Баба и деда нису били порочни људи. Ретко су пили, обично само за славу, Божић или пред свечанији породични обед недељом, тек покоју шљиву као аперитив или пиво лети, нису пушили, нису ни пробали дуван, кафу су избегавали, као и слатко, док су се, додуше, преједали понекад, али само зато што су детињство провели у глади. Међутим, како су прешли педесету годину живота, велике комаде свог времена трошили су на картање, никад у новац, сат или прстен, углавном само када би попунили време које би свакако прошло у ћутању. Страствено су играли таблић, једно против другог, а када би свратио неко из села, неко са ким су били добри, играли су заједно и неретко побеђивали одлазећи на починак видно задовољни исходом партија. У једном се тренутку тај обред картања претворио у страсну, насушну потребу за разонодом.
Мрак се увукао у двориште и преливао по летњој кухињи, свима познатој под одредницом доле, јер је већ био децембар и дани су много краће трајали. Деда је увек седео на челу стола, ближе разгорелом смедеревцу, а бабино је место било тик уз њега, раздвајала их је ивица стола под углом од деведесет степени. Типичан вечерњи сценарио изродио би се у један присни амбијент у ком двоје остарелих људи, који су своју децу већ одавно подигли и пустили у свет одраслих, седе једно уз друго и играју таблић, врло често игноришу иритантно запињање секундаре на зидном сату, која их је пратила дуже од тридесет година заједничког живота у, њима ствојственом, љубавном суживоту. То картање је могло да траје до бесвести, одлазили су у кревет далеко иза поноћи, вероватно с неким треперавим осећајем да су можда млађи него што јесу јер ипак лежу тако касно. Те епске партије таблића дешавале су се обично викендом јер тада баба није морала рано да устаје и иде у поље.
Као и сваке зиме, и пре и после те вечери, цепанице су нагоревале у огњу смедеревца претварајући се у пепео. Тањири су, још мокри од вечере, опрани, послагани у десну судоперу. Лонци испуњени ручком за сутра хладили су се на електричном шпорету. Радио је био искључен из струје. Преко стола пребачена је била дебела светлозелена чоја, нагризена годинама и избледела управо због тих бескрајних картарошких ноћи којима је сведочила. Десно од места где је деда држао папир, на ком је писало СТО, па дугачка усправна неспретно извучена линија, па РАТ, испод којих су се низале цифре и резе, стајала је чаша у какву се точи виски. Она је била допола испуњена тамножутим пивом с танком пеном, а бабина је, иста таква, истог садржаја, стајала са њене леве стране. Тако да је пред њима био брисан простор на ком се одвијала динамична партија таблића. Деда је био импулсивнија особа, често је викао, коментарисао нешто, чудио се што је баба носила то уместо онога, мешкољио се нагло у столици, ударао шаком кад је бацао карту на астал и кад их је носио, свечано изговарао табла сваки пут кад би неко од њих однео све са чоје; све је радио театралније и драматичније од бабе, просто јер му је таква била нарав, али поготово када су се картали.
Међутим, ову партију није драматизовао, седели су мирно, готово у тишини, испијени даном, полумеханички сабирајући у глави шта је прошло, шта тек долази, колико ко има живих, ко добија поене на карте, ко има више табли и све што подразумева једна озбиљна партија таблића. Прошло је неких сат времена откад су почели и дошло је време да се сведу рачуни, он је ликовао јер је веровао да ће имати више од ње. Покупили су последњу туру и узели да броје, мумлајући себи у браду, колико ко има, прелазећи брзо палцем и кажипрстом преко карата у шпиловима које су успели да скупе. Баба је избројала своје, бацила је карте на чоју, врло нежно, некако дамски. Погледала га је, он је записивао колико их је избројао живих, изолујући себе некаквим шапатом.
Рекла му је Подвуци црту, победио си и тада је доживела други срчани удар и умрла на месту, ту, у столици, у топлој кухињи, остављајући деду самог да броји карте нередних шеснаест година.
Аутор: Стефан Басарић
