Енес Халиловић: Секвоја

Енес Халиловић, Секвоја, Културни центар Новог Сада, 2022.

Секвоја (2022) Енеса Халиловића овенчана је „Кочићевим пером“ јер је, према речима жирија, у њој препозната оданост Кочићевом животу који се одликовао „искушавањем крајњих ситуација“. Ова констатација указује на драматичност збирке о чему говори и рецензија Уроша Ристановића.

Секвоја као ентитет израстао између егзистенције – пролазности (песма „Егзистенција“) и вечности, која је имплицирана у песничкој опоруци која надживљава егзистенцију („Нешто као поговор“), свој смирај налази у песми укрштаја супротности  –  „Триплету“. Сама ментална слика укрштаја парелелепипеда (поднаслов) и секвоје, доноси осећај нелагоде. Шта би тај укрштај требало да значи на језичком плану? Секвоја, као емпиријска чињеница имплицира постојаност, старост, природу, флору (асоцијације су неограничене) и паралелопипед, који, иако се налази у природи као облик, идентификован је посредством научне мисли; денотативно значење „омеђено је“ на геометријско тело са паралелним странама – врсту призме, или како је то Ристановић приметио, ова два појма „здружена су у контрадикторност свог властитог неподударања“. Сам наслов у себи носи одређену врсту драматичности и изражава суштину песничке збирке коју одликује стање хаоса. Како су песме веома тематско-мотивски разнолике, ваља поменути неке од њихових основних преокупација.

Уводна песма, „Егзистенција“, пева о дрвету секвоје које се открива као ваљан видиковац, иако има „једно око мање од Киклопа“.  Инсистира се на ритуалном значењу које је некада имало, а које је у савременом свету изгубило. У ширем контексту, ова песма се може читати као метафора за поезију. Баш као и секвоја, и лирика постоји од памтивека и тада је обављала ритуалну функцију (обредне и обичајне лирске песме), а данас је препознајемо као усамљену, али зависну људску делатност (диктат тржишта) коју, баш као и секвоју, економисти сматрају мање вредном од броја чачкалица које се могу направити од њеног стабла. Почевши од Малармеа и његове поетике „замагљености значења“ која је водила ка истеривању објекта из аутономног поетског света, до нашег Симовића који је желео да његова реч „мирише“ на референт који означава, песници тематизују кризу језика. Чини се да је Халиловић у својој збирци кренуо неким трећим путем. У својој песми „Рам“ полази од рама за слике контемплирајући о његовом изгледу и намени. Међутим, како песма одлази ка свом „последњем коначишту“, отварају се могућности за сагледавање рама као метафоре за испражњено значење, рама као елемента концепта знака; он је означитељ без означеног: „у раму ни слова ни броја ни јединке ни роја./ у раму ни скелет ни ткиво,/ јер ту је мртво налик на живо./“. У завршним стиховима долази до преокрета; поништавају се констатације изречене у претходним стиховима, а приближава се лукавости народног казивања,: иако се рам представља као ја/ ја тај рам нисам видео/ а ко ми је о њему писао/ реци ми да ти кажем/. Овим стиховима Халиловић нам даје до знања да се његова песничка позиција одликује постављањем питања, а не изрицањем апсолутних истина; отворени крај песник оставља као позив на учешће у стварању, што говори о слојевитости и безграничној интерпретативној могућности збирке којој се, на први поглед, може замерити на произвољности.

Поетски предмети које Халиловић опева могу се посматрати као омажи Попиној Кори, односно, циклусу „Списак“ – Васко Попа има „Столицу“, Халиловић има „Столове“; сличности су уочљиве, а разлике које се примећују тичу се обраде предмета који се налазе у средишту ове две песничке инспирације. Васко Попа је опевањем свакодневних предмета и идентификовањем са њима увео деперсонализацију у нашу поезију, док Енес Халиловић у својој збирци користи обрнут процес. Баш као и Попини, и Халиловићеви стихови говоре о свакодневном – замени радног стола; ако бисмо рекли да Попина „Столица“ деперсонализује визуру лирског субјекта који се дезинтегрише идентификујући се са објектом – столицом, Халиловић у својој песми користи поступак реперсонализације, јер је песма уобличена посредством визуре лирског субјекта-наратора који реципијенту препричава разговор између себе и столара. Песма се завршава столаревом параболом о очевима и синовима чиме песма престаје да буде поетско онеобичавање свакодневних животних дешавања, а постаје филозофска цртица. Реперсонализацијом, односно повратком исповедног тона и инсистирању на аутеничности опеваног, Халиловић у збирци постиже једну врсту сентименталности.

