комична, и читаоцу остаје само да буде срећан што и сам не познаје неку Ђину — поготово што, као што нас живот учи, у једном тренутку тиква мора пући, а оно што се тада деси представља изненађење не само за читаоца, већ и за ликове, над чијим идентитетима и судбинама остаје да лебди упитник који смо први пут видели у наслову збирке, и који ће нас, као какав модерни апоријски Вергилије, пратити кроз читање. На трагу ове приче је и Доручак код Платинија у Копенхагену, још једна прича о вишеструким идентетима и сложеним мушко-женским односима у које су уплетени интереси. Морално кушање у коме се налази нараторка вешто је осмишљено и представља подстицајан осврт на cancel културу и њену инструментализацију од стране моћних, а упечатљива завршница наводи нас да преиспитамо наше доба и догађаје које смо прихватили здраво за готово.

Тајни живот једне професорке заслужује посебни осврт као модерна обрада фаустовске теме и мотива вештице. Ако је Гетеов Фауст улазио у пакт са ђаволом да би стекао знање, а Адријан Леверкин како би добио двадесет четири године генија, насловна професорка то чини како би стекла бодове за научне радове које није написала и тиме постала еминентна у својој професији. Критика савременог академског живота као да је утемељена у Бодријаровом четворофазном моделу; док у првој фази бодовање заиста одражава научну продукцију, оно је убрзо почело да буде искоришћавано и да губи смисао, све док са професорком не уђе у четврту фазу, у оној где научна каријера постаје чист симулакрум. Јелисавчић још једном показује како уме да направи упечатљиви лик impostera, али овде је предатор још опаснији него што је то случај са Трулом лубеницом, пошто иза њега стоји нешто мрачно и демонски. Наравно, као и свака добра прича о сађењу тикава с ђаволом, и ова се завршава крајње експлозивно.

Load subtitles, награђена на конкурсу за најбољу кратку причу Дома културе у Пироту, доноси другачију атмосферу. Тематизује се интригантно дописивање које се одиграва преко титлова филмова у које се умећу референце и поруке. Овај оригинални концепт оживљен је дубоким познавањем филма Маријане Јелисавчић, тако да кроз познанство нараторке и непознатог преводиоца заиста успевамо да уђемо у свет кинематографије и да и саму причу прихватимо као једну филмску сторију; та очекивања разбија крај, који доноси упечатљиви преокрет. Прихвати игру?, прича по којој је збирка и добила име, такође је утемељена на једној премиси која успешно хвата дух дигиталног доба: шта се дешава када наш сопствени лажни профил на друштвеној мрежи добије свој живот и окрене се против нас? Основна идеја није искоришћена до краја, атмосферу страве донекле поткопава одређена иконографска неозбиљност, али упечатљива замисао не може а да нас не затера да се запитамо да ли нам је баш потребан тај профил за Слагалицу… пардон, Слокомб. Овој групи прича припада и конфузна цртица Драконис, која поседује потентне слике, али не успева да искористи највећи део њихових могућности због своје рудиментарности, и оставља нас са још једним упитником и питањем шта се заправо десило, али овога пута не због тога што је то намера аутора.

Прихвати игру. Маријана Јелисавчић.
Прихвати игру. Маријана Јелисавчић.

Посебно је занимљива експериментална Аурора морфеалис, чији наслов наговештава трећу светлост — не северну или јужну, већ светлост снова. Прича почиње низом фрагмената: први говори о мачијој љубави, други о Климту и његовом усуду у античкој Грчкој, трећи о епизоди из ноћног живота, четврти о рођењу Александра Великог, пети о Роберту Егерсу, режисеру филма Светионик, шести је пекићевски пастиш, а седми евоцира филм Мидсомар. Ове цртице сједињене су у завршној целини, у којој пратимо девојку Аурору у фризерском салону; све оно што се појављивало у причама као разрађени мотиви, овде се јавља као реч, слика или асоцијација, што структуру приче повезује са Кишовим Пешчаником. Слатки рулет у Атини такође доноси иновативну структуру, у којој се читалац увлачи у једну занимљиву игру погађања између два тима у којој су улози велики. Премиса и атмосфера су сјајни, прича је духовита, али проблем представља недостатак уверљивог решења, тако да је, слично као и у Аурори морфеалис, расплет неуверљив и механички. По лудистичком поигравању с процесом писања у ову групу бисмо сврстали и Где си ти у свему томе?, где се мотиви и слике из турбо фолк песама преображавају у књижевну грађу, као и загонетну Битку за њене груди, једно од најуспешнијих остварења Маријане Јелисавчић. Битка својим анаграмима, питањима идентитета и стварности, али и утемељеношћу у жанровској књижевности евоцира стваралаштво Филипа К. Дика (што се и звучно уклапа с именом лика Минотаура Бика).

Фотографија 509 не може се уклопити ни у једну од оквирних група које смо успоставили. Већ на самом почетку гради се атмосфера мистерије и страве, везана за проналазак насловне фотографије која може „довести до преокрета у истрази [о нестанку две немачке девојке у Србији] и напокон ставити тачку на агонију”. Након новинске вести о фотографији, приказује нам се последњих неколико дана из живота Изабел Шмит и Хане Шаде, а њихов миран и идиличан живот у Перућцу постаје извор зебње за читаоца, који изгара ишчекивањем нечег лошег. Тиха језа доживљава кулминацију у чланку са сајта Редит, у којем мистерија фотографија бива продубљена, а питање онога што је усликано препуштено имагинацији (која, као што знамо, може наслутити ужасе далеко веће од онога што доступни подаци имплицирају). Завршетак, у коме се дешава једва наговештени преокрет, једино је што донекле крњи Фотографију, пошто не делује ни потпуно мотивисано, а ни потребно. Ипак, у питању је једно одлично дело које заслужује да се посебно истакне. За крај, треба споменути Португалци су ужасно неуредни, Поларну светлост и Јутро је стигло са сунцем у грлу, приче које почивају на једноставној премиси везаној за свакодневни живот и вешто изведеном, али једнозначном преокрету, и тиме су занимљивије за читање него за анализу.

Прихвати игру? представља успели књижевни деби писца у развоју, састављен од прича са елементима надреалног, хорора и друштвене критике, али и стилских вежби и цртица за опробавање пера. Овакав разнородни флорилегиј не би се могао сматрати оптимизованим, ако за критеријум узмемо јединство збирке и повезаност прича, али његова вредност почива у томе што доноси низ различитих решења, експеримената и поигравања, који нам сведоче о развојном путу свакога ко жели да усаврши своје писање. С тим на уму …игру посебно треба препоручити младим писцима, који ће анализом ауторкиних књижевних поступака и онога што у њеним причама сјајно функционише — али и повремених опаски — доста тога научити о списатељском занату и о томе како успешно модернизовати различите књижевне форме. Остаје нам да се надамо да ће Маријана Јелисавчић да развија свој неоспорно бујни таленат и да испуни оно обећање које је дала својим најбољим причама, којих се не би постидео ниједан савремени писац.

Аутор: Милош Михаиловић

Scroll To Top