Све оно што доносите са собом, када путујете, донесите филмски, не заборавите да се насмејете новом простору, заволите нове људи и осврнете се временској камери, која воли сваки ваш корак у непознато.
Палић већ годинама дочекује оне жељне поподневних шетњи са руком у руци, валцером на води, или поред воде. Деценијама овај мали ,,медитеран” привлачи туристе и оне вечне заљубљенике у седму уметност, филм. Ако вас околности натерају да као ја не присуствујете традицији Eвропског филмског фестивала на Палићу 2016, који у предвечерње јулске дане сваке године окупља филмофиле, онда вам једино преостаје да уживате у утисцима других, и покушате лажном копијом својих макро екрана надокнадити дрвене клупе, бајковито утврђење и звукове шуме који се врло вешто усклађују уз велико филмско платно. Пошто ме је пут навео у другом правцу од оног који је водио на место филмског спектакла, знала сам коме могу да се обратим, јер Европски филмски фестивал не прoпушта и врло често се не слаже са мишљењем већине да није свака филмска пројeкција вредна гледања. Тако је телефон зазвонио и уследила је дуга прича о овогодишњим филмским остварењима, које слушајући Михајла(претходно поменутог пријатеља) навoде да помислите да сте исту пројекцију гледали заједно, ако већ мислите да нисте у овом, онда у неком претходном животу.
Михајло Планкош за КУЛТ, преко жице:
Осветници нападају са леве, шишмиш стоји испред мене и јуриша на последњег сина Криптона који ми је иза леђа, неки стари људи пуше траву са неким мишићавим младићима са десне и уз све те велике догађаје долази и драма деце чији су родитељи мртви и гангстера чије даме не подржавају њихову професију... Неки од ових филмова су ми насупрот ироничном тону веома драги али стоји чињеница да су производи са новог континента често једнолични (у једном веома широком кругу, наравно. Сваки је позамашан, савршено снимљен, бави се догађајима који мењају животе (или ако и не промене живот ликова, нашу једноставну свакодневицу би сигурно узврпољиле). Наш комшилук је мало другачији али ми ретко скидамо око са телескопа. Европски филм често има мање буџете, нема могућност да се бави толиким догађајима... Остају му људи. Човек у тешкој ситуацији која је слична оној у којој сам ја био јуче, или мој пријатељ из основне школе или једноставно свакодневица... Шта би било ако након 15 минута трагања за несталим дететом очајан отац не би завршио уплакан пред камерама разних станица с полицајцима у позадини већ ако би шкрипа врата ормарића испод судопере напокон одала скровиште клинца који игра неко чудо на телефону?
Палић је попут Аркадије за човека великог града. Дивни паркови оивичени шумом, зоо, шеталишта, красан поглед на језеро (у коме је ипак боље не купати се још коју годину... муљ). И онда,на једном овако скровитом месту, када се сваке године током лета под ведрим небом на Летњој позорници организује Европски филмски фестивал, скупе се представници читавог континента и грађани оближњих места жељни догађаја да негодују због филмова који им понекад не буду по укусу али остану у памћењу. Филмови о људима попут њих, чије лице није савршено и чија каријера врхунац није досегла у најскупљим колима... Људи се седам вечери узастопце у огромном броју скупљају да гледају слике људи, скупљају туђа искуства да би после тога наставили свој живот мало самоувереније, мало реалније (јер ни у једној обећаној земљи живот није како ми маштамо да би могао да буде), мало задовољније.
Заиста, било је ту свега, од љубави, сиромаштва, некрофилије, канибализма, али као и у стварности не одлази се на пројекцију са намером да гледаш цвеће и пролеће,већ да пронађеш најразличитије углове стварности и можда те понеки промени.
И онда се веза прекине и оно што махинално урадимо тражимо доживљај или га бар наивно репродукујемо torrentom, web страницама и малим иконицама које могу да заголицају машту и ако до сада нису да нас одведу на Палић. Јер свашта смо пропустили:
Ако се питате, шта је то што обај фестивал чини европским поред ,,филмова са титловима”, странаца и музике до јутарњих часова, то је традиција постојања наднационалних вредности и доживљаја.
Ако до сада нисте, забележите у своје мале ,,тефтере”(мобилне телефоне, таблете, нотесе), да је Палић у јулу само ваш, јер филмови најлепше причају на летњој позорници.
Аутори текста: Миљана Миланковић и Михајло Планкош