Енес Халиловић: Секвоја, Културни центар Новог Сада
Енес Халиловић: Секвоја, Културни центар Новог Сада

Ваља напоменути још једно обележје које ову збирку недвосмиелсно повезује са поетиком Васка Попе: песнички хумор. Секвоја је препуна неочекивано донетих поенти афористички уобличених. Управо из наведеног разлога не можемо се у потпуности сложити са Ристановићем; иако из Секвоје избија нешто „злослутно и зазорно“, оно се често ублажава употребом хумора. Његов хумор није, као Попин, изграђен на логици имагинације сна која се заснива на дословном превођењу фразеологизама, него из логички утемељеног мишљења које је толико очигледно да се не експлицира приликом објашњења неког феномена; неочекиваним предочавањем подразумеваног, Халиловић постиже хуморни ефекат: „писати поезију или не писати поезију./ кад бих знао од та два пута који је/ гори, знао бих који је пут бољи./

Осим кризе језика о којој песнички субјект промишља, у песмама се јавља питање етике песничког заната о чему сведочи песма „Похвала“, која документаристички пева о Титанику: „седамсто пет себичних крочило је/ на чамце за спасавање,/ али за педесет троје деце нису нашли место./ међу преживелима није било/ ниједног уметника (то је најбоље/ што се може рећи о уметности):/ сваки је свирач свирао/ док вода није ушла у виолину,/ а душа у грло./“ Овом песмом Халиловић се приближава феномену (по)етике коју је Данило Киш уводи у своје есеје објашњавајући да мора постојати спрега између поетике (стварања) и етике (деловање у оквирима моралних норми), што, такође у свом тексту иако је у загради, као споредну опаску, експлицитно објављује и Халиловић. Бављење (по)етиком није пронашло своје место само у „Похвали“; „Двадесет злочина“ запис је о контемплацији над ликом и делом о античког филозофа Аристотелу; овим песник не само да открива духовни садржај којим се напаја, већ и ступа у дијалог са Аристотеловим делом нарушавајући ореол недодирљивости око овог филозофа, демаскирајући га као човека који, иако је написао Поетику, није схватао етику у оном смислу у којем је схвата Енес Халиловић. Приоднонаучна открића о свим стадијумима развитка нерођеног пилета у јајету Аристотел је постигао тако што је починио двадесет злочина – сваки дан је отварао по једно јаје: „реч невиност/ нема је у његовим књигама./“ Невиност која се јавља у завршним стиховима песме асоцира на русоистички култ повратка природи, и као што је већ речено, Халиловићеву збирку доводи у вези са осећајем сентименталистичке, односно предромантичарске струје у нашој књижевности.

Збирка је подељена на два дела; „Триплет“ представља једну врсту преседана, кључа за читање збирке, те се не може посматрати интегрално; први део збирке завршава се песмом П.С. у којој је песник уцртао своје моралне координате које се одликују неповерењем у себе, што своје исходиште налази у хуманизму: „била два/ истомишљеника./ први је посумњао/ у другог./ други је посумњао/ у себе./ тај други,/ то сам ја./“.

Ако је први део збирке био имплицитан дијалог са песницима и фиолозофима, други део збирке чине песме посвећене културним делатницима и пријатељима. „Јутрошње вести“ посвећене су новинару, Вељи Павловићу. Песма „Играчке“ у загљављу чува информацију о аутентичности и документарности („по сведочењу Бранке Богавац“), што нам поново указује на Кишову (по)етику: ова творевина записана је руком „часних људи и поузданих сведока“ и говори о италијанским војницима и култури из које долазе и коју баштине и током „посете“ балканском поднебљу. Паганини, Петрарка, Микеланђело стоје раме уз раме са чином постављања експлозива у играчке што даје злослутни призвук култури из које долазе и имплицирају да је анимално у човеку неповезано са ступњем културе из које долази: „сведочим – мало је живих сведока,/ брише се спомен те плишане варке – / беше окупатор широке руке,/ а сви владали језиком Петрарке./ Као што је већ речено, први део збирке, чиниле су поетичке преокупације, док је други усмерен на спољашњи свет и питања друштва – „Човек чита огласе после рата“ посвећена је Душану Васиљеву и дотиче се борачких и социјалних питања. У овом делу збирке јавља се и породична тематика, која је амбивалентна; у песми „После мрака“ лирски субјекат призива у свест сећања на своју тетку кроз песничке слике митолошки уобличене: „била је спремна стабло парадајза косом/ да завеже за притку/. У последњим стиховима долази до демитологизације слике у којој се материјално, у виду тестамента који им тетка оставља, поставља на чело пирамиде вредности, поништавајући субјектов пантеистички доживљај света. Демитологизација мита присутна је и у песми „Жена Хекторова“ у којој Андромаха, устала из гроба, „обија прагове институција“ да би доказала да је „оно што јесте“, а то је најтеже, закључује лирски субјекат.

На крају збирке налазимо поетску биографију – носталгичну рефлексију о животним изборима: „рекао сам многе речи које није требало рећи“/ (бити млад и храбар, то је ужасно)./ што сам заливао за друге, осушило се/ што сам садио за себе, укусно је и другима./ данас, као и увек пишем док други спавају./ волим смокву и маслину. замишљам рај./“

„Нешто као поговор“, како је то истакао Урош Ристановић, указује на „Халиловићев интимни канон“. Описивање писаца у тренутку смрти (Достојевски, Пошвајтовска…), те позивање читаоца да учествује у довршавању песме записом о пишчевом крају, показују да је реч о песничком аманету – поезија је људска творевина која надживљава егзистенцију. Стога, вратимо се на почетну констатацију о хаосу и полифоничности Секвоје.

Хаос у збирци одговара хаосу у емпиријској стварности, што ће рећи, не може бити говора о произвољности, већ о осећају за драматично у својој бити и одабиру оних животних чињеница које, преточене у поетско, творе имагинарни свет Секвоје која је дубока колико је и висока, претећа колико и утешна.

Ауторка: Емилија Поповић

Scroll To Top