Избор из поезије из рукописа Пристаништа
Густо ткање крошње
Када ме расточиш:
лицем прођем кроз облак
пуним устима светлости
шапућем: јутро, јутро остани са мном
а на теби су дубине
кроз своје мрежасте плућне марамице
одвајале воду
и прозирни свод је остајао ван домета
дугој руци светионика,
који је, понурен у песак ипак поникао у свеже дрво
Оба дана су остала остворена,
стално отворена
пуна Тебе.
Август-недеља
Имала сам звук и био је
одаслат ка нервним завршетцима свих
крошњи из наших дворишта
вода је увек плитка
издалека
али се сунце улива у њу као мед
у хладно плаво корито
зуји док протиче док је
разносе кљунови
пуни
меких чамаца
вратиш се,
вратиш ме
и мисao: увек ћу бити у твом уху,
кад год си окренута
сунчаној страни говора.
Ауторка: Ивана Пантелић Мијатовић
